U susret premijeri Dostojevskovog „Idiota”, u režiji Ivice Buljana, zakazanu za 20. februar u Beogradskom dramskom pozorištu, nalazimo se jednog prohladnog beogradskog popodneva i razgovaramo sa Milanom Zarićem koji u ovoj predstavi tumači lik Ganje. Ovog mladog glumca gledamo i u drugim predstavama istog pozorišta, među kojima su „Božanstvena komedija”, „Tiho teče Misisipi”, „Baal”... Između ostalog, rekao nam je da nikada nije izašao sa predstave, niti zaspao u pozorištu, ali i da je premijera samo početna stanica i da predstava svakim novim igranjem raste.
Za koga možemo u savremenom svetu reći da je idiot i kakva sudbina njega zadesi?
U današnjem vremenu, to je čovek koji je naivan i koji je odrastao, a previše je ostao u inftantilnoj dobi i gleda na svet iz dečije vizure i samim tim ispada idiot. To je osoba koja se do te mere razlikuje od drugih ljudi da, kada običan čovek sretne takvo biće, posumnja u sopstvene kvalitete i moralne vrednosti jer uzima tu osobu kao moralnu vertikalu i stub. Idiot se kod Dostojevskog vezuje za određene okolnosti i mislim da bi danas mnogo više i brže bio skrajnut, odnosno izopšten iz društva. Današnje društvo ne trpi nekoga ko nije prosek. Kada bi se danas pojavio neko kao „Idiot” ljudi bi se preplašili od tolike neobičnosti, a opet i u onom vremenu on unosi jednu vrstu nemira, ali biva bolje prihvaćen. Pogrešno je tumačiti Dostojevskovog „Idiota” kao čoveka koji je samo dobar jer takav čovek ne postoji. Zanimljivo je da on svojom dobrom prilagođenošću, prisutnošću u svakom trenutku, nesvesno, a ponekad i svesno ranjava druge i unosi razdor u živote drugih.
U kom današnjem kontekstu je ovaj svetski klasik postavljen na scenu?
Ne postoji tačno određeno vreme u kojem je smešten. Estetski pripada kasnim devedesetim godinama jer je to rediteljeva zamisao i njega „Idiot” podseća na ruski film „Brat” koji je smešten u te godine. Govorno je dosta približnije današnjem vremenu jer su arhaične reči promenjene u savremene, ali ne kolokvijalne, žargonske. Muzika takođe komunicira sa modernim vremenom. Prostor čini mnoštvo kockarskih stolica koje srećemo po kladionicama i imamo krst od slot mašina. U ovom komadu se više nego u bilo kom romanu Dostojevskog postavlja pitanje novca jer se sve u romanu zapravo vrti oko toga.
Sa Ivicom Buljanom si sarađivao i na predstavi „Tiho teče Misisipi” po romanu Vladimira Tabaševića. Na koji način ova predstava komunicira sa publikom kada se izvodi na matičnoj sceni, a kako kada su u pitanju gostovanja?
Ta predstava je, moram priznati, najbolje prihvaćena od strane beogradske publike i ne znam koji je razlog tome. Imali smo dosta gostovanja u drugim gradovima gde nismo došli do takvog oduševljenja i pozitivnih reakcija. Postoji određeni deo publike kome se to ne sviđa i to je u redu. Međutim, imali smo i katarzična igranja kada publika od nas traži da im i dalje pevamo. I jedno i drugo je legitimno i korisno za nas glumce. Mislim da svaka predstava treba da ima određenu dozu prihvatanja i neprihvatanja. Kada smo prihvaćeni to nam je potvrda da nešto dobro radimo i imamo samopouzdanje u sebe i ceo tim koji je radio na predstavi. Kada se ne svidi nekome i to je takođe dobro jer se samim tim navikneš da sve u životu što budeš radio – neminovno je da se nekom neće dopasti, ali nije loše pitati se zašto je to tako.
Prošlu godinu u Beogradskom dramskom pozorištu obeležila je „Božanstvena komedija”, Dantea Aligijerija, a u režiji čuvenog nemačkog reditelja Franka Kastorfa. Koliko je bio izazovan sam proces rada na ovoj predstavi, a koliko je izazovno svako naredno igranje?
Sam proces je bio u različitim etapama, probe nisu trajale više od sat i po-dva dnevno. Reditelj je u predstavi kombinovao tri knjige: „Božantvenu komediju”, Handkeov „Golmanov strah od penala” i Mandeljštamov „Razgovor o Danteu”. Malo je bilo otežano jer smo imali simultanog prevodioca i nije se razumelo kada njih dvoje u isto vreme govore, ali smo na kraju dobijali snimke proba i scenario šta da naučimo. Najviše smo radili sami sa sobom kod kuće bez proba sa kolegama, bez akcije i reakcije. Nekoliko dana pred premijeru nastaje stres jer shvatiš da nisi mnogo toga zapamtio i da ipak ne možeš sam sa sobom da radiš, mada nas su dosta pripremili za taj proces. Išli smo u Beč da gledamo njegovu predstavu, razgovarali smo sa jednim glumcem koji je radio sa njim i koji nas je vrlo detaljno uputio kako se radi i samim tim kad si pripremljen, lakše ti pada. To je jedan uzbudljiv događaj koji traje pet sati i jedno ogromno iskustvo koje nosiš sa sobom. Sredstva koja koristimo u predstavi su pojačana – sve je vrlo glasno i intenzivno, do granica izdržljivosti. Svako naredno igranje mi je lakše čak i kad pomislim da se neću setiti shvatim da mi je telo dosta toga zapamtilo. Svaki naredni put sam opušteniji, više shvatam šta se tu dešava i samo se prepuštam tom doživljaju.
Tvoja prva uloga u BDP-u jeste u diplomskoj predstavi Patrika Lazića „Fine mrtve djevojke” po tekstu Mate Matišića. Koliko mladi glumci imaju prostora da nakon završenog fakulteta rade temeljno i predano kao tokom studija?
Još tokom fakulteta sam bio angažovan u Vršačkom narodnom pozorištu do prve godine mastera i tu sam imao priliku da radim temeljno kao što je i na fakultetu jer sam se i susretao sa takvom vrstom predstava. Onda su usledile „Fine mrtve djevojke” i Patrik je pitao BDP da radi sa njihovim ansamblom i pozvao je mene kao mladog glumca da radim sa njim. Toj ulozi sam vrlo školski pristupio jer je toliko zahvalno napisano i tvoje je da to ispoštuješ, da pratiš šta je situacija, šta su okolnosti i da se prepustiš tom tekstu. Tako su se zapravo svi osećali i ta predstava je kod publike baš dobro prošla, ali je nažalost više ne igramo. Svi smo je toliko zavoleli da nije bilo igranja kojem se nismo radovali. Nakon toga je usledio niz predstava koje su krenule izvan okvira, gde ti moraš sam da se snalaziš. Sigurno da postoji individualna predanost, ali da bi predstava bila uspešna, cela ekipa mora da bude predana i mora da poveruje u to što radi. Bude mi krivo što se dosta stvari odrađuje, ali ljudi svašta rade da bi preživeli i obezbedili svoju egzistenciju.
U Malom pozorištu „Duško Radović” igraš u najpoznatijoj tragediji napisanoj o tinejdžerima, „Romeo i Julija”, u režiji Stevana Bodrože. S obzirom na to da je predstava namenjena srednjoškolskoj omladini, šta oni mogu da zaključe što bi im bilo korisno i dragoceno?
Ciljna grupa jesu oni, ali to mogu da gledaju i stariji. Zajedno sa rediteljem smo odlučili da to bude klasično postavljeno što mislim da je dobro. Kako su Romeo i Julija funkcionisali, ogromna je razlika u odnosu na danas u samoj formi izjavljivanja, pričanja, stava i odnosa prema ljubavi, a zapravo je suština ista i ona se nikad neće ni promeniti. Mi i dalje osećamo privlačnost prema nekome i zaljubljujemo se, samo su sredstva kojima se komunicira drugačija. Tinejdžeri mogu da vide da nema ničeg lošeg u tome da osećaš stvari i izražavaš svoja osećanja, da smeš da budeš zaljubljen i voliš bilo koga. Ono što je distinkcija između tog perioda i ovog jeste što se danas mnogo autocenzurišemo po tom pitanju, a tad toga nije bilo. Glavna stvar koju tinejdžeri mogu da nauče iz tog dela jeste da ako između bilo koja dva bića postoji ljubav koja ne ugrožava bilo kog drugog, ona ne sme biti zabranjena.
Angažovan si kao predavač u Dramskom studiju „BIS”. Koliko te u budućnosti zanima pedagoški rad?
Meni je to veoma zanimljivo i ne mogu sebe da ocenim da li sam za to ili ne, ali mogu da kažem da uživam u tom radu. Osećam se odgovorno da nekoga uvodim u svet glume. Kada sam počinjao da idem na časove glume, bio sam u srednjoj školi, a sada radim sa mlađim uzrastom i svoje znanje moram da prilagodim mlađima – uglavnom kroz igru. Često se prisećam sebe iz tog perioda. Uživam u tome i mnogo toga učim od njih.
Foto: Jelena Petrović
