U aprilu, publika je imala priliku da premijerno odgleda predstavu „Mogućnost zabavljanja kod ptica”, nastalu po tekstu Tijane Grumić.
Ovo je predstava koja na nesvakidašnji, našoj publici dosta nepoznat, način, donosi temu o antropocentičnosti i ekološkim pitanjima. Šta se desi kada kućni aparati progovore na sceni? Morate otkriti, a prva prilika vam se pruža u ponedeljak, 16. maja u Bitef teatru.
O predstavi, njenom stvaranju, ideji, konceptu i ekološkim temama razgovarali smo sa lutkarom Mladenom Milojkovićem i rediteljem predstave Nikolom Isakovićem.
Šta vas je privuklo da radite predstavu po ovom, kod nas, nesvakidašnjem konceptu?
Mladen: Pre svega, tekst Tijane Grumić, zatim rediteljska eksplikacija. Nikola mi je predstavio ideju i jako brzo smo se „našli” oko koncepta i uplovili u ovu avanturu ispisanu rečima Tijane Grumić.
Nikola: Sa pozorištem predmeta sam se prvi put susreo na Next Generation radionici ASSITEJ-a Srbije. Nakon toga sam nastavio da istražujem tu formu kroz kroz radionice „Igranje u pesku” koje smo održali na Bitef Polifoniji i FEP-u, kao i na online radionicama ASSITEJ-a Koree, a konačno i na fakultetu DAMU (Prag) gde trenutno završavam master studije iz režije alternativnog i lutkarskog pozorišta.
Ova vrsta teatra je definitivno vrlo ekološka, jednostavna, ali poprilično zanimljiva forma koja se savršeno uklopila u temu Bitefove sezone – Posthumanizam usled ekološke katastrofe. Ono što ovu predstavu čini još više neobičnom je to što smo odlučili da kao lutke-objekte odabaremo razne elektronske uređaje koje kontrolišemo uživo, putem kablova i daljinskih upravljača, ali potpuno skriveni tako da publika zaista ima doživljaj da predmeti oživljavaju.
Koliko se razlikuje ovaj vid pozorišta od klasičnog?
Mladen: Razlikuje se u samoj postavci animacije, ako govorimo o klasičnom lutkarstvu. Iz klasične animacije preći na digitalnu je proces koji podrazumeva koncentraciju, pažnju i trening najzahtevnije tehnike u lutkarstvu, a to je duga marioneta. A na sve to dodati i rečenice Tijane Grumić.
Nikola: Kao i svako drugo klasično pozorište, ona se izvodi uživo, na određenom mestu, u određeno vreme, sa određenom radnjom, i što je najvažnije – za publiku. Sadrži sve elemente klasičnog teatra, a ponajviše samu igru.
Mladen: Ova predstava je duga marioneta sa pulsevima infracrvenog svetla.
Zbog čega je važno da pričamo kroz pozorište, ali i druge sfere kulture, o antropocentričnosti i svetu koji ne bi smeo da bude takav?
Mladen: U ovom trenutku najvažnija stvar jeste pričati o posledicama koje čovek uzrokuje svojim ponašanjem, kao i svojim svakodnevnim postupcima. Pomeriti kamen u šumi sigurno remeti taj savršen sklad, a uraditi nešto drastičnije...
Nikola: Stalno se priča o ekološkim katastrofama i „šta će biti sa ljudima”, ali jedan lik naše predstave to vrlo lepo opiše sa „...i onda, drveća da bude, a nas više da nema. I to je u redu!”. Zaista, što smo mi toliko važniji od drveća, ptica, prirode? Ako je prirodi potrebno da nastavi bez nas, to je u redu.
Sinhronizovanost aparata na sceni je skoro neverovatna iz perspektive publike. Šta predstavlja najveći izazov u ovakvom načinu rada, kad svaki segment predstave mora da se poklopi – poput govora, glume kroz govor, kretanje aparata?
Mladen: Najveći izazov je svakako odsustvo glumaca sa scene u kontekstu rešavanja tehničkih problema aparata. Svaki problem aparati moraju sami da reše, i to je improvizacija na koju moramo biti spremni u svakom trenutku.
Nikola: Moram samo da istaknem da mi je često žao što publika ne može da vidi šta sve ovo troje sjajnih lutkara moraju da rade iza scene u mraku kako bi svi aparati oživeli, svaki na svoj način. Ponekad moraju da govore za jedan aparat, dok pomeraju drugi, a uključuju treći... Često moraju i da se smenjuju pa tako neke aparate kontrolišu svo troje naizmenično. Sa druge strane, kada bi publika to videla, to bi ubilo magiju samog koncepta, ali možda snimimo neki dokumentarac jednog dana.
Šta za vas danas predstavlja savremeno luktarstvo?
Nikola: Lutkarstvo je u svetu odavno shvatilo da lutka ne treba da bude što sličnija glumcu već može da predstavlja i igra čak i mnogo više od toga. Već decenijama se koriste predmeti, materijali, senke itd. Ono što našu predstavu čini veoma savremenom, ali u isto vreme i vrlo blisku klasičnom lutkarstvu je upravo ta ideja da kontrolišemo predmete na isti način kao marionete, samo što umesto konaca koristimo struju i radio talase.
Mladen: Savremeno lutkarstvo predstavlja još snažniji most ka mašti kako samih izvođača tako i publike, dece i mladih, ali i odraslih.
Savremeno lutkarstvo nam pruža priliku da se susretnu različite tehnike lutkarstva preko kojih, na do sada nesvakidašnji način, možemo pričati nove/stare priče.
Na koji način ste došli do scenografskih rešenja u predstavi? Postoji li neka zanimljiva priča o postojanju nekog aparata?
Nikola: Čitava scenografija je kao i većina predmeta preuzeta iz fundusa ili sa elektro-otpada. Neki od aparata, kao na primer slide projektor, su već bili deo nekih drugih predstava i događaja. Ono što nismo uspeli da nađemo na otpadu, a da je funkcionalno, kupovali smo polovno, jer ti predmeti imaju mnogo veću istoriju i dušu koja se zaista oseti tokom predstave. Na primer, gramofonski uređaj je kupljen na tzv. Najlon pijaci – u njemu je već bila neka poluiskrivljena ploča sa grčkom narodnom muzikom. Mi smo ga takvog preneli na scenu i koristimo ga upravo takvog kakav jeste, sa upravo tom pločom. Muzika koju on pušta tokom predstave je zbog toga takođe izdeformisana, ali to ne smeta drugim aparatima da u tome uživaju. Isto je i sa televizorima, na kojima se vide da su polomljeni, ali i dalje funkcionalni.
Na koji način posmatrate ekološki teatar u Srbiji?
Nikola: Mnoge predstave mogu da se okarakterišu kao ekološke, a najčešće one sa nezavisne scene. Umetnici su primorani da predstave prave štapom i kanapom pa se koriste metodama minimalizma, second hand kupovine i reciklaže. Nažalost, to nije čest slučaj sa institucionalnim pozorištima koji za svaku novu predstavu kupuju i proizvode ogromne spektakularne scenografije, rekvizitu i kostime. Većina predstava ima rok trajanja od svega nekoliko sezona, a onda se sve to baca ili odlaže u funduse koji liče na ogromne pozorišne grobnice. Mi smo sklopili saradnju sa firmom E-Reciklaža koja nam je donirala čitavu scenografiju sa svog elektro-otpada, a takođe je potpisan i protokol kojim smo se obavezali da će sav fizički materijal koji koristimo, a pre svega elektronski, biti ili upotrebljen za neke naredne predstave ili poslat njima na reciklažu.
Kako umetnici mogu da podignu svest o ekologiji? U kojoj meri pozorište može da utiče na to?
Mladen: Prilika da se govori o ekološkom pozorištu je pre svega uspeh jer otvara mnoge teme o svesti ekologije kod nas i kako se ona ogleda u samoj instituciji kao što je pozorište. Predstava „Mogućnost zabavljanja kod ptica” je ekološki osvešćena. Treba napomenuti i festival FEP koji godinama promoviše ekologiju i ekološke aspekte predstava koje su u selekciji.
Nikola: Pozorište mora da govori o svim aktuelnim temama, pa tako i o ovoj koja je jedna od gorućih već godinama. Pozorište je dijalog predstave sa publikom – što više publike, veći je rezultat.
Foto: Nenad Šugić (teatar.bitef.rs); Zora Veichartová
