Večeras nas očekuje premijera drame Ljubomira Simovića „Putujuće pozorište Šopalović” u režiji Margarete Taboroši u Novosadskom pozorištu/ Újvidéki Színház. To je ujedno i bio povod za razgovor sa Robertom Lenardom, rediteljem i umetničkim rukovodiocem ovog pozorišta.
Diplomirao je na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi profesora Bore Draškovića. Iza njega je niz zapaženih režija i nekoliko napisanih drama. Na ovogodišnjem Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, njegova predstava „Nevidljiva deca” dobila je posebnu nagradu za tekst predstave koji potpisuje Ana Terek. Robert nam je, između ostalog, rekao da iako ističu činjenicu da se sve predstave, čak i gostujuće, igraju sa titlom, to još uvek nije evidentno i dosta ljudi ne zna. Svako ko je gledao predstave u Novosadskom pozorištu mogao je da svedoči svojstvenom „gvozdenom aplauzu” koji nigde ne postoji osim u Mađarskoj.
Šta nam novo donosi čuveno Simovićevo delo na scenu Novosadskog pozorišta?
Ovo je praizvedba na mađarskom jeziku i nije nam baš jasno zašto se dešava tako kasno. Poneki velikani klasičnog srpskog dramskog pisma nekako su dospeli na mađarske scene, a iz nekog za mene tajanstvenog razloga nikad nisu postavljeni „Šopalovići”. Tekst je univerzalan do te mere da bilo ko u srednjoj Evropi može da ga postavi. Što se tiče predstave, to je jedna klasična postavka, ali sa trenucima koji odudaraju od te klasike. Ima nekih rešenja koja baš odstupaju i koja donekle imaju veze sa koreografijom. Margareta Taboroši je jedno vreme bila glumica u Novosadskom pozorištu. Poslednji put je režirala „Kneginju čardaša”, a pre toga „Malog Princa”. Završila je i takozvanu klasu fizičkog teatra u Budimpešti gde je mnogo veći akcenat na fizičkoj radnji i aktivnosti glumca nego na proznom pozorištu. Jako je zanimljivo da u ovoj predstavi ne gura ceo komad, nego neke delove, a ono što je još specifičnije jeste koprodukcija sa Akademijom umetnosti jer cela završna godina studenata glume na mađarskom jeziku igra u predstavi.
Baviš se i prevođenjem tekstova i adaptiranjem titlova za predstave. Koliko je to zahtevan posao i na koje lingvističke barijere nailaziš?
Ovo je malo pozorište i maltene svi radimo sve. To je veoma dobro pitanje što se tiče „Šopalovića” jer ima tri nivoa govora: govor glumaca koji je malo uzvišeniji, građanski-užički koji je najbliži govornom jeziku; i drobac koji je baš odvojen od ostalih jer se radi o dijalektu koji je na mađarskom malo teško prilagoditit. Ovo nije ništa naspram prevođenja „Hasanaginice”, tu sam pljuvao krv u jezičkom smislu. Drugi put u svom životu imam tu čast da prevodim njegov tekst i trenutno sam jedini prevodilac Ljubomira Simovića na mađarski jezik. Volim da se šalim sa tim i da kažem da fali samo „Čudo u Šarganu” i spremna je knjiga drama Ljubomira Simovića na mađarskom jeziku. Trenutno se bavim adaptacijom „Kapetana Nema” od Žila Verna, to je sledeći projekat, mjuzikl, koji će režirati Zoltan Puškaš.
Andraš Urban je od skoro novi direktor Novosadskog pozorišta. Kakve to promene donosi za pozorište?
Andraš je jako svež i on sad, kako i sam kaže, trenutno se mora baviti pravnim stvarima i treba da apsolvira stanje što uopšte nije lako u ovom slučaju. On mora sve to da preuzme, a paralelno sa tim razmišljamo i o programu. Ima moju potpunu podršku u tome što želi da postigne. Ja sam kod njega u pozorištu „Deže Kostolanji” diplomirao, kasnije je moj prvi zadatak u Novosadskom pozorištu bila „Neoplanta” gde sam bio asistent režije. Neodvojivi smo jer sam maltene bio u svakom projektu na kom je radio. Dugo se znamo i zajedno radimo preko 20 godina, nemam razloga da očekujem nešto drugo nego dobru saradnju. Promene će se videti od septembra, i on mora da se navikne i upozna sa situacijom.
Prošle godine postavio si „Nevidljivu decu”, praizvedba teksta Ane Terek koji se bavi odrastanjem. Koji su tvoji lični motivi i razlozi da se baviš ovom temom?
Ana Terek je inače poznatija kao pesnikinja i meni je izuzetno žao što na srpski jezik nije više prevedena. Njena poslednja knjiga je bila u top 10 na listi najčitanijih knjiga u Mađarskoj što se jako retko dešava sa knjigom poezije. Ona i ja smo godinama razgovarali o tome da bi trebalo nešto zajedno da napravimo, čak je bilo reči da to i zajedno napišemo, bilo je raznih varijanti, ali je stalno lebdelo u vazduhu i nikad nismo finiširali tu ideju. Privatno zanimanje joj je psiholog i ona se inače bavi problematičnom decom u Mađarskoj. Stalno mi je pričala o tome koliko je strašno to šta se tim ljudima dešava i kako je teško vratiti ih u neki normalni kolosek. To je zanimljiva tema zato što se niko ne bavi time. Tokom procesa nije bilo previše teško iščeprkati te teme, ali kad čovek otkrije informacije koliko košta u Novom Sadu i Beogradu maloletna osoba za prostituciju onda nađe podatak da je pre pandemije to koštalo 1.500 dinara što je šokantno. U tom smislu je bilo mučno baviti se tim. Ali to je naša muka, ne tamo negde, to je ovde na ulici. Mi govorimo - krivo je društvo. Ne - društvo je fikcija, nešto imaginarno, bezlično, telo bez organa, sistem. To smo mi, mi imamo lica i mi smo odgovorni. Ali mi pojma nemamo i ne tiče nas se.
Nedavno si sa studentima glume na mađarskom jeziku na Akademiji umetnosti radio ispitnu predstavu „Igraj!” po romanu Harukija Murakamija koja inovativno interaguje sa publikom. Zbog čega si odabrao ovaj roman?
Priča počinje davnih dana, 2008. godine u zimu. Imam neki dejt kod katedrale i moj dejt mi šalje poruku da kasni. Odem do Stilos knjižare koja je bila u Zmaj Jovinoj ulici i tad je Geopoetika izdala nekoliko knjiga Murakamija. Posle dužeg razmišljanja uzimam sa police „Igraj, igraj, igraj” jer mi se činilo zanimljivim. Obožavao sam taj roman i tada sam odlučio da bi to jednom trebalo da se uradi. U tome sam našao odličnog partnera, Luku Kurjačkog, koji se isto ložio na taj roman i hteo je da ga adaptira. Adaptacija je stigla u januar 2021. godine, ali ja sam to stalno odugovlačio i desilo se da Luka nije mogao da gleda premijeru jer nije više među nama. U poslednjem razgovoru sa njim grdio me je što nisam počeo da radim i to je doprinelo atmosferi režije. Ipak se ovaj tekst bavi puštanjem stvari da idu i nekim završecima. Ceo roman pokušava da se pomiri sa smrću i nekako je to u skladu sa svim tim dešavanjima. Na prvoj probi i premijeri imali smo prazno mesto dramaturga.
Kako bi opisao rad sa studentima?
Nekako je ušlo u naviku da na 3. ili 4. godini režiram nešto njima. Tri meseca smo radili i od toga je mesec i po dana otišlo da radimo na inverzivnim delovima, vežbama i interaktivnim stvarima. Imali smo mnogo veći materijal od ovoga, ali tehnički nije moguće izvesti da u svakom delu kad stane predstava svi budu uključeni. Kada smo to pokrenuli razmišljali smo o tome da si tokom pandemije, s jedne strane, mogao da gledaš snimke predstava na koje nikad ne bi mogao da stigneš, a s druge strane to nije pozorište, već u najboljem slučaju TV drama, a uglavnom čak ni to. Prva predstava posle pandemije koju sam gledao na Sterijinom pozorju, „Kretanje” Jovane Tomić, vratila me je u to šta treba da bude pozorište jer je ono jedini medij koji ne može da nam oduzme interakciju. Da me glumac u jednom trenutku dodirne i meni govori tekst je nešto što nema tog Netflixa ili HBO-a koji to može da mi zameni. Ja volim interaktivne predstave, to mi je bila početna tačka i glumci su se složili da to super zvuči. Zajedničkom idejom smo došli do toga da odvojimo publiku na šest različitih strana. Niko ne gleda celu predstavu, ali posle drugog dela ljudi imaju vremena da pričaju gde su bili i šta su radili. Shvataju da ne gledaju istu predstavu što gradi neku tenziju jer i u samom komadu ima sakrivenih stvari koje razumeju samo oni koji su bili u toj sobi.
Napisao si i nekoliko drama, a kako za tebe izgleda i kako se osećaš kada neko drugi postavlja tvoj tekst, s obzirom na to da si i ti sam reditelj?
Empatičan sam reditelj i zato, kao svaki dobar pisac, umrem kada predajem tekst. (smeh) Ne bih se mešao kao što ne bih voleo neko meni da se meša i dajem slobodnu ruku. Pozorište je mesto sastanka gde svako od ekipe dolazi sa nekom svojom vizijom i to čini neku predstavu. Ako režiram svoj tekst izuzima se jedan bitan deo – šta reditelj misli o tome što je pisac napisao, zato što pisac i ja mislimo isto. U tom slučaju se ne bavim režijom jer imam poseban odnos sa svojim rečenicama i fali moj pristup. To je moja teorija zašto neko ne bi trebalo da režira svoju dramu.
Foto: Srđan Doroški
