Široj javnosti je privukao pažnju ulogom inspektora Atile u drugoj sezoni serije „Močvara”, dok pozorišni ljubitelji imaju prilike da ga gledaju u brojnim predstavama na sceni Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház. Robert Ožvar je rođen u Molu 1989. godine. Diplomirao je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a pre toga je završio i Fakultet tehničkih nauka. Sa Robertom se nalazimo neposredno pred početak predstave „Mefisto” u režiji Borisa Liješevića, kada započinjemo razgovor o predstojećem Sterijinom pozorju i nedavno izvedenoj predstavi „Ričard III”. Pored glume, svira gitaru u bendu The Polly Red, koji obrađuje popularne hitove alternativne rok muzike. Kaže da su mu omiljena hrana pohovani sir i pica i da je jako uživao u liku Rogožina u predstavi „Idiot”, Andreja Cvetanovskog.
U selekciju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja našli su se i „Bludni dani kuratog Džonija”, prema romanu Filipa Grujića, a rediteljke Jovane Tomić. Šta za tebe predstavlja odlazak na ovaj festival?
Mnogo mi znači što mogu da se pokažem na tom festivalu. Ranije sam bio sa „Hasanaginicom”, ali tada to za mene nije imalo neku težinu jer sam imao sporednu ulogu. U ovom slučaju ipak ja nosim predstavu, ali i ostali imaju mnogo zadataka. Dosta sam radio da bih formirao taj karakter. To je moja prva velika uloga, pre toga sam imao „Paravane”, ali tu je ceo ansambl i u tom smislu je bio drugačiji izazov i zadatak. Ovo je jedno baš veliko putovanje i svaki trenutak smo iznijansirali. Baš mi je drago što sam dobio šansu da publika i ostali ljudi iz pozorišnog sveta mogu da me pogledaju. Nikad ništa ne očekujem da se kasnije ne bih razočarao. Uvek pokušavam da samo uživam u tome i da odradim svoj posao pošteno i dam sve od sebe.
Za Džonija možemo da kažemo da je duhovit, hrabar, ali i bezobrazan. Šta ti je bilo izazovno u stvaranju njegovog karaktera?
Pa da ne radim „ništa” (smeh). Do tada moji alati glume su bili malo drugačiji i uvek sam mislio da nešto treba da pojačam glasom, tonom, dikcijom ili pokretom, ali Jovana je vrlo mudro skinula sa mene te površinske glumačke pribore. Bilo je izazovno da napravim neki korak napred što se tiče moje glumačke veštine i da počnem drugačije da koristim sebe na sceni. Dobio sam mnogo jaču koncentraciju i ozbiljniju energiju za vreme probnog procesa. Igrao sam sa mnogo manje pokreta i sa mnogo jačim emocijama, ali to ne pokazujem već samo osećam i to se vidi. Zbog jezičke barijere nisam baš razumeo suštinu romana, ali mi je vremenom sve bilo jasno jer sam razgovarao sa Jovanom i Kokanovim. To je duhovito, ironija i kritika politike i naše društvene sredine. Shvatam da srpska omladina više razume nego omladina mađarske nacionalnosti.
Šta nam danas znači takav tip?
Mislim da je Džoni razmažen, u nekom trenutku je folirant i njega nešto grize i muči izunutra. Svakodnevno se pokazuje, a iznutra zna da nije takav i veliko je razočaranje kad sretne svog oca. Hoće da bude kao on, da ide svuda gde je on bio i oseća se veoma bezbedno i uživa u tome što ima jednog prijatelja koga može da uči, ali ni on nije toliko iskusan kao što kaže. Na kraju ispadne da je sve to laž. Hteo je da bude neko, ali je toliko otišao do neke granice da ne može više da se vrati i da ne može ništa da popravi i nastavlja tim putem. Svako želi, ali zapravo ne želi, da na društvenim mrežama pokaže kako se dobro oseća. Sve je to pogrešan smer života i svi smo zaraženi time. Hoćemo da budemo takvi jer su nam isprali mozak, ali ako malo pogledamo iza površine, onda ćemo videti da nije tako.
Pre nekih mesec dana premijerno je izveden Šekspirov „Ričard III” u režiji Dejana Projkovskog. Igraš Bakingema, za koga se ne zna šta je njegov cilj i iz scene u scenu se otkriva njegov lik. Na koji način braniš ovaj lik?
Bio je to težak proces za mene jer je to težak komad. Svi znamo da je Šekspir veoma slojevit pisac, ali Bakingem je nekako neutralan. Treba da pročitamo i ostala dela, jer je to sve jedna velika priča, da bismo saznali zašto je početna tačka kod Bakingema takva kakva jeste. U takvim situacijama sam se hvatao za jednu stvar, neku liniju uz koju mogu da idem i branim ga tako da razumem odluke koje donosi. Negativac ne misli o sebi da je negativac, svako misli da razmišlja najbolje i da radi dobru stvar. Ako uzmemo u obzir ostale likove, i oni su radili grozne stvari, Ričard nije mnogo strašnijih od njih. Svako gura svoj cilj, da ostane živ i da nađe sebi najbolji način života. Bakingem će na kraju morati da prizna sebi da je pogrešno odlučio.
Kakav je zapravo njegov odnos sa Ričardom?
Ono što je prikazano u predstavi, mislim da ne mora da bude isto što je i napisano. Imaju prijateljski odnos, ali on je, naravno, ispod Ričarda. Taj odnos se razvija: prvo se ne znaju, opipavaju teren, na početku su na nekoj distanci, ali korak po korak, iz scene u scenu budu bliži i bliži do kraja prvog čina. Kraj je, u lošem smislu, iznenađenje za Bakingema. Sve su stigli da urade, ali dokle više, zašto bi išli dalje, zašto treba još nekog ubiti kada je postao kralj? To već nema svrhu i daleko je od zdravog uma.
Sa Projkovskim si sarađivao i na „Ani Karenjinoj”, koja je najnagrađenija predstava vaše pozorišne kuće. S obzirom na to da važite za jedan od najjačih ansambala u regionu, šta za tebe znači biti njegov član?
Time što sam deo ovog ansambla dobijam stav prema radu i životu i ovaj ansambl nikada neće da dozvoli sebi da uradi neku lošu predstavu i da pogorša reputaciju. Dešavalo se, kao i u svakom pozorištu, da smo uzeli slabiji tekst, ili je došao možda slabiji reditelj. Uvek razmišljamo o tome da budemo bolji i bolji. Sa tim ljudima sam se ja na neki način formirao. Oni su veoma vredni, radni, i nikome se ne dozvoljava da bude lenj. Pretežnim delom je u pitanju velika disciplina i poštovanje jednih prema drugima. Svako zna svoj posao i pošteno to radi i mislim da je to naša tajna, što zapravo nije ni tajna. Nama pozorište znači da budemo živi i da održavamo svoju kulturu jer smo nacionalna manjina. Često moramo da se borimo da bi izašla neka predstava. Mi smo vojnici kulture i ako to nestane, onda je kraj za nas.
Veliku popularnost donelo ti je igranje u seriji „Močvara”. Poznato nam je da ne zapostavljaš svoju pozorišnu karijeru, a kakav je tvoj odnos prema filmu nakon ovog iskustva?
Imam mnogo veće poštovanje prema glumcima u serijama i filmovima, jer je potrebna mnogo veća koncentracija i malo drugačija veština glume. U pozorištu imaš vremena da grešiš, da razmišljaš, da probaš. U filmu se taj probni proces do premijere skrati na pet minuta, jer odmah treba da rešiš situaciju, jako brzo da razmišljaš, da se opustiš i osećaš komotno i prirodno pred kamerama. U pozorištu kad uradiš predstavu treba svaki put isto da ponoviš. Posle Močvare sam dobio veliku kondiciju na sceni i brzo sam mogao da uradim šta sam hteo, ali ipak sam mogao da usavršavam svoj karakter.
Foto: FireFly i privatna arhiva
