Milica Gojković rođena je 1989. godine, diplomirala je Akademiju umetnosti u Beogradu u klasi profesora Nebojše Dugalića. Danas imamo priliku da je često gledamo na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji je stalni član od 2018. godine, a tokom karijere igrala je na scenama brojnih beogradskih pozorišta. Njenom jednostavnom, ali doslednom, mladalački zanesenom i maštovitom igrom stvarala je likove koje rado pamtimo. Kao mlada glumica dobila je priliku da igra sa brojim starijim kolegama i tu ukazanu priliku ističe kao nešto najvažnije što je uticalo na njen rad, a kad se sa svima njima nađe na sceni, onda počinje zajednička glumačka igra koja ne poznaje godine.
Sa Milicom smo pričali o njenom umetničkom stvaranju i težnjama, kao i o tome šta joj najviše nedostaje u trenucima kad se svakodnevno otkazuju predstave, a igranja su pod znakom pitanja. Pričali smo, takođe, o ulogama koje su joj obeležile dosadašnji rad, kao i o kušanju umetnosti u pozorišnom svetu.
Proteklih godina igrala si u brojnim beogradskim pozorištima, najviše u Jugoslovenskom dramskom, čiji si i stalni član. Na koji način su te obeležile sve te uloge koje oživljavaju brojne likove od savremenih do klasičnih komada?
Vrlo je važno pružiti mladom glumcu priliku da igra, pratiti njegov razvoj i dozvoliti mu da kroz različite žanrove osluškuje sebe, opipava granice i savladava sopstvene slabosti. Ja sam imala sreću da već na samom početku budem okružena najboljima među nama, samim tim da od njih i učim. To je ono što je obeležilo svaki moj proces, kreativna razmena, kolektivna usredsređenost ka jednom istom cilju, da napravimo dobru predstavu.
Brojne predstave u kojim igraš, poput „Natan Mudri”, „Ujka Vanja”, „Pod žrvnjem”, nastale su po delima pisaca koji su stvarali u nekim drugim vremenima i okolnostima. Šta ta dela čini savremenim danas?
Ova dela su potvrda da smo svedoci koliko se malo toga ili gotovo ništa u društvu nije promenilo od trenutka njihovog nastanka pa do danas. Između ostalog, bave se pitanjima koja će čoveku uvek biti bliska i za čijim će odgovorima večito tragati, zato su svevremena.
Kad govorimo o likovima iz tih predstava, ko su oni u kontekstu sadašnjice?
Svi mi. Kada malo pažljivije pogledmo, razne priče i sudbine nas okružuju. Čovek vekovima ulaže sav svoj napor da opstane u društvu koje ga nosi kao bujica. Nemamo razumevanja za tuđe probleme, čak ni da shvatimo uzrok njihove nesreće, svesni smo da nas okružuju glad, nemaština, otuđenost, migracije, to je naša svakondevica, a opet vrlo često sklanjamo pogled na drugu stranu.
„Natan Mudri” je politički komad, koji tumači migracije, versku netrpeljivost i ratove. Koliko je bilo teško ostvariti kolektivno igranje, koje odaje utisak kompleksnosti kad se nađe pred publikom?
Kada završite proces sa rediteljkom predstave Jovanom Tomić, ništa za igru ne može biti „teško”, ona nikada ne ostaje nedorečena, temeljna je, uporna u svojoj nameri, ona vam je prijatelj i jedna od retkih koja je uvek spremna da rizikuje. Učinila je da se komad iz 18. veka tiče svih nas podjednako. Kroz ovaj uzbudljiv proces pokušali smo zajedno da istražujemo i nove forme, omogućila nam je potpunu slobodu, opipavala naše sposobnosti i postavila pitanje sa kojim se ne srećemo često u pozorištu - šta se dešava kada glumcu ukinemo govor, kada upotrebom celokupnog tela pokret postane vaš glas, time je unela svežinu u pozorište, a nama radost igre.
Izuzev pozorišta, radila si i na televizijskim serijama, i našla se u vrlo izazovnim ulogama, poput Mare u „Senkama na Balkanu”. Često su takvi likovi marginalizovani i skrajnuti od društva. Kako ih prihvatamo u pozorištu, a kako na filmu i u serijama? Šta za tebe predstavlja igranje takvih likova?
Njihove sudbine su nam bliske, mi ih živimo, zato saosećamo sa tim likovima. Za mene lično one predstavljaju jedno neprekidno traganje, artikulisanje stvarnosti, pokušaj da vidim i razumem u kakvom svetu živim, odakle potičemo i kuda idemo. Sve više ne mogu da se otmem utisku da čovek postaje predmet među drugim predmetima u ovom otuđenom svetu gde samo stvari imaju vrednost, ali najnemoćniji i najnepotrebniji predmet. Dati glas nekome kome su usta vezana, naša je obaveza.
Koliko je moguće sanjati i ostvariti snove, koji možda iskaču iz ustaljene forme, pronaći svoj put, ako govorimo o umetnosti i doslednosti iste?
Sanjati, biti hrabar i dosledan sebi jeste jedino što nam preostaje, ne samo u umetnosti, već u životu. Težiti nečemu uzvišenom, možda nikada tamo nećeš stići, ali makar znaš da si probao, da si dao sve od sebe, posle toga mirno spavaš.
Trenutne okolnosti, ali i cela ova godina, nisu naklonjene pozorištu, kao ni svim kulturnim dešavanjima. Kad sagledaš celu situaciju, šta ti najviše nedostaje?
Zdrav razum, svež vazduh, sloboda, kontakt, gužva.
Gde se krije ili ispoljava sloboda i hrabrost pozorišne umetnosti da se pred svakim iskušenjem bori i opstaje, ako posmatramo različite okolnosti tokom istorije pa do sada?
Pozorište je pobuna, bunt. Njegova snaga krije se u istini na sceni, a istina je oslobađajuća. Ono je mesto u kom ne postoje razlike među ljudima. Tera nas da istražujemo, da preispitujemo, da poštujemo vrednosti. Pozorište je oduvek nudilo sve suprotno od onih kojima je u interesu da narod živi u neznaju i strahu ne bi li manipulisali njim.
Šta je ono što pozorište pruža ljudima, pa često u njemu traže utočište? A šta ono znači tebi, dok si sazrevala godinama na njegovoj sceni?
Kao neko otvoreno polje, iz kog svako može da ponese šta hoće i koliko hoće. Ono ne pruža jednu univerzalnu sliku stvarnosti i istine - onoliko ljudi koliko sedi u publici, toliko istina postoji, toliko različitih odgovora na jedno isto pitanje ima i svi su mogući. Uči nas kako da rušimo barijere oko nas koje svakodnevno stvaramo ili nam se nameću. Oslobađa laži, nudi razmenu, prosvećuje, tera na razmišljanje i ohrabruje da menjamo svet oko sebe.
Za mene predstavlja mesto oslobađanja i vere.
U šta najviše veruješ kad je gluma u pitanju?
U vrlo jednostavu stvar - da sve je moguće.
Foto: Aleksandra Poguberov, Nenad Petrović
