Savremena plesna scena, čini se, u poslednje vreme produbljuje načine izražavanja i povezivanja sa publikom, a to se pre svega ostvaruje delovanjem umetnika vezanih za Bitef dens kompaniju, kao i druge nezavisne grupacije usmerene na savremeni ples. Iako je vidljivost savremene plesne scene u našoj zemlji i dalje ni blizu zavidnog nivoa, mladi umetnici „krče” put u njenoj vidljivosti.
Tamara Pjević, jedna je od pomenutih umetnika, članica Bitef dens kompanije, sarađivala je sa brojnim trupama u okviru savremenog plesa, a gledamo je i na sceni Ateljea 212 u predstavi „Čista kuća”. Zajedno sa Jakšom Filipovcem stvorila je predstavu „Alpha girls”, koja se igra u Bitef teatru, a ima za cilj da preispituje uticaj popularne kulture na plesni izraz samih autora predstave. Igra i u novoj predstavi Bitef teatra „Zidanje Skadra”, u režiji Miloša Isailovića.
Tamara predaje i savremeni ples u baletskoj školi Lujo Davičo, a ovim razgovorom imali smo cilj da podstaknemo zašto je važno imati priliku da radi sa mladim ljudima koji su tek na početku otkrivanja plesne umetnosti, ali i da preispitamo dokle doseže uticaj plesnog teatra u različitim formama njegovog oblikovanja.
Koliko te je rad u obrazovanju promenio? Da li je uticao na to kako posmatraš razvijanje plesne umetnosti kroz rad sa mladim ljudima?
Možda je razlika u tome što neka dostignuća u radu sa mladima smatram ličnim uspehom, a pozorišna ostvarenja su za mene isključivo profesionalna. Mislim da sam zahvaljujući pedagoškom radu pronašla svoje okvire i da me rad sa mladim ljudima podseća koliko je važno razvijati mišljenje u odnosu na sadašnje vreme. Imam šta da dam, umem da slušam, na tome sam radila. Lepo je i veliko kada se osvesti kako se sve to vraća, ili kada se ne vraća. Teško je preuzeti odgovornost za nekog drugog, ali je užitak činiti nekoga sigurnijim. Zanimljivo mi je da posmatram kako različite istorije, karakteri, predispozicije, umeća, manjkavosti, nesigurnosti, klasne grupe, godišta, naizgled ljudi sličnih interesovanja, a zapravo sasvim različiti, koegzistiraju u jednoj zgradi koja često uspeva da prevaziđe izazove života u 2024. Rad u državnoj firmi nije mnogo drugačiji od prikaza „države u malom”, tako da su moji sveži doživljaji (razvoja) sveta, pa i plesne scene, uslovljeni po mnogo čemu radom sa mladima.
Čemu učiš učenike koji tek ulaze u svet plesne umetnosti?
Učim ih „po planu i programu”, a velike napore ulažem u to da im ukažem na manjkavost i anahronost istog, pa ako i mali procenat to čuje… Godinama razgovaram sa prijateljima – kolegama o tome kako se grupe mladih ljudi obrazuju (formalno ili neformalno) za učesnike kulturne zajednice, a ako se profesionalno ne ostvare u tim namerama, grupe gube svako interesovanje za daljim učestvovanjem u zajednici. To je konstrukt koji traži temeljiniju analizu, ali u svrhu odgovora: Trudim se da objasnim mladima da ih ne školujemo sve za prvake i soliste pozorišta, već da postoje okviri van institucionalnih i da ulažemo napore u to da oni budu misleći, obrazovani, analitični i kritički osvešćeni ljudi. Razumljivo je da je u formativnom periodu to možda sasvim neinteresantno, ali mislim da je važno govoriti o tome iznova, ili će nam se publika doveka činiti kao gomila afirmativnih ili manje dobronamernih kolega.
Posmatrajući tvoj dosadašnji rad primetno je da si na sceni oživljavala mnoge likove, a pokretom stasavala do izražajne komunikacije i prepoznavanja sa publikom. Šta ti je doneo rad na predstavi „Zidanje Skadra”, koliko su teme sa epskim motivima i nestandardnih okvira tebi važne u stvaralaštvu?
Baš je lepo ovako nešto pročitati, zvuči kao da si uradio nešto što je ok, hvala na tome. Rad na pomenutoj predstavi mi je doneo novo poznanstvo sa Milicom Jević Drndarević, koleginicom iz Narodnog pozorišta, te stvari su za mene vredne. Miloš Isailović, koreograf i autor „Zidanja Skadra” koju izvodimo u Bitef teatru je moj dugogodišnji saradnik, a njegov plesni jezik je delom uticao na formiranje mog ličnog oruđa za rad. Mislim da je važno razumeti svakakve istorije, ali moram reći da epski motivi nisu ostavili preterano veliki utisak na moje stvaralaštvo. Istovremeno se divim kolegama koji sa lakoćom implementiraju svoj jezik u naručenim komadima. Lično smatram da je prvi autorski rad Miloša Isailovića „Dunjaluk”, ujedno i sveukupni prikaz njegovog stvaralačkog dara. Važno je dozvoliti autorima da iznađu i autorsku misao, to su za mene, češće, putevi ka pomenutim nestandardnim okvirima. Lično bih volela da, pre svega, institucionalni okviri ravnopravno podrže i ovakvu vrstu stvaralaštva, iako Bitef dens kompanija iznosi i ovakve naslove, često je obavezana da čita klasike. Treba tražiti i krčiti put i ka novoj publici, uz poštovanje svih vernih posetilaca.
U predstavi „Čista kuća’’ imamo spoj dramskog i plesnog na sceni. Na koji način posmatraš uplitanje plesnih narativa u jednu klasičnu dramsku formu?
Ne mislim da su plesni narativi isključivi od dramskih. Prečesto se u radu susrećem upravo sa ovom temom. Uplitanjem u polje rada na scenskom pokretu učim i trudim se da sa ostatkom autorskog tima dođem do smernica kako da ispratim, na primer plesnu dramaturšku liniju, koja ne mora (ili mora) nužno pratiti strukturu dramske, rediteljske… Srbija, da ne kažem Beograd, još mnogo treba da radi na tome da razume i primeni sve izvođačke prakse kao integralni i neodvojivi odnos prema mišljenju ili delovanju celine. Kako scena tako naravno i škola. Rediteljka Andrea Pjević je imala sluha za koleginicu Anu Ignjatović Zagorac i mene, na čemu sam neizmerno zahvalna, jer sam istinski osetila razmenu znanja koja je na kraju našla svoj put ka bar mom ličnom razbijanju predrasude o tome „kako plesačice i koreografkinje razgovaraju sa rediteljkom”. Svakako, rad sa ekipom „Čista kuća” koja se izvodi u Ateljeu 212, mi je ovog puta dozvolio da u ovoj celini pronađem vrednu misao koja jeste deo celokupne autorske misli prema komadu, a tiče se odnosa prema bolesti i smrti, ali se može posmatrati i kao zasebna kategorija: „Kako građanstvo posmatra savremeni ples? Kao NLO objekat”. Simbolički, lična drama apsurda.
Scenski pokret u predstavi „Disko svinje”, koji si radila, je intenzivan i pun naboja, te prati dinamičan tok dramske radnje. Na koji način si sa glumcima i rediteljem gradila predstavu? I šta je sve uticalo na transformacije koje čine na sceni?
Eto, hvala, primer čitanja tela sasvim u službi dramske strukture :) Uživala sam u saradnji sa vrednim i lucidnim glumcima Sarom Simović i Veljkom Stevanovićem, upravo zbog toga što su želeli da probaju apsolutno sve. Bilo je puno padova, bukvalnih i metaforičkih, u najboljem smislu, ali se ovaj tim hrabro uplitao u nepoznato, probajući iznova i iznova, što smatram suštinskom zabavom ovog posla. Zahvalna sam na saradnji sa ovim, pre svega mladim timom koji je okupio Simo Đukić, koji je, čini mi se, kolega željan novih čitanja i učenja, i zbog te otvorenosti mu iskreno priželjkujem veliku sreću u daljem radu.
Postoje li trenuci u stvaranju kada se telo buni i „ne sarađuje”, kao i oni trenuci kad ono dopušta više nego što očekuješ?
Naravno, mojim telom, na moju veliku žalost upravlja prečesto isključivo mozak, a sa ushićenjem očekujem retke trenutke kada telo upravlja glavom. Jeste prepoetično, i za moj ukus.
Kako te je do sada menjala plesna umetnost, a kako ti nju menjaš?
Jednim delom smo upravo ovo pitanje koreograf Jakša Filipovac i ja preispitivali u radu na predstavi „Alpha Girls”, zajedno sa timom plesača Anom Ignjatović Zagorac, Natašom Gvozdenović, Anom Dubljević, Jovanom Grujić, Katarinom Anić, Brankom Mitrovićem, Jakšom Filipovcem, Zoe Zagorac, rediteljkom Andreom Pjević, dramaturgom Dimitrijem Kokanovim, kompozitorkom Emilijom Đonin, Marinom Milošević, kostimografkinjom Natašom Vranešević, dizajnerima svetla Draganom Đurkovićem i Igorom Milenkovićem, dizajnerima zvuka Miroljubom Vladićem i Jugoslavom Hadžićem, fotografkinjom Slavicom Dolašević i autorkom plakata Sofijom Pašalić.
Predstava postavlja pitanja šta su sve izvori našeg iskustva opažanja i usvajanja informacija, te na koji način naše iskustvo posmatranja oblikuje naše kasnije izražavanje. Na koji način se određeni fenomeni i izrazi mogu razumeti? Da li je moguća i u kojoj meri je uspešna aproprijacija jezika i sadržaja koji su nam kulturalno egzotični, inspirativni, a identitetski možda daleki? Na sva ova pitanja će mnogo temeljnije odgovoriti Alpha girls nego ja, ali u svrhu odgovora - menjala me je kao što svakoga menja profesionalno, socijalno, političko okruženje kome pripada. Profesionalni integritet je svakako formirao način na koji posmatram svoju posetu ovoj Planeti, ali me i suštinski odvojio od toga da razmišljam da je moje profesionalno delovanje moj celokupni život. Nadam se da ga menjam utoliko što utičem na druge da daju drugima ono što su neki drugi dali meni. Ja to gledam kao „posao kao i svaki drugi”, samo malo zabavniji, i još te neko pita da nešto pišeš za „Hoću u pozorište”... i na tome vam hvala.
Foto: Slavica Dolašević
