Milica Janevski: ''Živimo u vremenu osvete loših đaka''

Istančanim ukusom gradila je svoju glumačku karijeru, a danas je prepoznatljiva po ulogama koje nose u sebi karakterne i jake likove. Milica Janevski rođena je 1986. godine u Valjevu, a završila je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Glumila je u mnogim pozorištima širom Srbije i u njima ostvarila značajne uloge. Danas je možete gledati u predstavama: „Rubište”, Šabačkog pozorišta, „Ovaj će biti drugačiji”, Ateljea 212, „Severoistok”, Bitef teatra i „Ujež”, Srpskog narodnog pozorišta. Milica nam je govorila o ulogama koje su je obeležile, o značaju pozorišta u podizanju svesti društva, kao i o svojim željama i pogledu na svet i okruženje.

U predstavi „Severoistok”, koja se igra u Bitef teatru, publika, ali i glumci obitavaju u čudnim uslovima, dok u sali odjekuju reči koje donose sećanja o terorističkom napadu. Na šta ste najviše obratili pažnju u toku stvaranja predstave kako biste preneli ovu priču publici?

Predstava „Severoistok”, rediteljke Jane Maričić, rađena je po priči nemačkog glumca, reditelja i pisca Torstena Buhštajnera, koji je prikupljao materijal o terorističkom napadu u Moskvi iz 2002. godine. Tada su čečenski teroristi upali u pozorište "Dubrovka" na čuveni ruski mjuzikl "Nordost" i okupirali pozorište na nekoliko dana. Držali su oko 850 ljudi kao taoce. To je događaj koji je uzdrmao svet i dan-danas se vodi polemika ko je kriv za taj događaj, jer su u jednom trenutku Rusi pustili gas u pozorište i mnogo ljudi je izgubilo život. Dok smo radili predstavu, najviše smo obraćali pažnju da na što bolji način prenesemo priču tri žene, koje su zapravo žrtve jednog terorističkog napada. Želeli smo da iz tri različite perspektive ispričamo priče o tri žene, koje je obeležio isti događaj.

U predstavi osećanja likova iznosite kroz monologe, više nego kroz dijaloge, a igranje na sceni deluje pomalo apstraktno. Koliko je interesantno igrati na taj način?

Komad je pisan kroz formu tri velika monologa koja se prepliću, pisano je kao sećanje na taj događaj, što podrazumeva određenu distancu tokom izvođenja. Takva vrsta forme je po meni jedna od najtežih vrsta igranja, jer je potrebna objektivnost i distanca da bi se što bolje prenela priča publici. Zahteva veoma dobro baratanje glumačkim zanatom, veoma je izazovna i ja sam zahvalna što imam priliku da igram u takvoj vrsti komada. To za mene predstavlja svojevrsni glumački trening.

U oktobru si dobila nagradu za najbolju mladu glumicu na festivalu "Zaplet", za ulogu Jovane u predstavi „Ovaj će biti drugačiji”. Predstava prikazuje svet spektakla koji živimo, gde su modeli izgleda i ponašanja nametnuti kroz različite sfere života, a okruženi smo nasiljem, vulgarnim ponašanjem i shvatanjem. Koliko je važno da su ove teme zastupljene u pozorištu?

Smatram da se predstava „Ovaj će biti drugačiji” bavi jako važnom temom u trenutku u kom živimo. Predstava tretira arhetip društva, zapravo obrasce ponašanja koje smo stekli kroz istoriju i tradiciju na ovim prostorima. Mi smo kao autorski tim doneli odluku da je najbolje ovaj tekst ispričati kroz prizmu devojaka koje su starlete. Pojavom rijaliti šoua i sveprisutnošću nasilja i pornografije i najnižeg oblika komunikacije, koji su dostupni na nacionalnim frekvencijama, pojavila se, nekako mislim, nova vrsta ljudi koja predstavlja pogrešan model ponašanja društva.

Zašto su nam se uzori promenili?

Moji se uzori nisu promenili. Svako ima pravo da bira svoje uzore. Čini mi se da živimo u vremenu osvete loših đaka. Čini mi se da je šljam isplivao na površinu i sada ima svojih pet minuta slave. Ljudi pokušavaju na sve moguće načine da se snađu u ovom vremenu ne bi li elementarno preživeli. Živimo u državi gde vrh vlasti ima kupljene diplome, gde imamo obrazovanje, a neobrazovane učenike, gde imamo zdravstvo i osamdeset–devedeset odsto krezubih ljudi, gde mladi napuštaju svoju zemlju...

Koliko su mladi svesni svog okruženja i svega onoga što im se nameće kroz medije, društvene mreže i slično? Šta je po tebi najvažnija poruka koju šaljete ovom predstavom?

Mladi su vrlo svesni, makar mladi ljudi sa kojima sam u kontaktu, i zbog toga nažalost napuštaju našu zemlju. Ova predstava predstavlja presek stanja društva i ova predstava je alarm za buđenje, koliko god je moguće da mi sa scene ukažemo na probleme.

Radila si na stvaranju mnogih predstava širom Srbije. Šta je za tebe prednost u tom radu i koliko je uzbudljivo raditi sa različitim ansamblima u drugim gradovima?

Kada ste član nekog ansambla potpuno je prirodno da imate zaštitu ansambla i određenu vrstu izvesnosti u smislu budućih uloga i igranja. Pošto sam ja slobodan umetnik, neminovno sam morala da se krećem gde god da sam mogla i da sarađujem sa različitim pozorištima, što mi je bilo vrlo značajno za moj razvoj. Dobila sam uvid u svoj rad, dobila sam uvid van Beograda. U takvim razmenama dobija se svežina, razmena energije i smatram da je vrlo zdravo menjati sredine. Susrećem se sa veoma talentovanim i mislećim bićima, koji nažalost nemaju mogućnost da budu viđeni jer je sve centalizovano. Tako nastaje široki krug stvaranja i osećanje da niste sami.

Rubište” je predstava koja opisuje položaj ljudi na ivici, njihove strahove, nasilje koje rađa nasilje, zatvorenost sistema, učmalost sredine. Koliko nam je „rubište” zaista blisko?

Rubište je predstava koju je pisao moj kolega i prijatelj, glumac i reditelj Ninoslav Đorđević. Predstava je odraz naše realnosti. Predstava je pisana na osnovu devedeset odsto istinitih događaja, predstava koja zaslužuje da bude viđena svuda u Srbiji i šire. Predstava koja ne oslikava samo Srbiju, nego stanje svesti duha svih manjih mesta u svetu. Tekst koji zaslužuje da bude ekranizovan kao svedočanstvo jednog vremena.

Kada bi se osvrnula na uloge koje si dobijala od početka karijere, kakve su one bile i na koji način su obeležile tvoj rad? Kojim ulogama danas težiš?

Imala sam sreću da u dosadašnjoj karijeri radim sa dobrim rediteljima i da kroz svaki proces učim i razvijam se. Uvek sam se pitala ko tu koga nađe, da li uloga mene ili ja nju. U svakoj fazi dosadašnjeg mog života mi smo se uvek nekako sretale u pravom trenutku, kao potreba da se neka tema, koja me zanima, izgovori naglas. Trenutno čekam da uloge koje sam napravila izađu na videlo. Za početak danas težim da radim, jer biti slobodan umetnik je vrlo neizvesno.

Zbog čega je važno da pozorište, a zatim glumci koji su najviše izloženi u njemu, u svakom vremenu pronalaze greške? Čini se da uvek postoje brojni problemi koji pokreću na stvaranje novih predstava. Šta je ono što nas danas najviše opseda i sputava?

Greška je jedina prilika za rad i napredovanje. Greška nas čini živim i preko je potrebna. Greška je potencijal. Jedini problemi koje ja vidim, a tiču se pozorišta jeste velika hiperprodukcija glumaca, zabrana zapošljavanja, nedostatak kriterijuma i površnost u radu. Problemi su sastavni deo života i društva i naša uloga kao glumaca jeste da o tome govorimo naglas, jer da nema problema, pozorište ne bi postojalo. 

Foto: Alpress, Atelje 212, http://infocentrala.rs/