Za Miloša Lolića kažu da retko daje intervjue, ali on kaže da to nije zato što ne želi, već zato što nema vremena. Ipak, ovog puta je izdvojio malo vremena da inicijalno razgovaramo o njegovoj novoj postavci „Ma, ne šetaj se tako gola“ u Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház, gde prvi put režira svoju 41. predstavu. Lolić važi za reditelja sa uspešnom karijerom u evropskim pozorištima i dobitnik je brojnih značajnih međunarodnih pozorišnih priznanja. Do sada je najviše radio na scenama nemačkog govornog područja, a domaća publika je u poslednje vreme mogla da pogleda njegove postavke „Mister Dolara“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, „Yankee Rose“ u Beogradskom dramskom pozorištu i „Kaspara“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Foto: Reinhard Werner
Koji je lajtmotiv koji želite da izdvojite u predstavi „Ma, ne šetaj se tako gola“?
Nisam sklon da se u pozorištu uhvatim jedne teme ili jednog cilja i ne volim lake i brze zaključke o onome što se događa u predstavi. Volim da sukobim oprečne stvari na sceni, tako da publika bude u nekoj vrsti rascepa, u nesigurnosti povodom toga šta tačno gleda. Jednočinka Žorža Fejdoa iznosi zanimljiv sukob između dva tematska okvira. Jedno je bračna svađa, gde će publika moći da se prepozna u nerazmrsivim odnosima između intimnih partnera; a drugo je pitanje političkih struktura, jer ovde je glavni junak parlamentarac, bračna svađa se događa u stanu budućeg ministra finansija. Mi se „šaltamo“ između ta dva, a na kraju predstava i nadiđe oba, i kaže nešto treće.
Tekst Žorža Fejdoa je žanrovski gledano vodvilj. Da li ste se ovde odlučili da izbegnete nasilni humor, s obzirom na to da se radi o komičnom pozorišnom komadu?
Kod Fejdoa nije toliko pitanje nasilnog humora, već šta uraditi sa banalnim humorom. U vodvilju reditelj može lako da zglajzne u neukus, neke postavke Fejdoa koje sam video su bile grozno vulgarne. Ipak, bulevarsko pozorište vredi samo kad je bezobrazno, pa smo tražili neku specifičnu prljavštinu. Što sam stariji, sve više osećam odgovornost spram toga kakav narativ iznosim na scenu, posebno ako tekst nudi mogućnost da budemo neodgovorni. Grozim se kad vidim, ne samo ovde nego i u inostranstvu, da neke kolege reditelji reprodukuju u svojim predstavama mizoginiju, a bivaju izuzetno cenjeni, dobijaju nagrade i funkcije.
„Ma, ne šetaj se tako gola“, Foto Srđan Doroški
Na koji način ste svoje ideje i zamisli inkorporirali u rad sa ansamblom Novosadskog pozorišta?
Ja se njima divim već dugo, čitava moja generacija dok je studirala je znala da su vojvođanski Mađari poseban događaj u srpskom pozorištu, njihova posvećenost nadilazi sve što smo mi doživljavali sa našim glumcima na našim akademijama. Sa glumcima Novosadskog pozorišta sam doživeo da ne moram da vučem predstavu, oni već u sebi imaju taj nagon da na probama guraju dalje, da vidimo dokle može da se ide. Tu reditelj može da se osloni na ansambl i to je nezamenjivo iskustvo, kod Mađara je zajedništvo prisutnije nego drugde.
Došao sam u fazu kada, pored toga što mi je bitno da se u pozorištu bude promišljen, ipak dozvoljavam sebi i ono što je bilo zabranjeno na fakultetu ili barem nisu to smatrali nečim vrednim, a to je - da se oslonim na svoj instinkt. To prepuštanje instinktu mogu da dozvolim sebi tek kad sam okružen ovakvim glumcima. Osećaj je potcenjen u našem pozorištu, mi reditelji najčešće stavljamo masku nekog intelektualca. Ali počinjem da verujem jednako svom instiktu koliko i svojoj glavi, moguće zato što radim 22 godine u pozorištu, ili zato što osećam da scena traži stomak pre nego pametovanje. A mi smo dali glavi da vlada, iako mnoge misli na primer iz moje glave uopšte nisu moje. Tako da predavanjem sebe instiktu ću možda malo i očistiti glavu.
Nedavno ste u Narodnom pozorištu u Beogradu postavili Nušićevog „Mistera Dolara“ gde ste radnju smestili na žurci visoke klase, elite. Šta govori o nama to što moralno sudimo takvom soju ljudi?
Nisam nešto puno dirao Nušićev original, promenio sam muziku, sad znamo da to u Srbiji nije mala stvar. Postoji jedan broj ljudi za koje je svaka rediteljska intervencija skrnavljenje Nušićevog sveta. A nisam ga čak ni dekomponovao, već samo osluškivao šta Nušić sam radi i tražio mu korelat u našem vremenu. Muzika je postala prepreka da neki uopšte dožive tu predstavu do kraja, ali mi nije žao. Volim kad pozorište izazove puno različitih stavova, pre nego da bude samo obožavano ili osporavano, treba prevazići lajk/dislajk suženost. Iz te postavke sveta mi sudimo svemu i svakome. Na prvim probama smo se odmah postavili vrlo moralno iznad svih tih likova, međutim što smo se više bavili tekstom , uviđali smo da se čak ni Nušić ne postavlja tako visoko. Sa kojom lakoćom sebe predstavljamo moralno ispravnijim od drugih, a nismo nimalo drugačiji. Konačno počinjem da uviđam opasnost tog moralisanja sa scene. Da li bi u „Mister Dolaru“ moja funkcija trebalo da bude da prvo uprem prstom u one koji nisu „dobri”, da ih ako treba kaznim na sceni i publiku navodim da se tome smeje, jer piše da je komedija. Ako se od reditelja traži da bude moralizatorska figura koja opominje i ismeva, šta se onda traži od publike?
„Mister Dolar“, Narodno pozorište u Beogradu
U predstavi se dešava da muzika nadjačava replike. U kontekstu današnjeg vremena, koliko slušamo jedni druge, a koliko zapravo čujemo ono što nam drugi govore?
Mi ne slušamo jedni druge već dugo, iako smo svi glasni. Sam internet nas poziva da baš na sve imamo komentar i da imamo stav na sve teme o kojima ne znamo ništa. Smem li da priznam da ne znam dovoljno da bih zauzeo stav? Svima i stalno namećemo svoju verziju života kao jedinu pravu, a u stvari smo uvek samo agenti tuđih mišljenja. Mi širimo mržnju prema nekome ko ne živi kao što mi mislimo da treba da se živi, a život koji mi vodimo nam je neko drugi smislio i nametnuo. Zapravo, krajnje je nebitno koje je vaše mišljenje na ovu ili onu temu, mi svi živimo nekakvu nametnutost, a različitost svakog od nas pojedinačno je samo u tome kako se ko odnosi prema toj nametnutosti.
Sa kompozitorkom Nevenom Glušicom ste dosta sarađivali. Na koji način Vam je muzika važna u predstavama?
Sa Nevenom radim od 2012. i između ostalog nas spaja to što oboje volimo da eksperimentišemo. Ali i pre saradnje sa njom, vrlo često se dešavalo da kada poželim da neki tekst režiram, ja pre svega razmišljam kako zvuči ta predstava umesto kako će izgledati. Zvuk mi je bitan i privatno, a time i u pozorištu. Namerno kažem zvuk, ne samo muzika. Tokom rada na predstavi „Sanjari“, 2008. godine, otvorio sam taj neki specifičan odnos prema zvučnosti, koji ekstremizujem kasnije u drugim predstavama, a to je paralelno doživljavanje više izvora zvuka. Jedan ključan izvor zvuka u dramskom pozorištu bi bio glumački glas koji govori tekst, a onda bih tome dodao jedan po jedan paralelni kolosek koji ili radi za to ili remeti, u zavisnosti od momenta u predstavi. Od toga neću odustati jer mi spada u ključne razloge da se uopšte bavim pozorištem koliko god pljuštale negativne reakcije. Meni nije najbitnije da pravim pozorište koje ljudi vole, da budem nečiji omiljeni reditelj. Predstave se ne prave čak ni za aplauze, a kamoli za nagrade, jer ovo je mnogo težak rad da biste imali tako glup cilj. Morate da nađete nešto što vas uzbuđuje, bukvalno, e pa jedna od stvari koja me uzbuđuje je da u pozorištu dovedem čulo sluha do toga da ne zna kako da se snađe.
„Yankee Rose“ BDP-a je groteskno razuzdan, ironičan i duboko tragični mjuzikl o fenomenu američkog sna i medijskih manipulacija. U kojoj meri je fenomen amerikanizacije prisutan i kako on utiče na naše društvo?
Naše društvo je rascepano između više uticaja, u tom smislu je amerikanizacija, koja je planetarno dominantna, u Srbiji možda sekundarna, ovde ima nekih drugih uticaja koji su mnogo pogubniji. Amerikanizacija je samo deo globalizacije koja se događa više od 40 godina i u ovo vreme socijalnih mreža ona je već sasvim neizbežna. Ona je neko opšte stanje planete, amerikanizacija se događa čak i samoj Americi. O tako velikoj teritoriji je jako teško reći nešto konkretno a istinito, jer Amerika je već zbog veličine složena a zbog istorije kompleksna do te mere da nikada ne može da bude to jedno što ćemo mi zaključiti, već uvek štošta još. Amerikanizacija nije nešto što proizvode Amerikanci, nego nešto što sprovode industrije, korporacije, interesne grupe. Možda sam zato u „Yankee Rose“ pokušao da budem blagonaklon prema tim likovima, jer se ne tiče konkretno njih, oni nisu ni svesni svoje države. Ne bih ni Amerikance, kao ni građane bilo koje druge zemlje, krivio što su tupavi, jer neko svim sredstvima radi na tome da ih zatupljuje i ima u tome korist. S druge strane, amerikanizacija nije ni sasvim negativna, čak mogu da nađem i neke prednosti: na primer pod amerikanizacijom se ovde smatra i borba za ljudska i manjinska prava, ali čak i da osporite da je Amerika iskrena u toj borbi, njihova propagandna fasada nam je ipak svima globalno od koristi, jer podstiče da se neko negde bori za svoju slobodu.
Foto: Novosadsko pozorište
I u predstavi „Yankee Rose“ i u „Kasparu“ JDP-a provlači se tema usamljenosti. Šta je ono što biste okarakterisali kao lični pečat svakoj Vašoj predstavi?
Ne znam da li stvarno mogu da povežem sve predstave koje sam radio. Mislim da i mi kao ljudi nismo jedno, nego svašta istovremeno, i teško je to obuhvatiti. U procesu smo i menjamo se, u odnosu na to ko sam bio pre, u odnosu na to ko sve mogu da budem i nisam skroz svestan sebe. Nekakav pogled sa strane će tačnije analizirati moj rad i naći nit koja sve to povezuje. Volim da diskutujemo i da stvari defragmentiramo u puno značajnih zaključaka, bez namere da sve to na kraju sažmem u jedan zaključak. Nikad ne dođem do te jedne devize, nemam to nešto što će moj rad da obuhvati, pa da onda neko stavi u određenu fioku. Ili bežim od sebe ili bežim od toga da me drugi tako definišu, a u stvari opipavam da vidim šta sve tu može. Ima puno toga što me zanima u pozorištu i što mislim da razvijam iz predstave u predstavu pa se možda i ponavlja, ali uvek krenem od toga da svaka predstava traži novi razlog zašto pozorište uopšte treba da postoji.
Koju biste paralelu napravili između rada na predstavama na evropskom području i kod nas? Kako i koliko jedno utiče na drugo?
Pozorišni sistem kod nas jeste pod uticajem nemačkog sistema, to uviđam otkad sam tamo počeo da radim. Preko Austrougarske smo preuzeli taj sistem institucionalnog pozorišta koje ima svoj glumački ansambl i objavljuje mesečni repertoar i koje je većinski finansirano od strane poreza građana. To kod nas još uvek opstaje, kao nasleđe komunizma, opstaje i u nemačkom govornom području, ali je pitanje dokle, dok je u drugim zapadnim zemljama ukinuto kad je kapitalizam zajahao, pa je neisplativo za državu da išta izdvaja za kulturu. Kultura je bačena na tržište kao i sve drugo i moraće sama sebe da finansira, što je pogubno za pozorište, zato što ga time dovodite do toga da igra samo profitabilne mjuzikle i komedije. Neće više biti prostora za kvalitetnu književnost iz prošlosti, Šekspir i grčke tragedije samo ako pune salu. Doduše publici ne treba ništa uzeti za zlo, mogu da zamislim koliko je to naporan život kada na kraju dana želite samo da pogledate nešto zabavno.
Koliko god smo kulturološki različiti, kod pozorišta se uvek svodi na isto. Porivi ljudi koji se bave pozorištem su identični, bez obzira na jezik, mentalitet ili škole. Niko se ne bavi pozorištem sa planom da se obogati. I tamo sam imao istih problema sa određenim ljudima kao i u Srbiji – da neko sabotira, da je neko lenj, da je stalno negativan, da se ne slaže s mojim konceptom. To je pozorišni život koji se ne menja u zavisnosti od lokacije, ali tamo je sve podignuto na jedan ozbiljniji nivo, jer se mnogo više novčano ulaže. Najbolje od svega, publika je tamo željna stalnog preispitivanja šta je pozorište i čemu služi scena. Čini mi se da mi je tamo zato i pružena prilika, jer su videli da i ja sam za sebe pokušavam da se pitam povodom pozorišta. Video sam da tamošnji reditelji sebi daju više slobode nego što sam ja ikad zamišljao, to je možda najviše što je uticalo na mene. Jer mi smo ovde ipak svi upakovani, posebno na akademiji gde vam prvo skrešu krila pa vas onda stave u neku kutijicu. To je potpuno pogrešna postavka stvari, zato što ste onda ubili pozorište. Ako mislite da zakucate pozorište u samo jednu verziju, onda ne morate više ni da proizvodite nove reditelje.
