Prva asocijacija na Nikolinu Vujević je mnogima definitivno njena monodrama „Nina?”. Pored toga, gledamo je i u predstavama „Deca paklene pomorandže” i „Kosa” u Pozorištu mladih, koja je njena odskočna daska, u „Beogradskoj trilogiji” i „Zagreb – Beograd via Sarajevo” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao i u Srpskom narodnom pozorištu u predstavi „Veštice iz Salema”, svog profesora Nikite Milivojevića. Nalazimo se na kafi u virtuelnom prostoru između Novog Sada i Subotice: najavljujemo novu predstavu u kojoj igra, ali se osvrćemo i na dosadašnje zapažene uloge.
Trenutno provodiš dane u Subotici gde će uskoro biti premijera predstave „Najnormalniji čovek na svetu” u režiji Milje Mazarak. Šta možemo da očekujemo od Tokinovog romana prevedenog na jezik teatra?
Možete da očekujete iskrenu i toplu priču o sasvim običnom čoveku koga materijalni i fizički svet apsolutno ne dotiče. Za mene je to priča o večitom slobodnom duhu koji svako može da učita na svoj način, pa tako i da doživi njegovu ličnu priču koja je izuzetno povezana sa njegovim detinjstvom. Lik razbojnika o kome Tokin piše je toliko šarmantan i pametan čovek koji ima vrlo nonšalantan, na momente luckast i šašav, ali zanimljiv pogled na svet, pa vešto izbegava norme i kontekste u koje društvo želi da nas spakuje kao pojedince. On u jednom momentu mora da se suoči sa odrastanjem i sazrevanjem na određeni način, ali odbija i vrlo svesno bira da gaji dete u sebi – u celom ovom ludilu od sveta i okruženja trudi se i uspeva u tome da bude zaista najnormalniji čovek na svetu. Milji je ovo prva režija na velikoj sceni, do sada se uglavnom bavila kamernim stvarima i bitno je da nijednog momenta nije pomislila da od toga napravi nekakvu pretencioznu predstavu, već jednu iskrenu i toplu stvar za koju se nadam da će dopreti do publike.
Sofija Mijatović i ti ste od nedavno postale deo ansambla subotičkog pozorišta. Zašto je važno za mladog glumca da pripada nekoj pozorišnoj kući?
Važno je zbog sigurnosti kojoj svi težimo u ovakvim vremenima i zato što pruža mogućnost da sazrevaš, skupljaš različita iskustva i učiš od starijih kolega. Ja sam neko ko je večito tragao za nekom vrstom podrške u svakom smislu i ovo doživljavam kao jedan veliki vetar u leđa, kao mesto gde ću zaista moći slobodno sebe da gradim iz procesa u proces, iz predstave u predstavu. Najvažnije mi je da i u zatvorenim krugovima (zbog položaja u određenoj instituciji), ipak pronađem svoje mesto slobode.
Svojom monodramom „Nina?” dobila si priliku da putuješ i gostuješ na mnogim festivalima. Šta ti je sve, osim brojnih nagrada, donela tvoja diplomska predstava?
Donosi mi i dalje, nadam se da će mi donositi još dugo ukoliko budem dovoljno odgovorna, istrajna i hrabra da nastavim sa njom dalje. Ne gledam na nju kao na predstavu, već kao na jedan svoj životni i pozorišni put koji sam morala da prođem, koji ne bi bio takav kakav jeste da nije bilo nje. To je moja lična karta i čini mi se da mi je pomogla da uspostavim neko svoje mesto, da se dokažem i pokažem. Sada je na meni da vidim kako će se ona dalje razvijati. Volela bih da taj svoj život nastavi slobodno, od mesta do mesta. Zaista sam imala sreću i splet životnih okolnosti da bude prepoznato to što sam uradila. Nastala je iz zapitanosti i iz velike nesigurnosti i straha, ali i iz čiste ljubavi, iskrenosti i otvorenosti prema svetu i prema samoj sebi, sa željom da dalje učim i sazrevam. Kao glumica sam osuđena da večito čekam neke prilike i da se nadam da ću dobiti šansu da iskažem sve svoje potencijale i mogućnosti, dok tom monodramom sebi pravim prostor u kome mogu da, bez obzira na okolnosti, radim ono što suštinski volim i što me ispunjava, a to je muzika, ples i pisanje. Taj put nije lak i ja se konstantno borim sama sa sobom: svaki put imam osećaj da dižem lestvicu i da moram da pređem neke nove prepreke, ali dobro se osećam kada znam da imam nešto svoje. Donela mi je mnogo susreta, pre svega sa mladim ljudima kojima sam, u tom trenutku dok su gledali predstavu, bila vetar u leđa i podrška, a najvažnije mi je da utičem na ljude u tom smislu.
Sa Kokanom Mladenovićem si do sada sarađivala na dvema predstavama u Pozorištu mladih. Kako bi opisala rad sa ovim rediteljem?
Prvo smo radili „Decu paklene pomorandže”. Taj proces i predstava su mi jako važni i dragi zbog iskustva sa mladom ekipom. Predstava može nekom da se svidi ili ne, mišljenja su različita, ali mi volimo da je igramo jer znamo koliko smo sazreli u radu sa njim i zaista nam je pomogao. Do tada nisam imala slično pozorišno iskustvo, odnosno da se likovima i delom bavim na takav način: sve smo zajedno stvarali od nule, zajedno smo adaptirali i tražili određena scenska rešenja. Njegove improvizacije su nešto što svakom glumcu znači da u jednom trenutku svog života doživi. Bio je značajan glumački trening i spremnost, kako fizički tako i psihički. Sve je na nama koji igramo jer predstavljamo određeni mehanizam i zajedno treba da prenesemo jednu poruku. Tu nema mesta za individualnost – samo ako smo tim, predstava može da funkcioniše.
Studentska predstava „Beogradska trilogija” je imala tu sreću da bude na redovnom repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Šta je to što razlikuje rad sa klasićima u odnosu na institucionalno?
Bila je strašno velika odgovornost svih nas, ali upravo prednost jeste što smo klasići i što smo pre svega prijatelji koji se jako dobro poznaju, kako glumački, tako i privatno. Zajedno smo stvarali tu predstavu, počevši u našoj maloj učionici na Akademiji, kada smo dobili šansu da to proširimo dalje i da je predstavimo u jednom takvom pozorištu. Nismo mogli ništa drugo nego da damo sve od sebe i uložimo svu našu energiju da to na kraju bude dobro. Želeli smo da opravdamo šansu koju smo dobili jer se takva prilika retko pruža, osećali smo da moramo to da iskoristimo na najbolji mogući način. Ispostavilo se da smo dobro razmišljali, da smo se dobro uklopili, da nas je pozorište dobro prihvatilo i zahvaljujući tome predstava se igra već treću sezonu, uvek je puno. Drago mi je što osećam da će obeležiti jedan period, kako naših života, čini mi se, tako i generacijski. Pitanje je da li bismo opstali da nismo dobili priliku da se negde nastanimo i da znamo da imamo sigurna igranja.
Mladi glumci često streme ka malim ekranima. Da li ti vapiš za susretom sa kamerom i kakav je tvoj stav po tom pitanju?
Drago mi je što je moja karijera počela pozorišno i čini mi se da gradi kvalitetan temelj i male, ali sigurne korake. Pozorište je moja prva ljubav, ali volela bih da se tokom svoje karijere povežem i sa filmom, pa na taj način pronađem pravi balans. Radujem se tome, imala sam do sada neka iskustva i na televiziji, doduše manjih, ali se nadam da će se pojaviti, s obzirom da se kod nas sad toliko snima, kastinga je bezbroj. Nadam se da ćemo se kamera i ja sresti na nekom ozbiljnijem planu i da ću dobiti neku ozbiljniju ulogu gde ću moći lepo da se pokažem.
Šta je ono što bi poželela za sebe u predstojećoj karijeri?
Sebi bih, pre svega, poželela zdravlja da budem sposobna da mogu da radim i da psihički budem izbalansirana sa svojim emocijama, zbog toga što je ovo vrlo turbulentan posao. Teško je naći vremena za sebe kada možeš da budeš „u vinklu“ sa samim sobom. Želela bih da naučim da čuvam svoju energiju u momentima kada imam slobodnog vremena, kako bih svemu mogla da pristupim sa velikom snagom i entuzijazmom. Nisam sklona površnom odrađivanju stvari, pa bih volela kada bih svemu mogla biti jednako posvećena, kako bih u budućnosti svaku predstavu odigrala sa istom snagom i istim žarom.
Foto: Lična arhiva; Nebojša Babić (JDP)
