Ovogodišnji Šekspir festival održan je od 12. do 16. septembra pod vedrim nebom u autentičnom ambijentu vile Stanković. Drugačije okolnosti i promenjeni programski koncept nisu uticali da festival protekne u dobrom raspoloženju uz muziku i komediju. O tome kakvi su mu utisci i kako je zadovoljan proteklom realizacijom, razgovarali smo sa Nikitom Milivojevićem, rediteljem i osnivačem. Između ostalog, dodao je po čemu će pamtiti ovogodišnje izdanje festivala i šta je to što ga toliko fascinira kod Šekspira.
Koncept ovogodišnjeg festivala je „treba vratiti osmeh ljudima na licu”. Da li smo u celoj ovoj situaciji zapostavili osmehe, ili se oni vešto kriju pod maskama?
Ovih poslednjih meseci svi smo nešto zabrinuti i stvarnost se toliko promenila kao da smo u nekom od najmračnijih Šekspirovih komada koji je prepun neizvesnosti, tako da je prirodno da je taj osmeh negde i nestao. Moj utisak je da nam je svima potrebno nešto da se ponovo vidimo, družimo, sretnemo onako kako smo navikli, čak i da se pozdravimo kako smo navikli. Ove maske su toliko ružne da sam pomislio da taj osmeh može biti zaštitni znak našeg festivala i mogu slobodno da kažem da je to bio pun pogodak. Ljudi su imali pet izuzetnih večeri proteklih u dobrom raspoloženju, imali smo sreću pa je i vreme bilo odlično, i sve je to doprinelo opštem dobrom raspoloženju.
Festival postaje deo Evropske mreže Šekspir festival (European Shakespeare Festival Network) 2015. godine. Kakvi su Vaši utisci realizacijom, da li je bilo teško okupiti domaće umetnike i koliko je Šekspir zastupljen u Srbiji?
Ono po čemu ću ja pamtiti ovogodišnji festival nisu samo ove mere obezbeđenja i to što smo morali drugačije da se organizujemo, već po tome što smo morali odjednom da promenimo koncept u kome su postale dominantno domaće predstave igrane po Šekspiru. I šta se desilo – shvatili smo da Šekspira zaista ima na našim scenama, jer da ga nema, ne bismo mogli da napravimo repertoar. Ono što je meni prijatno iznenađenje jeste da Šekspira ima i u tim manjim gradovima i pozorištima, što je fantastično. To je sve baš dobar znak, jer je taj nivo dostojanstven repertoaru svakog pozorišta.
Festival je otvoren koncertom „Šekspir i Betoven” Gudačkog kvarteta Beogradske filharmonije. S obzirom na to da se obeležava 250 godina od rođenja Betovena, kako je došlo do objedinjenja Šekspira i Betovena istim programom?
To je jedno malo otkriće, pošto sam pratio po medijima kako se obeležava 250 godina od rođenja Betovena i mnogi programi koji su se spremali su morali biti otkazani. Primetio sam da na repertoarima kako raznih velikih svetskih kuća pa tako i na domaćem nivou često možemo videti Verdija, Magbeta, Otela… Ima dosta kompozitora koji su se bavili i bili inspirisani Šekspirom, ali nigde nisam nailazio o Betovenu. Istražio sam kod mojih prijatelja, koji su muzičari, kompozitori, dirigenti, i oni su mi doneli neka vrlo zanimljiva otkrića. Upravo mi je Gudački kvartet otkrio u nekoliko navrata da u Betovenovim beleškama ima puno referenci na Hamleta, Buru, Koriolan.. Tako smo došli na ideju da taj program može biti zanimljiv i meni je jako drago što smo po prvi put ove godine imali jedan koncert koji ima veze i sa Šekspirom. To je dalo jednu novu boju festivalu, video sam po reakcijama publike da je to bilo baš prijatno iznenađenje i razmišljam da nastavimo na taj način. U ovim nesrećnim vremenima nam se dosta toga posrećilo sa festivalom.
Vila Stanković u Čortanovcima je poznata kao prostor gde se održavaju festivali, nedavno je tu održan „Novi Tvrđava Teatar”. Zbog čega je ovo mesto izbor za realizaciju Vašeg festivala?
Vila Stanković je u stvari nepoznato mesto. Taj prostor gotovo da nije postojao, ja sam se prosto iznenadio i oduševio kad sam ga prvi put otkrio. Predložio sam da možda tu napravimo jedan festival, nismo znali u šta idemo, da li će se publici to činiti zanimljivim da dolazi. Šekspir festival je osnovan 2012. godine i on je u stvari promovisao vilu Stanković kao festivalski prostor.
Jedna od najčuvenijih Šekspirovih rečenica jeste: „Ceo svet je pozornica, svako se tu pojavi i ode i na njoj svi igramo uloge mnoge u životu”. Šta je to što Vas fascinira u Šekspirovim komadima, te ste stoga i sam festival po njemu imenovali?
Kao recimo što su i ti stihovi, u Šekspirovim delima imate neke od verovatno najznačajnijih i najdubljih misli o tome ko smo, šta smo, kakvi smo. Zašto igramo Šekspira? Kao kod svih velikih klasika, igramo ga iz istog razloga kao i Dostojevskog, Molijera, Čehova i antičke tragedije i komedije, jer u njima su duboko upisane šifre o nama sapijensima za sva vremena. Kao što je ta rečenica da je ceo ovaj svet pozornica, zaista je tako - tu neko vreme igramo neke uloge i zatim neki drugi dolaze. To da svako u svom vremenu prepoznaje svog Šekspira govori o tome da je on jednako inspirativan svakoj novoj generaciji. Šekspir je kao neko ogledalo, svako se u njemu ogleda i pronalazi na različite načine.
Prošle godine je uspostavljen projekat „Moj Šekspir”, koji se nastavlja i ove godine i u kome glumci pričaju o svom iskustvu igranja Šekspira. Smatra se da je on najteži glumački zadatak, a u kojoj meri je Vama zahtevno na rediteljskom planu?
Isto kao što je i za glumce najzahtevniji mogući, tako je i za reditelje. Vrlo je izazovno i na neki način teško pronaći uvek pravi ključ za igranje Šekspira, jer ponekad te rečenice i stihovi nisu tako laki ni za izgovoriti. Oni su vrlo poželjni misaono, sadržinski tako da traže i glumačko i rediteljsko rešenje. Mi smo u rukama prevodioca, jer on i njegov prevod strašno usmerava tekst i predstavu prema gledaocu. Ako je prevod nerazumljiv i teško igriv, onda imamo veliki problem, ali ako je srećno uobličen i ima osetljivost svoga vremena, onda brže ide i do gledaoca. To je jedan kompleksan mehanizam - kako Šekspira otključavati u svom vremenu, a da ne budeš banalan.
U pismu koje je Piter Bruk uputio kao podršku festivalu pre nekoliko godina stoji –„Šekspir je fenomen, kao sunce ili mesec, i on se ne može objasniti rečima.” Svako na svoj način i u svom vremenu doživljava velike klasike, a šta mislite da bi nam danas Šekspir rekao?
Kao što je reagovao na svoje vreme, jer njegovo pozorište proizvod njegovog vremena, ukusa, publike, događaja, sigurno da bi imao neku reakciju i na ovo vreme. Teško je reći šta bi genije mogao da pronađe, to je gotovo nemoguće, ali da bi reagovao kao što je reagovao inače, to je sasvim sigurno.
Foto: Šekspir festival
