Stefan Beronja rođen je 1994. godine u Novom Sadu, gde je 2019. godine diplomirao glumu na Akademiji umetnosti u klasi Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov. Tokom studiranja ostvario je niz zapaženih uloga u Pozorištu Promena, od kojih se izdvajaju: „Tri zime”, „Na dnu”, „Putujuće pozorište Šopalović”, „Slučaj Harms”, kao i „Dok čekamo Godoa” trupe „Otelotvorenje”, „Draga Jelena Sergejevna” u Pozorištu mladih, „Semper idem” u Narodnom pozorištu Sombor, „Svetozar” u Srpskom narodnom pozorištu i ostale. Uskoro ćemo imati prilike da ga gledamo u filmu „Heroji radničke klase” u režiji Miloša Pušića i u drugoj sezoni serije „Dug moru” Gorčina Stojanovića. Kaže da je sa 3 godine počeo je da imitira sve što vidi na televiziji i da kao mali nije gledao crtaće, već ga je najviše intrigiralo „Varljivo leto '68”. Razgovor započinjemo o predstavi „Tri zime”, koja je odnedavno na repertoaru Srpskog narodnog pozorišta.
„Tri zime”, drama Tene Štivičić u režiji Jasne Đuričić, prati život jedne zagrebačke porodice u kontekstu stvaranja i raspadanja Jugoslavije pa sve do danas. Koliko su naše odluke suštinski naše, a koliko su uslovljene vremenom u kojem živimo i u kojoj meri trenutno stanje društva utiče na način našeg života?
Donošenje odluka čini mi se da pre svega dolazi iz porodice, ima veze za vaspitanjem i ponekad doživljavamo sukobe zato što nosimo stavove koji nisu u potpunosti naši, a toga nismo svesni. Koliko god mislili da odluke koje diktira društvo ne utiču na nas, tome je teško odupreti se. Gledajući sve te razne stvari ponekad potpadamo pod uticaj. Pitanje je neke globalne osvešćenosti. Ostali smo negde kao civilizacija, ona koja sebe naziva naprednom. Stanje društva na nas neosporno utiče i uvek će uticati, jer smo njegov deo. Ako se sve oko nas menja, menjamo se i mi. Prihvatati ili se boriti zavisi od pojedinca, svako mora da se bori kao lav da pronađe svoj put.
Kako si postigao usklađenost prelaska iz mlađe u stariju verziju svog lika?
Bavio sam se trenutkom, a ne estetskim delom toga. Moja profesorka je govorila da se suština ponekad krije u jednostavnosti i tada sam najbolje shvatio šta to znači. Jeste razlika od 40 godina, ali je bilo dovoljno da stavim naočare, uzmem štap i izađem na scenu i kažem šta imam. Na to sam gledao kao na priču o čoveku i konju. Aleksandar je hrabar i ranjiv, ali je puno propatio i to je njega odredilo kroz dalji život. Veliko je zadovoljstvo igrati takvog čoveka, koji je bio ispred svog vremena i pokazao neki novi kvalitet u odnosu na ljubav, život.
Prema Beketovoj antidrami sa svojim kolegama radili ste predstavu „Dok čekamo Godoa ”, koja se bavi egzistencijalnim pitanjima. Zbog čega je ovaj tekst važan danas? Gde se povlači paralela da je čovek istovremeno i smešan i tragičan?
Taj tekst je važan onoliko koliko ga čitalac shvati važnim. To je tako ludački i životno napisano i u neraskidivoj je vezi sa čovekom, njegovom potrebom, egzistencijom, smislom za humor i apsurdom življenja. Čovek i naši životi su često smešni, a to utvrdimo tek kad se odaljimo od toga.
Šta je to što savremeni čovek čeka u obličju Godoa i da li to nešto zapravo ikad dočeka?
Čekanje se uvuklo u društvo. Generalno se nešto čeka. Ali uvek postoje ljudi koji se odvaže da uzmu stvar u svoje ruke i idu za onim što osećaju. Treba biti strpljiv, ali čekanje nije uvek dobro. Nekad je potrebno odmah odreagovati. Zbog straha često odlažemo stvari bojeći se šta će biti. Da li ćemo nešto dočekati ili ne, to je baš individualna stvar i posebna filozofija za sebe.
„Semper idem” je predstava u režiji Gorčina Stojanovića u Narodnom pozorištu Sombor, po romanu-hronici Đorđa Lebovića o detinjstvu dečaka u Kraljevini Jugoslaviji. Kako si doživeo ovo delo i šta ti je bilo značajno tokom učestvovanja u ovom projektu? Na koji način treba prihvatiti ponavljanje istog (lat. semper idem)?
Čitajući taj roman shvatio sam koliko je ljudski život važan i da ostanemo živi i zdravi. To je nemerljivo sa bilo čim i nema nikakvu cenu. Bilo mi je drago da učestvujem u nečemu tako važnom. Pozorište ima za zadatak da probudi svest u ljudima i katarza je, za mene, izuzetno važna u pozorištu. Ljudi vape da se pročiste i skinu gram tereta sa svojih leđa, a to pozorište može da pruži.
Kroz svaku poru života stvari se ponavljaju. Naslov predstave Semper idem treba da probudi svest da bude drugačije, da se to zlo o kome Lebović piše, baš suprotno naslovu, više nikad ne ponovi.
U Pozorištu mladih igrana je predstava „Draga Jelena Sergejevna” po tekstu Ljudmile Razumovske, a u režiji Lane Pavkov. Iako je delo nastalo pre nekoliko decenija, ono preslikava sadašnje društvo i dešavanja u obrazovanju. Kome je ova predstava namenjena i zašto je važno da se govori o tome?
Taj komad je sjajno napisan i postao je svevremensko delo zato što je u svako doba na drugačiji način taj odnos između učenika i profesora aktuelna tema za vreme u kom živimo i na neki način pokazatelj u kakvom stanju je društvo. Kako smo to preveli danas, morali smo malo da dodamo brutalnosti ne bi li učenici shvatili, u odnosu na to šta se desi na kraju, koliko ti postupci imaju posledica. Pogrešni moralni kriterijumi i osrednjost su na snazi, sve je nekako zaravnjeno i svaki izdanak je skresan. O tome uvek treba da se govori. Prosveta je za mene najvažnija pora društva, a kod nas je, čini mi se, mnogo oštećena.
Boris Isaković o predstavi „Na dnu” postavlja pitanje - da li uopšte postoji dno kao tačka na kojoj je čovek potpuno slomljen, bespomoćan i napušten? Ili ne postoji dno, već samo rupa kroz koju, kada jednom upadne u nju, neprestano propada? Kako je glumiti Glumca koji predaje važnost prošlosti, otrovan životom i alkoholom?
Igrati takav jedan komad je ogroman izazov. Postaviti sebi ta pitanja u ime tih ljudi je velika hrabrost. Taj komad postavlja pitanje čovekovog postojanja i neprestanog traženjabodgovora. Kroz ceo proces sam se bazirao na razumevanju tog čoveka, borio sam se sa tim i bilo mi je teško da uhvatim bilo šta što se tiče njega. Ulagao sam ogroman napor da to postane deo mene.
Jednom prilikom izjavio si da je pravo bogatstvo kada ispit iz glume nastavlja da živi u Promeni kao predstava. Šta je potrebno da bi neka predstava opstala na sceni i kako mogu mladi glumci da se pripreme na život nakon Akademije?
Moraš da igraš svaki put kao da je prvi put, da budeš u trenutku – ovde i sada. Sa predstavom mora da se postupa kao sa malim detetom, a svi znamo šta to podrazumeva. Moraš da istrajavaš. Kada završiš Akademiju, desi se život u svoj svojoj punoći, čak te i malo zvekne iza čoška. Nekome krene odmah, nekome kasnije, nekome nikad. Ne treba čekati da nešto padne s neba, već uraditi sve što možeš i pustiti stvari da se dogode. Razmena je važna – kada raširiš ruke, onda si sposoban da nešto dođe i da nešto pružiš.
Dobitnik si nagrade iz Fonda „Mali Princ” za 2018/2019. godinu. Tom prilikom spomenuo si da u životu ne bi voleo da se baviš samo glumom. Čime bi to još voleo da se baviš i na koji način bi to povezao sa glumom?
Želja mi je da imam svoje pozorište u smislu da radim kako mislim da treba, da pokažem neki novi kvalitet, energiju i pristup na razne svoje načine. Da bih znao o tome, moram da se edukujem, jer me znanje čini boljim. Voleo bih da studiram pozorišno svetlo negde u Evropi, ali isto tako da se edukujem i u pedagoškom smislu. Treba otvarati sve moguće puteve. Treba da se baziramo na odnosu čovek i pas – da činimo sreću zajedništva što smo jedan pored drugog i zajedno nešto stvaramo, a ništa ne tražimo zauzvrat. Pravo je bogatstvo kad čovek negde oseti pripadnost kao kod kuće: da napravimo pitu, kolače, sednemo i družimo se.
Diplomirao si glumu na AUNS-u u klasi Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov. Koja ti je najdraža uspomena sa Akademije i šta bi poručio budućim studentima glume?
Najdragoceniji mi je bio kraj studiranja i retrospektiva svega što sam prošao. Bilo mi je važno što sam u tom trenutku bio svestan gde sam i kuda želim da idem. Važan mi je bio napredak od prvog do poslednjeg dana sa raznim oscilacijama, naravno. Naučio sam šta znači biti posvećen i koliko je potrebno snage, koncentracije i energije kako bih bio u stanju da nešto pružim publici sa scene. Uvek treba ići srcem, to je plemenito. Bogat je onaj čovek kom um u srcu stanuje. Možeš da padaš, možeš da se sapleteš, ali plod uvek na kraju ubereš.
Foto: Mila Pejić
