Ulogom Rahelke, u najnovijoj predstavi Narodnog pozorišta u Beogradu „Naš razred”, u režiji Tatjane Mandić Rigonat, progovara kroz lik mlade Jevrejke koja će se u burnim godinama i previranjima boriti za goli život.
Suzana Lukić podelila je sa nama svoje mišljenje o temi koju obrađuje ova predstava, suočavanjem sa današnjicom, preispitivanju društva, kao i izazovima koji su svakodnevno pred svakim pojedincem. Otkrila nam je zašto je inspiriše angažman u predstavama koje su osmišljene kroz songove, kao i o procesu rada na predstavi „Pluća”, koja publiku i glumce ne odvaja na sceni.
„Naš razred” je predstava o mržnji i zločinima koji metastaziraju kroz ljude i istorijske događaje. U čemu se ogleda značaj da se ovim temama bavi pozorište, a da se kroz predstavu preispituje publika?
Nikada nisam želela da sa scene bilo koga preispitujem niti da namećem stavove… Oduvek verujem da je pozorište tu da otvori temu, da inspiriše gledaoca, da promisli i da sam sa sobom preispita svet, onaj u sebi, ali i onaj oko sebe. „Naš rezred” se bavi konkretnim zločinom koji se dogodio u okviru jednog većeg, zapravo, verovatno najvećeg zločina u istoriji čovečanstva, a to je ideja o istrebljenju Jevreja. Mnoge činjenice su nam danas dostupne i poznate, ipak, kao da nas istorija nije ničemu naučila… I dalje se stradanja ponavljaju u raznim delovima sveta… I dalje se zločini protiv čoveka guraju pod tepih. I dan danas se raspravlja o broju izgubljenih života kao da smo na času matematike, a ne pred nestankom ljudskog bića.
Volela bih da smo uspeli da ovom predstavom makar na nekoliko minuta gledaoca suočimo sa svetom u kome danas živimo i sa zločinima i progonima kojim danas svedočimo mi sami.
Predstava Naš razred (Foto: Narodno pozorište u Beogradu)
Koliko vas univerzalnost ove teme uznemirava, a koliko inspiriše na sceni?
Duboko me uznemirava činjenica da danas mirno sedimo i čekamo da neki novi rat zakuca na vrata. Ne mogu da shvatim da dolaze i opstaju generacije ljudi koje su spremne da uzmu pušku da idu da brane ili osvajaju. Možda će to da zvuči kukavički i nepatriotski (mada ja zaista volim zemlju u kojoj živim), ali moj odgovor na bilo kakvu vrstu nasilja bio bi beg. Potpuni i porodični. Ne smatram da je išta na ovom svetu vredno i jednog jedinog ljudskog života. Inspiriše me da na sceni igram likove koji su ne svojom voljom rođeni i postojali u tim najstrašnijim okolnostima. I nekako pokušavam (a mislim da svi u ovoj predstavi, zajedno sa Tanjom, pokušavamo) da provrištim kako je moglo drugačije i kako moramo u budućnosti drugačije...
Jevrejka Rahelka koju tumačite u predstavi, prolazi kroz različite transformacije, a možda i najbolje oslikava potrebu za egzistencijalnom borbom malog čoveka u svim sistemima. Kako doživljavate njen lik?
Rahelku, kasnije pokrštenu Marijanu, zatičemo kao devojku u njenim dvadesetim godinama, Jevrejku, u Poljskoj, tokom Drugog svetskog rata. Ona se ne prilagođava sistemima, ona pokušava da sačuva goli život. „I da je znala kakav će on biti u takvim okolnostima, verovatno bi otišla sa svojim najmilijima u smrt.” Ali nagon za preživljavanjem je primarni ljudski nagon, zar ne?
Predstava Deca (Foto: Narodno pozorište u Beogradu)
Igrate u predstavi „Deca”. Po čemu se razlikovao rad na ovoj predstavi, uzimajući u obzir da njena forma nije dramska?
„Deca” su opera u 17 pesama, koju uz pomoć tri operska pevača i orkestra izvode pretežno glumci. Ona je u formi vidno drugačija od klasične dramske predstave. Vokalno i mizanscenski. Nema govornih delova. Nema vrata na koja uđeš i sto za koji sedneš. Rad na „Deci” je svakako bio drugačiji nego na klasičnoj predstavi. Pre svega je trebalo savladati te čarobne stihove i note koje su Irena Popović i Milena Marković tako nesebično prosule pred nas. A onda kad se to savladalo i postavilo došla je drama. U svakome od nas. Onda je sve postalo kao na bilo kojoj dramskoj predstavi. Sve to divno spakovano i naučeno treba na kraju osetiti i pustiti u sebe i kroz sebe. A to je valjda gluma, ona ista iz bilo kog klasičnog dramskog pozorista.
I kad su sve te etape završene došla su „Deca” - drhtava, skakutava, pomamljena, omamljena, vrištava, ljudska, „Decaaa”!
Predstava Deca (Foto: Narodno pozorište u Beogradu)
Igrali ste u brojnim predstavama koje progovaraju kroz songove, u čemu vidite specifičnost ovakvog teatra na našoj pozorišnoj sceni?
Song je zapravo kao monolog. Uvek ga tako doživljavam. I kada je kolektivni i kada je individualni. Tvoj lik izađe iz situacije i kaže, u ovom slučaju otpeva, ono što ga u tom trenutku komada dira, boli, raduje, provocira, iritira, inspiriše… Obožavam komade sa songovima. Stih je posebna forma izražavanja. Muzika je najbolji pokretač radnje. Nema tu potrebe za bilo kakvom mistifikacijom, song je prosto integralni deo predstave i tvog lika. Dobro napisan iskomponovan i kreativno rediteljski postavljen – i eto dobrom glumcu velike radosti. :)
Predstava „Pluća” osvrće se na savremene probleme i izazove jednog bračnog para. Na koji način posmatrate egzistencijalne i ekološke teme koje nas teraju na preispitivanje, a često bude i strahove?
„Pluća” su jedan od najdirljivijih komada koje sam čitala. Naša predstava je, čini mi se, na tom tragu takođe. Postavljali smo je intimno, lako i ušuškano. Nas troje (Ivan Vuković, Goran Jevtić i ja) se godinama poznajemo i puno smo sarađivali zajedno. „Pluća” su nekako došla za sve nas u pravom trenutku. Sve teme o kojima govorimo su svakodnevno u svim našim životima. Od čega živeti i kako disati. To su pitanja. Odgovora nema, ali svest o stanju stvari mora da postoji. To je valjda prvi korak ka boljem svetu.
Predstava Pluća, Madlenianum (Foto: Bojan Marojević)
U ovoj prestavi jedan deo publike je na sceni, na neki način i ona učestvuje u njenoj radnji. Koliko je izazovno igrati duodramu na ovaj način?
Zapravo, uopšte ne. Mi smo samo pustili ljude u svoju intimu. Teme koje dotičemo, strahovi koji nas opsedaju, patnje koje patimo, radosti koje nas pokreću su toliko univerzalne i slične kod svih nas, na sceni i u gledalištu, da prosto svi zajedno tih sat i po živimo i preživimo. Jako je uzbudljivo, ali nimalo strašno, biti među publikom u ovom komadu.
Kada biste posmatrali uloge i predstave u kojim ste igrali od samog početka, da li se promenila vaša težnja ka nekim novim ulogama, savremenim ili klasičnim komadima?
Zaista sam imala sreću da sam igrala uglavnom dobre i inspirativne uloge. Bila sam deo mnogih fantastičnih predstava, radila sam sa brojnim vrhunskim rediteljima i divnim kolegama, na raznim scenama u Beogradu, i Srbiji. I ono što smatram velikom privilegijom, igrala sam u mnogim domaćim praizvedbama. Na kraju dana kad razmislim volela bih da se tako i nastavi. Možda samo da mi likovi imaju malo više godina. :)
