Nedavno je odigrana premijera predstave „Bolest mladosti” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiju režiju potpisuje Jovana Tomić. Predstava je ujedno i praizvedba ovog dela, koja govori o mladim studentima medicine razapetim između konvencija građanskog života, mladalačkog osećanja izgubljenosti i cinizma savremenog društva.
Povodom premijernog izvođenja ove predstave, razgovarali smo sa Milicom Sužnjević. Ona nam je otkrila na koji način posmatra današnju mladost, šta donosi pozorišno čitanje ovog dela, kakav bunt bi mladi, ako im bude dopušteno, trebalo da proizvedu. Takođe, razgovarali smo i o njenim drugim ulogama, otkrivanju pozorišnih predstava za decu i susretu sa najmlađom publikom.
Imajući u vidu da je predstava „Bolest mladosti” koncipirana po delu Ferdinanda Bruknera, a govori o mladosti koja se samouništava kroz osećaj cinizma i izgubljenosti u savremenom društvu. Na koji način vi kao umetnici iznosite ovu priču na sceni?
Igramo realistično, uz jednu ekspresionističku scenu. Trudili smo se da razumemo zašto se ti ljudi, studenti medicine, nama daleki, pa čak i antipatični, brane cinizmom, intelektualizmom, zašto se služe agresijom i prema sebi i drugima – imaju li uopšte izbora u svetu koji se odrekao prošlih vrednosti, a nema druge da ponudi.
Po čemu je ovaj tekst važan za pozorišnu publiku?
Ovo je praizvedba ovog teksta, ali važnije je to što nisam sigurna koliko smo do sada negovali teme poput mladosti i, konkretno, boljki mladosti. Tekst je nažalost aktuelan zbog društveno-političkih okolnosti u kojima se nalaze ti mladi ljudi. Iako sama mladost jeste leglo opasnosti, kako kaže Irena koju igram, smatram da je za smer u kom će zrelost uzeti maha presudno upravo društvo koje (ne) zapostavlja mlade.
Koja je uloga mladih u savremenom društvu? Imaju li mladi prilike za svoje uloge, težnje i nadanja?
Plašim se da nemam optimističan odgovor, tužna sam što nije drugačije, iako smatram da je mlad čovek, čovek u punoj snazi i da svakako treba i mora da stvara sebi prilike. Mislim da uslovi koje bi društvo tek moralo da stvori za te mlade ljude – ne postoje.
Foto: Nebojša Babić
Da bismo odgovorili na pitanje uloge mladih u savremenom društvu, verovatno bi pre toga trebalo da definišemo to naše savremeno društvo. Solidarnost postoji možda samo unutar malih grupa, ali ne osećam se da sam ja ili moje kolege kao studenti ili tek diplomirani glumci imali sistemsku podršku. Pritom ne smem ni da mislim na neke ugrožene grupe i koliko je njima samo obrazovanje nedostupno. Mi živimo u haosu, ne mislim na prirodni, a u formativnim godinama mislim da je važno da čovek oseća da ima izbor, više opcija, i da ima podršku za te opcije. Međutim, u tom haosu jedino što mogu da doživim vrednim jeste eventualno buđenje bunta, ako ikad dođe do toga, bunta čiji bi krajnji oblik bila nežnost.
Šta danas okupira tvoju generaciju?
Mogla bih jedino da kažem šta okupira mene i ljude u mom okruženju – možda najviše okupira pitanje egzistencije, što naše individualne, što planetarne. I duhovne i materijalne.
Igrala si Sultanu u predstavi „Zla žena”. Po čemu pamtiš taj proces, građenje tako specifičnog lika i izvođenje na sceni?
Za mene je to bio prvi zadatak posle fakulteta koji je bio kompleksan, sećam se da sam imala brojne sumnje i nesigurnosti, ali to je odlika svakog procesa. Naposletku su igranja bila velika, velika radost. Uvek će mi biti jedna od najdražih uloga.
Foto: Narodno pozorište Subotica
Koliko su ti važne scenske transformacije i otkrivanje drugačijih umetničkih izraza kroz razne projekte u kojim si učestvovala?
Nisam sigurna ka čemu težim kao pozorišna radnica, osim istini, iako je to grubo i možda banalno, ili baš pretenciozno rečeno, ali kroz iskustva koja sam do sada imala sam shvatila da mi upravo susret sa različitim umetničkim izrazima budi uzbuđenje i želju da istražujem dalje. Dosadno je plivati stalno u istome, zato bih volela da samu sebe iznenađujem u budućnosti.
Igraš u dečjim predstavama u Pozorištu „Boško Buha”. Po čemu se razlikuje rad na ovim predstavama i kakvi likovi te u tom smislu inspirišu?
Ne razlikuje se u samom pristupu, iskreno me pogađa kad neko umanji vrednost rada na predstavama za decu. Mislim da bi deci, i pozorištu za njih, trebalo mnogo više pažnje da poklanjamo. Zar to nije najbolje polje za maštu i plemenitost? Najgenijalnija dramaturška, rediteljska i glumačka rešenja sam videla u crtaćima kao dete. Ono što bih možda mogla posebno da izdvojim kad su u pitanju predstave i uopšte rad sa decom, jeste veza umetnika sa detetom u sebi – što je svakako nužnost umetnosti i inače – negovanje tog malog, autentičnog ja.
Foto: Pozorište Boško Buha
Šta deca pružaju kao publika?
Pre svega mi omogućavaju da se setim kako je detinjstvo (bilo) lepo. Oni su spremni da veruju, njihova naivnost i odsustvo predrasuda je dragoceno, nisu inhibirani i prosto su dirljivi u svojim čistim reakcijama. Ako je predstava maštovita i ukoliko mi igramo pošteno, oni nas nagrađuju bez zadrške, ali je nemaju i kad im dešavanja na sceni nisu interesantna, tako da bih rekla da su sjajna publika.
Naslovna fotogragija: Nebojša Babić
