Prvu zapaženu ulogu odigrala je još kao student, u predstavi „Tri sestre”, Fakulteta umetnosti iz Prištine. Na FIST festivalu za svoju master predstavu „Lola Montez” dobila je Gran Pri festivala i nagradu za najbolju glumicu. Igra u najnovijoj predstavi Malog pozorišta „Duško Radović”, „Sjaj zvezda na plafonu”. Nevena Kočović rođena je 1994. godine u Kragujevcu, a završila je glumu na Fakultetu umetnosti u Prištini.
Već sa master predstavom privukla je pažnju svojom izvedbom, a gostujući sa ovom predstavom, kako navodi, upoznala je nezavisnu scenu u zemlji, otkrila nove teme, ali i mogućnosti propitivanja istih koje možda institucionalna pozorišta nikad ne bi pružila. Igra i u predstavi „Prozor”, koja je nastala u sklopu projekta Novi glasovi u Beogradskom dramskom pozorištu. Predstava se bavi važnom temom koja objedinjuje odrastanje i nasilje, te je povod za razgovor nastao posle jedne od izvedbi ove predstave.
Ako pogledamo kroz „prozor” šta sve možemo da uočimo?
Čini mi se da u ovom trenutku kolektivno imamo manjak kapaciteta da uopšte pogledamo, a zatim i da emotivno obradimo sve što se dešava i to je potpuno razumljivo. Primećujem da je kod mladih ljudi to sve učestalija stvar, jer svi mi imamo neke lične borbe, a kada dođe red za one zajedničke čovek ili je umoran ili obeshrabren, pa opadne i motivacija i optimizam ka promeni. Često uhvatim sebe da se borim sa tim i onda pokušam da sama sa sobom odredim trenutne prioritete i da nađem način na koji mogu da te probleme tretiram ili makar na nekom mikroplanu utičem na njih.
Foto: Dragana Udovičić
Koliko vam je kao ansamblu predstave bilo važno da učestvujete u kreiranju ove predstave i progovorite na temu nasilja?
U trenutku kada je predstava nastajala - najvažnije na svetu. Tu se desila i velika odgovornost prema tome na koji način i sa kojim stavom mi pristupamo ovoj temi. Čitav autorski tim predstave, uključujući i glumce su mladi ljudi, ali u nekim slučajevima i duplo stariji od likova koje igramo, pa je uzbudljivo bilo da situacije i samu temu sagledamo iz više uglova, iz perspektive nas, kao odraslih ljudi, iz perspektive dece, iz perspektive roditelja i nastavnika i čitavog obrazovnog sistema. Najjednostavnije bi bilo kada bismo u takvim problemima mogli da upiremo prstom samo na jednu stranu, ali nažalost, u većini situacija to nije slučaj. Na kraju se sve svodi na to da nasilje rađa drugo nasilje, pa onaj koji je jednom žrtva, postaje nasilnik u nekim drugim okolnostima i tako nastaje taj začarani krug.
Foto: Marijana Janković
Predstava „Sjaj zvezda na plafonu” takođe se obraća mladima kroz prizmu odnosa ćerke i bolesne majke. Šta ova predstava donosi mladoj, a šta starijoj publici?
Mislim da se „Sjaj zvezda na plafonu” obraća svima, a ne samo mladima i da je to veliko bogatstvo ove predstave. Ne postoji niko koga se teme odnosa roditelja i deteta, pa dalje, bolesti voljenih ljudi i na kraju samog odrastanja, kroz koje smo svi prošli ili prolazimo, ne tiču. Kad posmatramo te velike prekretnice u životu, događaje koji nas negde odrede ili značajno utiču na naš dalji razvoj uvek mislimo da se oni dese, pa kad to prebrodimo dođe sledeće i tako dalje, ali uglavnom nije tako, te stvari se prepliću, dešavaju istovremeno, jedna drugu potisnu ili pojačaju, otežaju ili olakšaju. Iako je glavni događaj u radnji komada jedna tako velika stvar u životu dvanaestogodišnjakinje, paralelno sa tim, ona se suočava sa izazovima odrastanja, pokušava da bude prihvaćena, da zavoli sebe. Ovo je, iznad svega, priča koja slavi život. Zato mislim da ova predstava i na nas kao izvođače, ali i na publiku deluje dosta pročišćujuće.
Šta si spoznala stvarajući predstavu „Lola Montez”?
„Lola Montez” je monodrama koja je nastala kao završni ispit na mojim master studijama i za mene je to bio prvi susret sa projektom u kome je potpuna odgovornost na meni: od odabira teme, prikupljanja materijala i istraživanja, sastavljanja autorskog tima, pa i svega što je dalje došlo, a što ima veze sa produkcijom predstave i njenim daljim životom. Jedno izvođenje u Kragujevcu je bilo organizovano i za ljude sa invaliditetom, gde je sa mnom na sceni bio i tumač na znakovni jezik. Ne mogu da opišem koliko su me to igranje, kao i igranja u inostranstvu, gde ljudi ne govore jezik, reakcije i razgovori nakon izvođenja, ispunili zahvalnošću i radošću što se bavim ovim poslom. To govori da pozorište zaista opstaje u svim uslovima. Od kada igram Lolu, počela sam više da saznajem i istražujem o nezavisnoj pozorišnoj sceni u Srbiji i mislim da je važno da se razume njen značaj, najpre zbog toga što je to tlo za istraživanje tema i saradnji, za koje možda u instituciji budemo uskraćeni.
Koje teme ili likovi te zanimaju da ih pretočiš kroz pozorišni jezik, a nismo imali priliku da ih tako često doživimo na našim pozorišnim scenama?
Volela bih da istražujem pozorišne forme sa kojima se do sada nisam susrela, a njih je zaista puno. Zato mi je nezahvalno da odgovorim na ovo pitanje, a da izdvojim određenu temu ili ulogu. Ima ih mnogo! :) Na masteru sam shvatila da me jako inspirišu marginalni ženski likovi, oni o kojima se više ne piše ili ne priča mnogo.
Šta je ono što tvoja generacija donosi publici kroz umetnost, pa i pozorište?
Rekla bih da smo kao generacija malo neposlušniji od generacija pre nas, i verujem da je to dobra stvar. Tu ne mislim samo na umetnost ili pozorište, mislim na generalni stav prema životu. Ne mislim da treba biti bezobrazan, ali možda ponekad i to. :) Uopšteno je za mene važno da prepoznam kada krenem da ponavljam tuđe načine razmišljanja, da preuzimam neke generalne stavove kao svoje, samo zato što je to ‘normalno’ ili je tako bilo oduvek ili tako ‘treba’ o nečemu da se misli. Onda probam da se još dva, tri , četiri puta dobro zapitam gde sam ja u tome i da li je to za mene uopšte važno, na kraju, čak i ako se ispostavi da je to pogrešno, taj misaoni proces mi nešto sigurno donese.
Kako treba da se obraćamo mladima?
Nikada sa stavom „ja sam u tvojim godinama bila, a ti u mojim nisi”. Mene je to jako nerviralo i kada sam bila dete, pa i sada. Važno je obraćati im se sa verom i mišlju da oni puno znaju i razumeju, verovatno i mnogo više nego mi kada smo bili u tim godinama. Dosta sam okružena tinejdžerima i ono što sam shvatila jeste da kao i kod svih nas, njihovi kapaciteti za razumevanje i prihvatanje variraju i da tu treba biti strpljiv i dati prostora čoveku da svojim prirodnim tempom dođe do nekog zaključka. Neke stvari koje sam čula ili pročitala davno mi tek sada imaju smisla.
Foto: Ana Đurić, Nemanja Kostić, Marijana Janković, Dragana Udovičić
