Juče u Kulturnom centru Čačak premijerno je odigrana predstava „Ko igra Sonju Savić” u režiji Andraša Urbana. Već sutra biće odigrana beogradska premijera u Bitef teatru. Tom prilikom razgovarali smo sa glumcem Nikolom Voštinićem, kog je publika imala priliku da upozna u brojnim predstavama Kraljevačkog pozorišta, u predstavi „Terapija”, Regionalnog pozorišta Novi Pazar, kao i predstavama u pozorištu „Boško Buha”, Gradskom pozorištu Čačak, Akademskom pozorištu „Branko Krsmanović”.
Nikola nam je otkrio koncept predstave, način na koji sa scene progovaraju o Sonji Savić, kao i o inspiraciji njenim likom i osvajanju lične slobode.
„Ko igra Sonju Savić” je predstava koja progovara o Sonji, ali i umetnosti i njenoj istrajnosti, kroz pet likova. Na koji način ste gradili tok predstave?
U predstavi „Ko igra Sonju Savić“ nema pet likova, mi svi igramo i ne igramo Sonju Savić, tj. izgovaramo autentične Sonjine reči koje je vešto uobličila dramaturškinja Vedrana Božinović, a koje su preuzete iz različitih intervjua koje je davala u rasponu od dvadeset godina. Tokom procesa puno smo razgovarali o tome šta je za svakog od nas Sonja Savić, gledali njene video radove, slušali njene intervuje, otvarali teme koju su refleksija i na današnje vreme (rat, devedesete, institucionalno pozorište, nezavisna scena). Radili smo i različite vežbe i improvizacije na teme koje se tiču lično nas, o poziciji umetnika danas, uslova rada u kojima stvaramo, bunta, karijere... Kasnije je sve to nadograđeno veoma uzbudljivom muzikom Irene Popović Dragović, kao i sjajnim kostimom Selene Orb. Sve je to zaokruženo i promišljeno konceptom i režijom Andraša Urbana.
Kako izgleda kad se pet glasova, karaktera i generacijskih razlika, na sceni spoje u jedno?
Ne mislim da je velika generacijska razlika među izvođačima na sceni, zapravo ukoliko ona u godinama postoji, problemi i preispitivanje su zapravo slični, ali ponekad i isti. Pored mene na sceni su Borjanka Ljumović, Ivana Terzić, Julija Petković i Bratislav Janković, svi zajedno sa poverenjem stvaramo kolektivni čin koji je energetski i fizički zahtevan, ali lekovit.
Ovo nije muzejska ili dokumentarna predstava, iako je inspirisana njenim životom. Ko je bila Sonja Savić?
Za mene je Sonja jedna od prvih inspiracija u osećanju osvajanja lične slobode. Sonja Savić je uzor da se što manje plašim da budem svoj. Prepoznavao sam u njoj oduvek veliku istinu i hrabrost koja je primenjiva ne samo u glumi, već u životu. Osim što je simbol nezavisnog filma osamdesetih, ona je i ikona urbanosti, nezavisnosti, slobodarskog mišljenja, borbe za istinu... Žena koja nije pristajala na kompromise. Umetnica koja je „uticala na reformu kostima, šminke, mizanscena na filmu osamdesetih” kako i sama kaže. A ja bih dodao da je uticala i na nov izraz u glumi koji je uvek moderan, svevremenski i čija je istinitost univerzalna.
Njena generacija, kao i generacija umetnika, u sebi je nosila bunt, ali i nesnađenost vremena u kom žive. Kakva osećanja nose mladi umetnici koji danas stasavaju na ovim prostorima?
Imam iskustvo i utisak da je to osećaj prvenstveno egzistencijalnog snalaženja u haotičnom vremenu. Nemogućnost da se suštinski bavimo svojim razvojem, temama koje su nam važne i pozorištem koje bi nas uzbudilo i promenilo kao ljude. Uglavnom se izbor svodi na rad u institucionalnom pozorištu, bez osnovnih uslova za rad. Dužnička pozicija i strpljenje da će se u nekom trenutku desiti ta plata koja i dalje ne može da pokrije osnovne potrebe za život. Druga opcija je nezavisna scena, koja nije toliko vidljiva nažalost, u kojoj je sloboda u radu veća i taj entuzijazam za uzajamnim poverenjem u radu je ono što meni više prija i utiče dobro na mene. Ali i taj entuzijazam traje uglavnom kod većine dok trbuh prvom prilikom ne krene za snimanjem instant serija.
Kako te je oblikovao rad u Kraljevačkom pozorištu, u dramskim i dečjim predstavama, kao i u Regionalnom pozorištu Novi Pazar?
Značajna je bila prilika da se susrećem sa različitim ansamblima u institucionalnom pozorištu najviše zbog iskustva razmene u drugačijim predstavama, žanrovima, formama... U Kraljevačkom pozorištu sam honorarni saradnik pet godina i zahvalan sam na prilikama i susretima sa rediteljima i rediteljkama koji su značajno menjali moj pogled na sebe, svet oko sebe, pozorište. U Novom Pazaru sam takođe kao gost radio komediju „Terapija” na poziv rediteljke Olje Đorđević, i to je bilo nezaboravno iskustvo zbog života u tom gradu, divnih prijatelja i kolega i predstave koja je bila prva komedija nakon višegodišnjeg dramskog repertoara koji mi se nudio. Pored toga, radio sam ranije u Gradskom pozorištu Čačak predstavu „Životinjska farma” u režiji Patrika Lazića, i još uvek igram u pozorištu „Boško Buha” u Beogradu u predstavi „Snežana i sedam patuljaka” u režiji Snežane Trišić.
Pomenuo bih pored rada u institucionalnog pozorištu i rad u nezavisnim produkcijama koje su izvršile veliki uticaj na mene a to su predstave koje sam radio u GRUPAGRUPA Kraljevo, „The experience” ( 2019,2021) sa Aleksom Bartolom, „Ples do nove zore” u režiji Bojana Đorđeva, Stanica, centar za savremenu igru Beograd (2021), kao i rad u Akademskom pozorištu „Branko Krsmanović” u Beogradu.
Pred kojim izazovima se nalaze pozorišta van velikih gradova? Zašto je važno da predstave tih pozorišta dobiju više prostora, da se stvaraju u koprodukcijama sa drugim pozorištima?
Prvenstveno mislim da je važna razmena među kolegama i sticanje novih iskustava bez straha. Zato su koprodukcije uzbudljive kako bi se upoznali i prepoznali. Ili ne. Takođe treba videti glumce u manjim pozorištima i dati im prostora i pažnje jer se van Beograda nalazi veliki broj izuzetnih radnika i stvaralaca koji nisu u fokusu. Mislim da su koprodukcije neophodne zbog razmene kvaliteta nove energije. Osećam da nikako nije dobro biti u komfor zoni bez velikih oscilacija u kreativnom stvaranju.
U čemu pronalaziš bit glumačke igre, istraživanja i otkrivanja svih njenih slojeva kroz brojne likove koje igraš?
Trudim se da se što više suočim sa nepoznatim delovima sebe i duboko skrivenim strahovima. Lociram ih, istretiram i ispljunem pa vidim koliko je upotrebljivo i korisno za određene uloge. Pozorište je divno polje za takva istraživanja. Dopuštam sebi da budem svakakav i bez obzira što iz mene izlazi mnoštvo neočekivanog što mi se ne dopada ja ga prigrlim, sve je to dobrodošlo i značajno za moj razvoj. Važno mi je pomeranje ličnih granica u procesima traganja jer se jedino tad osećam živim i prisutnim.
