Putujuće pozorište „Teatar Vihor” je osnovano 2015. i nastalo je sa ciljem da: „oživi ugašene kulturne centre širom zemlje/zemalja, da se približi svim generacijama s željom da vrati publiku u pozorište”.
„Vihor” nema svoju stalnu scenu, pa se čini da je svaka scena, gde god ona bila, „njihova”. Kroz zajedničku saradnju umetnika, koji čine teatar, stvorene su tri predstave: „Teško je reći zbogom” u režiji Marije Lipkovski, „Duet” koju je režirala Ana Popović i predstava „Lutka”, koja je svoju premijeru imala u decembru 2018. godine, a nastala je zajedničkom saradnjom Nevene Vukes i Bojana Dimitrijevića, koji potpisuju režiju.
O teatru, njihovim idejama, o lepoti stvaranja i borbi da se otvori mesto nezavisnim produkcijama, o njenoj generaciji koja je vraćena na početak, kao što su nekad glumci putovali i glumili po trgovima i raznim lokacijama, i da ih taj početak raduje, razgovarali smo sa glumicom i osnivačicom ovog teatra Nevenom Vukes.
„Teatar Vihor” je putujuće pozorište koje svoju priču stvara uvek u nekom drugom mestu. Kako je nastala ideja da osnuješ ovako nešto?
Ideja je prvenstveno nastala iz potrebe da se napravi jedan prostor za nezavisno stvaranje, s obzirom na stanje u zemlji koje onemogućava zapošljavanje, tačnije na snazi je „zabrana zapošljavanja” u pozorišnim institucijama. Postoji opcija da sediš i da čekaš, da sediš i da kukaš, a postoji opcija da radiš. Dugo je bilo razmišljanja oko pokretanja te jedne nezavisne priče, samo je bilo pitanje kako, u kom obliku i gde. Onda se rodila ideja kulturne decentralizacije od Beograda, jer kako smo moja generacija i ja uskraćeni za momenat pozorišnog stvaranja, tako su i mnogobrojna mesta širom naše zemlje uskraćena za kvalitetan i koristan kulturni sadržaj. Sve se vrti oko finansija koje su vezane uz glavni grad, ali dobar deo stvaranja i borbe u umetnosti zavisi od tebe samog i koliko će ti dragi Bog dati snage i mudrosti da pravilno donosiš odluke u određenim trenucima. Važna je ideja i da u tu istu ideju veruješ. Osetila sam poziv da treba da priuštimo drugim mestima da se u njima nešto „dešava”. Otuda ime „Vihor”, da proletimo kroz neki grad, mesto, selo, varošicu, nekad i kroz restoran, jer smo igrali i u restoranima, nekad kroz mesta na otvorenom, kao što je bio Kalemegdan. Nekad odlazimo u bogatije kulturne centre, nekad u neke jako siromašne, gde nailazimo na razne okolnosti, ali smo spremni na njih. U početku je postojala jedna ljubav, taj prvi impuls u ideju, a onda smo nailazili na probleme. Nije bio problem realizovati predstavu, naći novac, okupiti se oko iste ideje. Problemi nastaju kasnije, kad treba ubediti ljude u kvalitet, ubediti ih u ono šta radiš, da ne prodaješ maglu, da se baviš nekim temama koje su važne za današnje društvo i koje se tiču nečeg višeg, duhovnijeg.
Predstava „Teško je reći zbogom” je obeležila teatar, sa njom ste najviše gostovali, a i prva je vaša predstava, u njoj se bavite jednom svakidašnjom temom, punom zapleta i komičnih scena. Pisana je jednostavnim jezikom, ali upravo tim neposrednim kontaktom sa publikom uspevate da oživite neke važne teme. Šta je ono što u ovoj predstavi podstiče ljude na razmišljanje kad je pogledaju?
Mogu da govorim iz perspektive glumice, dok sam radila na tekstu, i o čemu smo razmišljali moje kolege i ja. Tekst se čini jednostavan, ali to je samo moć pisca Mira Gavrana da neke obične životne situacije, koje se čine naizgled očigledne, a tiču se svih nas i deo su svakodnevice, tako predstavi. Ovo je melodramski tekst, a mi smo, tokom čitanja i duboke analize pojedinačnih scena i replika, prepoznavali sebe. Miro Gavran je uspeo da oživi te duhove koji u svima nama nekako obitavaju. Kod nekoga više, kod nekoga manje, ali sigurno nas nekada posete, samo je razlika kako se ko izbori sa njima. A ovo je priča o neodlučnosti, nemanju smelosti da se zgrabi ljubav i bori za nju, nego kako svi idemo linijom manjeg otpora. Onda dolazi da iz tih, nazovimo običnih tema, nastaje haos u životima ljudi, a mi taj haos gledamo ili ga neko živi. Mi smo svi pojedinačno rekli: „daj Bože da se ovo završi na sceni, da smo naučili lekciju i da se ovo ne prenese u život”. Pozorište ima tu moć da budi savest i sigurna sam da se posle predstave dešava neka promena, da to ljudi osete.
Pored pomenute predstave, zajedničkom saradnjom mnogih umetnika koje okuplja teatar, stvorene su još dve predstave „Duet” i „Lutka”. Kako su one uticale na tebe i na razvoj samog teatra?
„Duet” je predstava koja se na moju žalost najmanje igrala. Kad budem produkcijski bolje napredovala, pronaći ću način da i tu predstavu dovedem u svaki grad. Na festivalima je osvajala razne nagrade. Ova predstava se bavi temom koja je, po mom mišljenju, važna. Govori o samoživosti, sujeti i o krajnostima u koje jedno biće može da ode. Tema je protkana kroz dve poznate glumice Saru Bernar i Elenoru Duze i njihovo veliko rivalstvo. Kada smo igrali tu predstavu, publika je prepoznavala sujetu koja se javlja u mnogim poslovima, pored glume. Ta sujeta leži u svima nama, a sujeta i samoživost mogu dovesti do mnogih nemilih i podlih dela. Eleonoru Duze tumači mlada beogradska glumica Milena Živanović, a Saru Bernar ja.
Predstava „Lutka” ima veoma savremenu temu. Miro Gavran je pre petnaest godina napisao tekst o prvoj android ženi i to je tad bilo prisutno u naznakama, danas to postoji i prema našim saznanjima u Japanu se već uveliko proizvode. „Lutka” je jedna uzbudljiva komedija. U ovoj predstavi čoveka je ostavila žena i on se prijavljuje na konkurs za probne lutke i dobija prvu android ženu, koja je stvorena da ispunjava sve njegove želje. Lutka Stela, koju igram, predstavlja karikaturu svega onog plastičnog, što nam je nametnuto da je lepo i zavodljivo. Komedija nastaje onoga trenutka kada muškarc, koga tumači glumac Bojan Dimitrijević, shvati da lutka ima manu, a to je da ne ume da laže.
Bojan Dimitrijević i ja smo došli na ideju da upravo ovu predstavu iskoristimo ne samo kao kulturni nego i vizuelni događaj za publiku. Kako je sve u današnjim životima digitalizovano, danas čovek puno toga može samo jednim klikom promeniti, upravo zbog te činjenice smo došli na ideju da scenografija ovog komada budu upravo svi tehnički elementi (rasveta, miksete, zvučnici, kablovi) koji inače stoje van oka publike da budu ovoga puta deo scenografije. A upravo „jednim klikom” sav tonski i svetlosni zapis vodimo Bojan i ja sa scene.
Putovali ste po mnogim krajevima u Srbiji, posećivali ste mesta gde ljudi nemaju često mogućnost da gledaju pozorišne predstave ili sličan sadržaj. Kako bi opisala stanje kulture u manjim mestima? Da li ljudi žude za kulturnim događajima?
Kakvo je stanje u kulturi u određenim mestima to najbolje znaju ljudi koji se bave kulturom u tim mestima. Mogu samo da se saosećam sa tim ljudima i kadrom koji se unutar tog nekog mesta bori da doprinese kulturi. Nisam kompetentna da dam neki svoj sud kakvo je stanje, ali mogu da svedočim o lepoti igre koja se dešava u tim mestima. Lepota igre zavisi od publike koja gleda, a publika uživa i mi osećamo da su oni radosni. Mi veći problem imamo sa direktorima kulturnih centara i ostalim pozorišnim ustanovama, da ih ubedimo da nismo tezga. Naša primarna borba jeste da objasnimo šta je nezavisna scena, kakav je njen značaj i šta mi možemo da ponudimo. Naš zadatak je da edukujemo i da osvestimo publiku da postoje omladinske trupe koje su pokrenute u Beogradu, a koje isto putuju ili pokreću neke alternativne scene unutar samog grada. To je jedan krik. Naša potreba da se oglasimo.
Decentralizacija pozorišta je bio vaš cilj, da li je danas tako nešto moguće, znajući da se sve važne priče iz pozorišnog sveta odigravaju uglavnom u glavnom gradu?
Moguće je. Ima mnogo profesionalnih i amaterskih družina unutar cele Srbije, koji vredno i kvalitetno rade u okvirnim mogućnostima i kapacitetima koje imaju. Imala sam tu radost da sam bila više puta član žirija nekih amaterskih festivala. Te predstave koje oni igraju su u rangu sa profesionalnim predstavama. Oni nemaju finansijski budžet da to izgleda megalomanski sa strane vizuelnog, ali glumački, čak mogu da kažem u odnosu na neke profesionalne predstave, daleko su kvalitetniji.
Šta te inspiriše i odakle crpiš energiju za stvaranje novih predstava?
Ne verujem u inspiraciju, verujem u nadahnuće. Mislim kad bih otkrila odakle dolazi moje nadahnuće, kao da bih otkrila neku tajnu koja mene održava i koja je moj izvor. Verujem da svako ima način kako vraća svoju radost, ali nekako postoje neke stvari, kad o njima govoriš kao da odlete, zato ih čuvam da ne odlete.
Da li ćete uskoro poneseni vihorom stvarati neke nove ideje i planove?
Postoji nešto što je pod parolom „Vihora” u koprodukciji sa „Čiča Mičinim” pozorištem. Projekat smo radili Mateja Popović, osnivač ovog pozorišta, i ja, sa grupom dece od 12 do 18 godina. Sa tom grupom smo mi napravili projekat na temu workshop-a, na temu improvizacija. Onda je nastao workshop improvizancija i to je nešto što treba da zaživi. Glavna ideja je, ako imamo putujuće pozorište, da postoji putujuća dramska sekcija. Deca iz Beograda će putovati sa nama po dramskim sekcijama u našoj zemlji. To će biti smena iskustva, igara, ideja i jedna dobra improvizancija. Još nemamo odgovor kako će to sve izgledati, ali imamo nadu da će sve ispasti dobro i korisno.
