U petak 13. septembra odigraće se u Ateljeu 212 predstava „P(j)eščanik”, nastala u produkciji Kulturnog centra Pančevo i Umjetničke organizacije Maximum iz Zagreba. Tim povodom razgovarali smo sa glumcem Milošem Lazarovim, koji u ovoj predstavi igra glavnu ulogu - Muškarca iz Beograda.
Zašto su nam ovakvi tekstovi, zatim i predstave, preko potrebni na prostoru nekadašnjih jugoslovenskih država, na koji način predstava komunicira sa publikom, a šta je jezik i postoje li u njemu granice ili je fluidan i pripadajući svima, imali smo priliku da čujemo i saznamo kroz ovaj razgovor.
Autori teksta Neva Lukić i Viktor Radonjić otvaraju prostor kroz koji se sudaraju privlačnost i netrpeljivost dve strane, u ovom slučaju Žene iz Zagreba i Muškarca iz Beograda. Koliko simbolike nose ovi likovi?
Na početku moram da kažem da je prvi susret sa ovim tekstom bio poprilično konfuzan za mene. Nemojte me pogrešno razumeti. Tekst je odličan, slojevit, emotivan, pun simbolike. Ono što je bilo zbunjujuće za mene i moju partnerku Jelenu Đulvezan Milković je nesigurnost u to šta se sa takvim tekstom radi na sceni. Ipak, vođeni rediteljskom rukom Jasmine Večanski Kujundžić, vrlo brzo smo našli „ključ”. A ono što je svakako najuzbudljivije i za igru i za gledanje ove predstave jeste odnos dvoje ljudi. A u tom odnosu upravo njegov dualizam i raspon od najveće ljubavi do najgore mržnje i netrpeljivosti.
Čini se da su takve teme neiscrpne, poznajući prostor i narativ politika koje nas obeležavaju. Zašto je ova tema potrebna i neodvojiva od nas samih?
Ova tema je važna zato što ona nije lokalizovana samo kod nas i samo u ovo vreme. Pogledajmo Ukrajinu ili Gazu. Ili se vratimo u bilo koje ratno vreme u istoriji. Ona nužno i ne mora biti u vezi sa ratovima. Predrasuda i nerazumevanja ima na svakom koraku. Jedan od slojeva ove predstave i jeste prikazivanje tih nerazumevanja i bespotrebnih mržnji kroz prizmu odnose dvoje običnih ljudi. Zato ti likovi nose simboliku čitavog tog vremena.
Kako odrastanje, školovanje, političke okolnosti, pa i okruženje, utiču na „našu” (ne)realnu sliku stvarnosti?
Utiču mnogo. Ono što je najzabrinjavajuće jeste to što se narativ netrpeljivosti prenosi sa generacije na generaciju. Sada je taj rat već decenijama daleko ali i dalje postoje generacije mladih ljudi, koji tada nisu bili ni rođeni, a bave se tom tematikom na najpogrešniji način. To mora prestati. I to odmah!
Zašto možemo reći da je u ovoj predstavi jezik dramska vodilja?
Jezik je važan sloj ove predstave jer se preko njega najopipljivije mogu uočiti različitosti. Stvar je u nasilnom pokušaju razdvajanja i stvaranja novih reči, mahom kovanica. Mislim da je odličan primer za to crtani film „Čudesna šuma” iz 1986. godine. U njemu se jasno vidi koje su različitosti u jeziku oduvek, a koje su kasnije, pošto poto, stvarane.
Šta je zapravo jezik? A kakav je dramski, odnosno pozorišni jezik?
Meni je kao nekom ko je studirao Srpski jezik i književnost pre glume uvek bio uzbudljiv taj momenat nastajanje pozorišne predstave iz književnog dela. Naravno, to su dva potpuno različita medija i ne bih da omalovažim nijedan, ali pozorišni jezik uključuje mnogo više različitih segmenata i čulnih nadražaja. Tu su muzika, ideja reditelja, glumačka interpretacije likova, estetika čitave predstave itd. Nekada tema i ideja predstave uopšte ne moraju da se poklapaju sa temom i idejom teksta po kojem je predstava rađena. Ipak, ono što je uzbudljivo u samom čitanju jeste to da mi, kroz reči, odnosno jezik, možemo stvoriti sve gore navedeno sami u svojoj uobrazilji.
Trenutno igraš i u institucionalnim pozorištima i u nezavisnim produkcijama. Da li je stvaranje predstava uvek igra i traganje, bez obzira na to u koje okvire je smeštena?
Spomenuli ste jednu imenicu. To je „igra”. Zadržaću se malo na njoj. Mi u procesu stvaranja pozorišne predstave često zaboravimo ovu reč i opteretimo sebe manje bitnim stvarima. A njeno značenje je suština bavljenja ovim poslom. Igrati se i kroz igru spoznati i preneti publici neke druge sudbine, ljubavi, strahote, smehove itd.
Kada govorimo o traganju, ono je neophodno. Apsolutno je nebitno u kojim okvirima se ono događa. Bez potrage za istinom i ljubavlju i oko nas i u nama samima, nema ni pozorišne predstave, ni glumca, ni pozorišta kao takvog, a na kraju, ni umetnosti. Ostaje nam samo forma bez suštine.
Koliko je kolektivna igra i simbioza uigranosti na sceni važna, ako na primer posmatramo to kroz predstavu „Švejk'” koja je oličenje jednog snažnog zajedničkog glasa?
Kolektivna igra je neizmerno važna u pozorištu. Nebitno je da li je na sceni jedan, dvoje ili više glumaca, svaka predstava je kolektivni čin. Najbolji primer za to je predstava „Ja sam Akiko” rediteljke Milje Mazarak, a po romanu Stefana Tićmija. To je monodrama, ali je ceo autorski tim uticao na to da predstava savršeno korelira sa publikom.
Što se tiče „Švejka”, ja na tu predstavu gledam kao na neku džez svirku. Svaki glumac na sceni je instrument sa svojom tablaturom o notama. Svi instrumenti su savršeno sinhronizovani. Kada dođe momenat da neko odsvira solo, ostali se primire i isprate ga. I eto vam muzike! Ili u ovom slučaju odlične pozorišne predstave koju je važno pogledati.
Šta je za tebe „Misisipi”?
Tri su stvari koje mene asociraju na „Misisipi”. To su povratak u detinjstvo, sloboda na sceni i neizmerno uživanje.
Foto: Nikola Jelenković
