Večeras u 20 časova, u Domu kulture „Studentski grad”, odigraće se predstava „Pošto gvožđe”. Izvođenje predstave je humanitarnog karaktera, a sav prikupljen novac od prodaje ulaznica biće usmeren za lečenje mladog dramaturga Luke Kurjačkog.
Predstava je nastala u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti, igrala se na maloj sceni Ateljea 212, a od večeras igraće se svakog meseca u Domu kulture „Studentski grad”.
Povodom novog izvođenja ove predstave za naš portal smo razgovarali sa glumcem Nikolom Šurbanovićem, koji nam je otkrio šta ovu predstavu i njenu temu čini uvek aktuelnom i zašto nam se istorija stalno ponavlja, a često kao društvo toga nismo svesni.
Predstava „Pošto gvožđe” je nastala još na Fakultetu dramskih umetnosti, ali i dalje se igra na sceni Doma kulture Studentski grad. Koliko su se vaša viđenja tematike ove predstave promenila kroz dosadašnja igranja? Ili su vam viđenja i stavovi još više učvrstili?
Ova predstava sa nama živi već tri godine. Sazrevamo i rastemo uz nju kao i ona uz nas. Svakim igranjem bogatiji smo za iskustvo, razmišljajući o temi i poruci ovog našeg komada. Sve je isto, a opet sve se menja – to je magija pozorišta.
Brehtova antiratna i antifašistička kritika, te kritika kapitalizma, konstantno je aktuelna. Zbog čega ono što je bilo u prošlosti ne može da utihne, već nam se neprestano vraća u novim, izmenjenim oblicima?
Znate kako kažu, „istorija se ponavlja”. Nisam siguran zbog čega je to tako, ali jeste. Mislim da je to vezano za ljudsku prirodu, svima se dešava da, iznova u drugim okolnostima, doživljamo situacije koje smo već negde, nekada doživeli. Priče koje nismo ispričali nastavljaju se, krugove koje nismo zatvorili moramo da zatvorimo. „Zlo” koje spava nije odsutno, samo spava. I svaki put kada se probudi, nosi neko drugo ime. Zato nam se čini da se prošlost ponavlja.
Breht se obraća čoveku i njegovoj prirodi. Ne kritikuje društvo onog vremena, političko uređenje ili ideologiju, on direktno čoveku i njegovoj prirodi „stavlja prst u oko” i nada se da će ga tim „elektrošokom” razbuditi. Kada ćemo se probuditi i da li će se to desiti, ne znam.
Siromaštvo, beda, glad, ekonomski neujednačeni prostori, sve je ono što nas se tiče i sa čim se suočavamo na lokalnom, ali i globalnom niovu. Koliko smo kao društvo svesni sve većeg jaza koji postoji između nas?
Mislim da, nažalost svest o tome u našem društvu nije u potpunosti prisutna.
Igraš u novoj predstavi Zvezdara teatra „Sportsko srce”, koja takođe u sebi nosi tematiku podela, sudara dva potpuno različita sveta sa kojim delimo prostore. Na koji način možemo danas pomiriti ta dva sveta?
To je nešto što je vezano za pitanje svesti o jazu unutar društava. Mislim da čovek koji ne ume da pliva i plaši se vode, neće naučiti da pliva ako ne dođe u kontakt sa vodom. Sit gladnom ne veruje. Kako uplašenom čoveku objasniti da voda ne ujeda već je izvor života? Kako sitom objasniti da je glad ozbiljna i smrtonosna, bila ona duhovna ili telesna? Na ta pitanja bih i ja voleo da znam odgovor.
Čemu te je pozorište naučilo do sada? U kojim trenucima ti je glumački poziv brisao, a u kojim postavljao granice?
U pozorištu čovek stalno uči, mnogo toga može da nauči, ako ume da sluša i da poštuje sadašnji trenutak. Mislim da kada neko ima sreće da živi ono što želi, granice nisu baš uočljive, vremenom mogu samo da se naslute.
Ima li „mladost” dovoljno prostora da iskaže sebe u današnjem društvu?
Mislim da to negde zavisi od konteksta i okruženja u kom se mladost nađe. Ako taj kontekst na mladost gleda kao na blago, pojačanje i nov kvalitet, onda taj prostor postoji, ali ako se nađe u okruženju u kom se na mladost gleda kao na konkurenciju ili pretnju, taj će prostor neminovno biti uskraćen ili u najmanju ruku skučen. Nema lakog i univerzalnog odgovora na ovo pitanje, sve je do ljudi, a ljudi su različiti.
