Sofija Mijatović je jedna od onih osoba koju, od momenta upoznavanja, imate osećaj da ceo život poznajete. Rođena Gružanka, puna pozitivne energije, snažnih emocija i toplog zagrljaja. U okviru ovogodišnjeg Belefa imaćemo prilike da je pogledamo u dvema predstavama: „Ja sam Akiko” i „Kiseonik”, što je ujedno i bio povod da se nađemo i porazgovaramo o tome. Rekla nam je da je rad na „Akiko” bio najmagičniji mogući. Spomenula je da je pisac romana, Stefan Tićmi, naučio šta je „štrih”, kao i da je Ivan Viripajev, autor „Kiseonika”, ludilo od čoveka u najboljem smislu te reči.
Predstava „Ja sam Akiko” nastala je po romanu Stefana Tićmija, a u režiji Milje Mazarak. Čemu te je sve Akiko naučila?
„Akiko” sam radila kada sam imala baš zahtevan i težak period u životu i rad na toj predstavi je bio terapeutski zato što me je podsetio gde sve mogu da crpim svoju snagu. Mislim da je vrednost te predstave to što pruža mogućnost gledaocima i meni da osvestimo neke probleme koje vučemo iz detinjstva ili iz prošlosti. Roman govori koliko te odsustvo jednog, a sveprisutnost drugog roditelja formira i koliko bol i praznina ostanu da budu deo tebe i u nekom kasnijem dobu. Sama Akiko me je naučila kako biti istrajan i uporan. Čini mi se da me je vratila sebi, nekim korenima i podsetila me je zbog čega samu sebe volim. Naučila me je da više cenim sebe i podsetila me je koliko je nekada lepo biti sam sebi dovoljan. Akiko je jedna maštovita devojčica koja se na neobičan način suočava sa svojim problemima ili nedostacima i nosi svoju neobičnost na potpuno divan, originalan i rasterećujući način. Originalnost sama po sebi te izdvaja iz grupe, lišava te osećaja prihvaćenosti i često je zapravo bolna, a sve što treba deci tokom odrastanja je upravo osećaj da su prihvaćeni. Akiko to nosi tako lako da te podseti da usamljenost sama po sebi ne mora da bude bolna. U potkrovlju kuće našla sam svoje sastave iz osnovne škole i u jednom sam napisala da mi je omiljeno mesto tavan gde često dolazim, sedim sama sa svojim mislila, razmišljam i tugujem. Strašno je koliko je bilo podudaranja i slučajnosti tokom procesa, da stvarno čovek počne da veruje u sudbinu.
Na koji način ova predstava komunicira sa mlađom publikom, a na koji način sa odraslima?
Kad neko kaže da je predstava i za decu i odrasle, od 7 do 77, to zvuči kao kliše, ali jeste tako. Najviše uživam u igranjima kada je mešovita publika. U isto vreme se tačno vide dva čitanja te predstave. Deca imaju drugačiju koncentraciju kada su sa svojim vršnjacima, u odnosu na to kada dođu sa roditeljima. Volim da kažem da to i jeste predstava za decu i roditelje. Od polovine, predstava se više obraća starijoj publici nego mlađoj i pred kraj predstave prvenstveno se pronalaze odrasli zato što Akiko u tom trenutku kreće da preispituje svoje odnose sa roditeljima. Čini mi se da ljudi tek u odraslom dobu, jer imaju neku distancu, mogu da preispituju kakvi su roditelji bili prema njima ili kakvi su oni roditelji trenutno. Problemi u odraslom dobu uglavnom potiču od nerazjašnjenih i neraščišćenih problema odnosa roditelj–dete. A decu pogodi na nekom drugom nivou.
Sa Milošem Lazarovim deliš „kiseonik” u istoimenoj predstavi. Pisac, a i rediteljka su predstavu okarakterisali kao susret. Koju istinu krije izmišljena priča o životu dvoje ljudi?
Rad na predstavi je bio poprilično intenzivan. Jedina indikacija koju smo dobili pisca na početku same drame jeste da se dešava „ovde i sada” i mi smo to tek kasnije shvatili. „Kiseonik” je jedna filozofska rasprava dvoje ljudi koji imaju suprotne poglede na svet, a vole se. Ne postoji gora kombinacija na ovoj planeti. Pokretačka životna energija i cilj im je isti, ali pogledi na svet su drugačiji zato što su im pozadine drugačije, ali se prepoznaju. Najveća potreba to dvoje ljudi jeste da osete život punim plućima i da ne provedu život u bunilu. Mi glumci preuzimamo karakteristike tih likova onoliko koliko zapravo stojimo iza stavova koje taj lik ima. Postajemo ti likovi onoliko koliko delimo ista uverenja i koliko žustro branimo te stavove. Životi dva izmišljena lika i dva glumca na sceni se u jednom trenutku prepliću. Linije između njih se potpuno brišu. Iz ove pozicije ne mogu da zamislim da sam sa bilo kim drugim ušla u ovakvu vrstu procesa osim Laze. Ovakav proces traži toliku slobodu sa partnerom, nivo poverenja, poznavanja i opuštanja. U jednoj formi, kakav je „Kiseonik“, prilično je potreban neko koga dobro poznaješ da biste se pratili u zavisnosti od situacije i trenutka. To je najveći vrhunac ljubavi koji smo zajedno dosegli.
Sa Miljom Mazarak si sarađivala na dvema predstavama. Kako bi opisala rad sa njom?
Milja je moja saputnica i izuzetan reditelj zato što, za razliku od drugih mladih reditelja sa kojima sam radila, ona nema konstrukciju u koju te nužno ubacuje, već pušta da tvoj unutrašnji prostor bude deo predstave i to je najdragocenije. Mislim da je jedan od budućih vodećih reditelja naše pozorišne scene jer je toliko emotivna, intuitivna, pametna i inteligentna da to nisam skoro nikada srela. Pogotovo je rad na „Akiko“ okupio hrpu osetljivih i entuzijastičnih ljudi. Najveća lepota i blago su ljudi koje sam kroz proces dobila, za ceo život. A gospodin profesor fizičkog, ćumurdžija (Stefan Tićmi) je nešto najiskrenije i najčistije što sam od čoveka upoznala i zahvalna sam sudbini, Bogu i životu što nas je spojio.
Predstava „Mileva” u koprodukciji Novi Sad – Evropska prestonica kulture, Narodno pozorište Sombor i Sterijino pozorje ne pretvara poznatu naučnicu u heroja, već je ona okarakterisana kao otpor. Šta misliš, kakav bi položaj Mileva imala u današnjem društvu?
Položaj žena, u odnosu na to vreme kada je Mileva živela i rasla, nažalost nije promenjen drastično suštinski. Možda smo dobile malo više slobode izražavanja o stvarima koje nam se dešavaju. Mislim da bi Milevin položaj danas bio povoljniji zato što bi imala priliku da se na više načina izrazi. Milevu sam doživela kao jednu ženu sa bogatim mislima, predivnim unutrašnjim prostorom i predispozicijama koje su ugušene nekim moranjima da se ispune razne druge uloge u odnosu na lične potrebe. Ne mislim da je bila žrtva, ta uloga se uvek gaji, održava i bira na neki način ali mislim da su okolnosti bile potpuno drugačije postavljene. Jako je nezahvalno da iz ove pozicije komentarišem, osuđujem ili preispitujem šta je bilo dobro ili loše i šta je moglo drugačije. Kada žene govore o Milevi, sa neke distance, treba da razumeju, ne da osuđuju, ali i da shvate da to u današnjem vremenu ne mora da bude tako i da postoji mnogo više izbora nego što je bilo. Momenat nesrećne ljubavi kao ultimatum neke ljubavi potpuno je pogrešan.
Angažovana si u Narodnom pozorištu Sombor, gde igraš u nekoliko predstava. Šta za tebe predstavlja biti njegov deo?
U somborskom pozorištu sam otkrila šta pozorište u najlepšem i najljubavnijem smislu znači. Način na koji funkcioniše je jedna magija. Svi su danonoćno spremni za isti cilj, a to je uspešna prestava. Od portira, preko krojačica, šminkerke, tehnike pa sve do ansambla i upravnika funkcionišu kao jedan savršen mehanizam i oni su svetao primer kako jedno pozorište treba da bude. Meni je čast i privilegija do neba i nazad što sam deo jednog takvog ansambla. Genijalno mi je kako neguju svoju publiku i kako publika neguje kulturu grada i međusobno poštovanje. To je jedno pozorište sa najlepšom tradicijom.
