Stefan Starčević: „Vera je najbolji vetar u leđa”

Kakav je to novi glas mladih i šta nam on govori? O tome i o mnogo čemu razgovarali smo sa mladim glumcem Stefanom Starčevićem. Našli smo se jednog popodneva u kafe-knjižari. Kaže da se još uvek snalazi po Beogradu gde se pre nekog vremena preselio. Stipendista je Beogradskog dramskog pozorišta gde igra u predstavama „Čarli Čaplin – Svetla velegrada”, „Budućnost” i „Prozor”.  Dotakli smo se i predstave „Tamo gde pevaju” koja se više ne igra, ali mu je ostala u lepom sećanju. Spomenuli smo i njemu posebno dragu diplomsku predstavu „Proslava”.

Nedavno smo imali prilike da te gledamo u nemom mjuziklu „Čarli Čaplin – Svetla velegrada” u režiji Amalije Benet i Nikite Milivojevića. Na koji način si doživljavao lik Čarlija Čaplina pre ove predstave?

Na predmetu Istorija filma na Akademiji bavili smo se i Čarli Čaplinom, ali ne nešto detaljno. Znao sam osnovne stvari i gledao sam neke filmove. On je sve svoje filmove režirao, igrao glavne uloge i govorio da nije potrebno da se koriste reči. Najzanimljiviji su mi bili načini i postupci kroz koje uspeva da sprovede da nama unutar samog filma koji gledamo do kraja sve bude jasno. Iz ove perspektive, moj utisak o njemu je da kroz svoje filmove slavi ljubav prema samom životu, i da slavi lepotu uopšte. U svakom od svojih filmova on igra skitnicu, ali sve radi u slavu života. U njemu ne postoji nikakav mrak, ništa negativno i zlo. Imam utisak da sam duh Čarlija Čaplina provejava kroz našu ekipu predstave koja se igra toliko godina nakon njegovih filmova i njegovog rada.  

Po čemu se rad na ovoj predstavi razlikovao od onoga što si do sada radio i na koje izazove si naišao u samom procesu?

Kao što i sam Čarli Čaplin u svojim filmovima funkcioniše lako i jednostavno, od prvog dana je i sam proces bio po tom principu. Od studentskih dana proizilaziš od toga da sve mora kroz neku muku, kroz neki svoj mrak ili lični doživljaj, maltene i kroz traumu; a ovaj proces je sve nas činio oslobođenima i opuštenima, stvari su se same po sebi slagale i sve je bilo veselo, vrcavo, spontano i nežno. Razlika u ovom procesu u odnosu na druge je to što mi je ovaj proces dokazao da možeš da dođeš do istih rezultata koje želiš bez toga da to bude nešto teško ili naporno. To je glavno iskustvo koje nosim iz ove predstave. Prokopis koji igra samog Čarli Čaplina doslovno je njegova reinkarnacija ne samo u fizičkom smislu, nego je on i slepstik koji je toliko ušao u srž tog žanra da je gledajući ga i igrajući s njim prosto neverovatno. S druge strane imamo neverovatnog Nikitu Milivojevića i Amaliju Benet koja je radila pokret, koja je genijalac i rad sa njima koji su vrlo opušteni je bez ikakvog pritiska na kolege.

Uskraćen si za govornu radnju i u predstavi „Budućnost” Žige Divjaka. Kojim sredstvima se služiš da kroz telo i pokret preneseš unutrašnju emociju?

Rad na „Čarli Čaplinu” i na „Budućnosti”, iako u obe predstave ne postoje reči, vrlo je drugačiji. „Budućnost” je jedna hermetična, pomalo apstraktna i poetična predstava. Ponekad se osećam kao da smo više performeri nego glumci u samoj predstavi. Mladi i pretalentovani reditelj Žiga Divjak je od nas tražio da se rešimo bilo kakvih ustaljenih, dogovorenih, uobičajenih i opštih glumačkih sredstava. U toj predstavi, on se dosta bavi asocijacijama i neke stvari mogu da se tumače dvostruko. Žiga je uvek u procesu govorio da iznad scene postoji tekst a da na sceni postoje glumci i da utisak ta dva omogućava da se predstava zapravo dešava u gledaocu, a ne na sceni.

Velika važnost je što se desila koprodukcija Mestnog gledališča u Ljubljani i BDP-a, mislim da je ta saradnja od neverovatnog značaja. Ta koprodukcija je za nas bila preuzbudljiva, prezanimljiva i vrlo produktivna. Imali smo super gostovanja – MESS u Sarajevu, Grad Teatar Budva, Bitef i RUTA u Skoplju. U organizacionom smislu ta koprodukcija je bila na jednom visokom nivou i mislim da ćemo tek u budućnosti shvatiti koji je zapravo bio njen značaj.

I predstava „Prozor”, u režiji Nikole Bundala, i „Tamo gde pevaju”, u režiji Đorđa Nešovića, svaka na svoj način govori o mladima i sa čime se oni susreću. Šta nosiš u sećanju sa ovih predstava?

 „Tamo gde pevaju” govori o odlasku mladih iz zemlje, a „Prozor” o vršnjačkom nasilju. Svaka predstava i uloga koju igraš mora da te se tiče, ali ovde ne možeš, a da nemaš nekog iz svoje okoline koji je na neki način učestvovao u ovim pričama, pa možda i ti sam. To je vrlo obavezujuće. Nije isto kada igraš princa koji hoće da se dokopa prestola i kad se baviš ljudima koji izlaze iz zemlje, a moj blizak drugar je otišao pre par godina trbuhom za kruhom da radi negde na sezoni.

„Tamo gde pevaju” je imala kratak, ali lep pozorišni život. I svaki put je igrano u nekom drugom prostoru. Na ANFI-ju u Kraljevu se igralo na železničkoj stanici. Rekli su nam da ćemo imati malo prostora, bio je samo jedan red stolica, a ostali su stajali u polukrugu oko nas. U jednom trenutku kad sam imao monolog o odlasku mojih prijatelja iz zemlje, tada je prošao voz i mašinovođa je svirao nama u toku predstave. Svi smo odjednom počeli da mašemo tom vozu i tim ljudima koji putuju na neku drugu destinaciju. To je bio jedan magičan trenutak.

Zanimljiva stvar kod „Prozora” je što smo počeli proces 6. maja, a 3. maja se desila tragedija u Ribnikaru. Potpuno je neverovatno da smo u tekstu, koji napisan 2013. godine, naišli na bizarne stvari i reference. Razred 8/3 je i u tekstu kao i u Ribnikaru i inicijali nekih likova kao dece koja su nastradala. To je stavljalo pred nas jednu vrstu odgovornosti. Nikola Bundalo kao reditelj doneo je jednu hrabru odluku da mi posle takve tragedije ne treba da dajemo nikakve svoje stavove i nikakav svoj sud ili kritiku na ono što se desilo. Isključivo možemo da damo jednu paralelu. To je bilo vrlo pipavo i moralo je vrlo delikatno da se vodi računa o tome.

A kakav je to novi glas mladih i šta nam on kaže?

Kada govorimo o novim glasovima i sa čime se generalno mladi dramski umetnici susreću, imam utisak da postoji puno nesigurnosti i da još uvek prolazimo tu vrstu problema da shvatimo da je pozorište i naše. Suprotno toj nesigurnosti, čini mi se da dosta preovladava i infantilnost. Glavna stvar je što živimo u ovom vremenu koje je prebrzo i društvo danas generalno jako teško opstaje na bilo čemu. Naša društvena baza je potpuno poljuljana i mislim da prvo kreće od kulture koja je u estetskom i etičkom smislu vrlo uzdrmana. Dolazimo do toga da su mladi, koji žele da se time bave, u svemu tome izgubljeni. Potpuno nisu sigurni kojim putem treba da idu, a kad to govorim prvo govorim o sebi. I koji je zapravo značaj svega ovoga što mi radimo. To su stvari sa kojima se, prvo kao mlad čovek, a onda i kao mlad umetnik, susrećem.

Diplomska predstava tvoje klase „Proslava” u režiji vašeg profesora Borisa Liješevića donela vam je i brojne nagrade. U čemu leži snaga da jedna diplomska predstava nastavi svoj pozorišni život?

Snaga leži u snažnom kolektivu klase koji ima svoje probleme, ali koji uspeva da se sa njima izbori i koji ima želju da nastavi da igra jednu takvu predstavu. Druga snaga je u temi i tim sadržajem te vezuje jer je od neverovatnog značaja da se takva predstava igra i da se ta priča čuje. Ta uloga je u mojoj dosadašnjoj karijeri nešto najvažnije, iako je diplomska predstava. Predstava se bavi seksualnim nasiljem nad maloletnicima unutar porodice. Sa nama u procesu je bio i Igor Jurić koji ima svoju fondaciju i koji je u svojoj karijeri dolazio do raznih slučajeva. On je jedan mnogo hrabar, odlučan, preempatičan i borben čovek i mnogo mu hvala na tome što se bavi takvim snažnim aktivizmom posle strašne tragedije koju je doživeo.

Kada govorimo o toj predstavi, ne mogu da izostavim da sam se upoznao sa devojkom koja je doživela seksualno nasilje u porodici. Vrlo delikatno smo joj pristupili i pitali je da li bi želela da razgovara sa nama i ona je bila otvorena i slobodna. Njena hrabrost, borba i smelost je nešto što je iznad nas svetlosnim godinama. Tada sam osetio da se bavim nečim važnim i sve je dobilo smisla i poentu. Ambicija u ovom poslu je jako važna, ali nije dobra kad u ovom poslu postane sama sebi svrha. Ambicija i sujeta su nešto što uspeva da te pojede. Kada znaš da na sceni igraš životnu priču nekog ko sedi u publici, onda ova profesija dobija potpuno drugu dimenziju kojom bih ja voleo da se bavim čitav život. Najveća nagrada i priznanje koje sam dobio jeste prilika da takvo nešto igram i da se na taj način bavim ljudima, njihovim pričama, emocijama i problemima. Svako isticanje svojih kvaliteta i dostignuća spram te priče je licemerno. Ova priča ima aktivističku ulogu i ako bar jednu osobu u publici osvestimo da treba više da se bavimo ovom temom, sav naš trud i vreme je opravdano.

Kao neko ko je relativno skoro započeo profesionalnu karijeru u institucionalnom pozorištu, šta misliš da mladim glumcima nedostaje u pozorištu?

Mladim glumcima u pozorištu danas pre svega nedostaje prostora da se dokažu. Imam tu sreću da u BDP-u dobijam prostor i uloge onoliko koliko bih želeo i na tome sam neverovatno zahvalan. Sa druge strane mladih glumaca danas ima jako mnogo. Institucija je malo i broj mesta u tim institucijama je mali, a nije ni prirodno da bude veći jer nije tolika potreba za glumcima koliko nas ima. Imamo sreću da u BDP-u kroz Nove glasove i stipendijske ugovore mladi ljudi dobijaju šansu da kroz to rade na sebi, napreduju i da se trude kroz uloge, procese i različita iskustva. Mislim da nam nedostaje vere u sebe, u svoj talenat i da će nam doći ono što treba da nam dođe. Vera je najbolji vetar u leđa. Trudim se da izbegavam neke vetrove u leđa zato što oni u nekom trenutku predstaju da duvaju. Kroz karijeru i sve drugo u životu me prati rečenica – po veri vašoj biće vam. Kad god u nešto posumnjam, kakvu god dilemu da imam i čime god da sam opterećen uvek se vratim toj rečenici koja me vrati na taj isti odgovor.

Foto: Dejan Krstić