Kao studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti i diplomirana molekularna biološkinja ove je godine sa svojom klasom organizovala 18. Festival internacionalnog studentskog teatra FIST i bila idejni tvorac i producentkinja predstave „Zeke ili o skakačima”, Mila Jovanović nam je otkrila kako je izgledao odabir ova dva fakulteta, šta je kroz studije sve naučila i odakle je nastala polazna ideja za stvaranje predstave.
Nekad sa novinarske pozicije u našoj redakciji, danas kao neko ko stremi ka produkciji i usmerenjima vezanim za pozorište i medije, dala nam je svoje mišljenje o mladima danas, njihovom glasu, mogućnostima, kao i izazovima i težnjama sa kojim se susreću mlađe generacije.
Mila otkriva kad i kako se rodila ideja o studijama produkcije:
Bila sam dobar đak od koga podrazumevalo usmerenje ka prirodnim naukama. Otkrila sam ljubav prema biologiji, odlaskom u Petnicu odlučila sam da upišem Molekularnu biologiju. Na drugoj godini studija vraćam se u svoj rodni grad, Lazarevac, i tamo u svojoj osnovnoj školi radim jednu predstavu sa đacima, i posle dužeg vremena osetim koliko volim i koliko mi fali pozorište. Onda kreće ogromno preispitivanje, otkrivam i smer Menadžment kulture i medija i produkcija pozorišta na FDU za koji nisam znala da postoji i za koji po opisu shvatam da mi idealno odgovara jer spaja kreativnost i organizaciju, maštovitost i operativu. U međuvremenu se desio i HuP, kao prvi ulazak pozorišni svet i tad sam rekla sebi da ću pokušati da upišem produkciju posle treće godine na Biološkom fakultetu. Upisala sam i završila prvu godinu paralelno sa četvrtom na Molekularnoj.
Ulazak na studije produkcije doneo joj je drugačiji sistem funkcionisanja:
Studije biologije su vrlo individualne, sve zavisi od tebe, tvoje organizacije, volje i truda. Možeš da se izoluješ, fokusiraš na knjigu i ostvariš super rezultate. Bavljenje produkcijom je sve samo ne to. I naučila sam da je rad sa ljudima mnogo teži nego sedeti nad knjigom, koliko god ona obimna bila. Stotine formula dinamičke biohemije, ipak nisu složene kao stotine karaktera različitih ljudi.
Ovo se odrazilo i na novi pogled na svet. Dok je studirala prirodnu nauku, mislila je da je sve u životu prilično lako. Mila ističe da postoje bazične zakonitosti koje kada jednom shvatiš, vrlo su jednostavne, a koliko god da je složen problem svedeš ga posle na više jednostavnijih problema koji su rešivi.
Isto tako sam mislila da funkcioniše apsolutno sve u životu. A onda sam počela da se bavim produkcijom i shvatila sam da nije sve samo crno-belo, a pre svega da je sve vrlo složeno. Sa pozicije profesije koju sam izabrala, moj zadatak je da razumem složenost, da njom manipulišem i koordinišem. A čini mi se da mi iskustvo „prirodnjaka” pomaže da tu složenost raščlanim na proste činioce, pojednostavim je i odradim posao onako kako se to od producenta očekuje – efikasno i kvalitetno. Mada je mnogo zahtevnije nego kad se baviš formulama. Ljudi su genijalna i komplikovana bića i njih ne smeš da smeštaš u okvire i kategorije, moraš da ih posmatraš kao jedinstvene pojedince, a to zahteva izuzetno mnogo energije.
Ideja za predstavu „Zeke ili o skakačima” nastala je pre dve godine kad je završavala Molekularnu biologiju i slušala predmet „Evoluciona genetika čoveka” i „Osnove molekularne i fenotipske evolucije” kod profesorke Biljane Stojković. Pisala je rad „Zloupotreba biologije u društvenoj teoriji i praksi”, koji je bio polazna osnova za komad.
Tendencije zloupotrebe prirodnih nauka pojavljuju se još od Aristotela pa sve do danas. „Superiornije” rase, „superiornije” klase… da li je njihova supremacija posledica boljih gena ili užasno postuliranih društvenih konstrukata? Previše duboko je uvreženo ovo prvo mišljenje, a jasno je i zašto: prihvatanjem da su u pitanju društvene, a ne prirodne pojave, mora se prihvatiti i odgovornost. Biologija mu tu dođe kao univerzalno opravdanje, kao formular za odricanje od odgovornosti. I kad znaš kako sve to zapravo funkcioniše, a kako su moćnici kroz istoriju biologiju izvrtali onako kako njima odgovara, opravdavajući užasne pojave poput rasizma, egenike, rodne diskrimnacije, imaš potrebu da to više ljudi čuje i sazna. A pozorište je za mene idealno mesto sa kog može o tome da se progovara i zato sam čim sam napisala ovaj rad bila sigurna da ću ga jednog dana postaviti u pozorištu.
Osnovna ideja predstave je bila da se prikaže kako se nauka zloupotrebljava, kako iskorišćava za različite pojave – rasizma ili diskriminacije. Dolaskom FIST-a i teme festivala koja se bavila identitetom razmislila je kako bi mogla da nastane artscience predstava koja će da prožima biološki identitet nasuprot društvenom identitetu.
Pozvala sam Sofiju i Taru, sa kojim sam sarađivala još od prve godine, zakazala sastanak sa profesorkom Biljanom. Sofija je napisala tekst u kome je jako suptilno protkala sve ideje o kojima sam ja razmišljala, provlačeći ih kroz jednu, usudiću se da kažem, blisku, dostupnu priču o dvoje mladih ljudi. Sofijina inicijalna zamisao, kojoj sam se ja na početku čak i opirala, jer mi je bilo važno da se čuje egzaktna nauka, jeste da se ona zadrži u rudimentarnom nivou, da se izbegne didaktički pristup u komadu. Tako je od jedne egzaktne, naučne ideje nastao je poetičan i slojevit tekst, koji pozorišnim jezikom prenpsi snažnu poruku.
U predstavi dvoje mladih se susreću na železničkom peronu, zanimala nas je sama simbolika perona.
Stanice su mesta gde se najrazličitiji ljudi susreću. Ideja predstave da se susreću dvoje potpuno različitih mladih ljudi, ali suštinskih istih, dobrih, svesnih, ljudi koji shvataju ovaj svet, iako su opterećeni naslagama svega onoga što im društvo nameće. A gde će se najbolje sresti nego na peronu gde čekaju neki voz, koji ih negde vodi. Poenta ove predstave je – putovanje – putovanje u doslovnom, ali i figurativnom smislu. Kroz putovanje moguće je da se nešto menja.
Važnost da se mladi umetnici povezuju na način koji to omogućava FIST od velikog je značaja za njihovo stvaranje. Još je važnije kad se mladi povežu i shvate da ih iste teme i problemi okupiraju.
Studenti iz Italije koji su gostovali na ovogodišnjem FIST-u, a koji mnogo putuju na festivalima, istakli su da su u drugim zemljama studentski festivali grandiozni, poput dodele Oskara, kako oni kažu, ali da se na festivalima na Balkanu, pa i na FIST-u, mladi povezuju, međusobno razgovaraju, dele iskustva; i baš im se to dopalo. I ja verujem da je to najvažniji deo festivala – da se pogledaju predstave, vidi se šta se i kako radi u drugim zemljama, koje su to teme koje mlade zanimaju, koji su njihovi stavovi; a onda naravno to omogućava i buduće profesionalno povezivanje što je u našem poslu jako važno i može dovesti do sjajnih inicijativa i projekata.
U duhu mladalačkih pitanja, imajući u vidu prekretnicu koja se često dešava pri završetku fakulteta, kao i daljem usmerenju, važno je istaknuti kako mladi posmatraju društvo i društvene norme koje su im postavljene, a kako se njima bore u svom okruženju.
Ne pripadam milenijalcima, ali ne pripadam ni zumerima, i to me je nerviralo (smeh), dok nisam saznala za pojam generacije zilenijal, u koju spadaju ljudi rođeni kasnih devedesetih, koji ne pripadaju ni jednima ni drugima, a mogu da se povežu i sa generacijama pre i posle. Tako da pričam iz specifične pozicije. Ja sam, recimo, kao svaka prava milenijalka, tokom odrastanja imala vrlo izraženo poštovanje prema školi, autoritetima, svima koji su mi na neki način bili nadređeni. Iako sam pokušavala da funkcionišem u zadatim okvirima, to nikada nije značilo odsustvo kritičkog mišljenja, naprotiv, ali sam nekako bila svesna ograničenja i trudila sam se da u okviru njih delujem najbolje što mogu da ono što je loše popravljam. To je često dovodilo do debelog gubljenja živaca! (smeh) Ono što sam videla među ovom svojom novom generacijom zumera kojoj pripada i moja (moram da kažem najbolja na svetu) klasa jeste da oni nemaju taj isti odnos prema autoritetima koji je unapred podrazumevan. Njihovo poštovanje moraš da zaslužiš. Dolaze generacije koje ne žele da ih neko izrabljuje u profesionalnom smislu, za koje nema ničega po difoltu, koje neće dozvoliti da rade nešto samo zato što moraju, i neće raditi nešto zbog čega se ne osećaju dobro. Generacije koje traže konkretan problem i konkretno rešenje. Generacije koje žele da ruše taj nametnuti sistem.
Mislim da će ove generacije razrušiti sistemske zidove i da će se onda pojaviti neka nova koja će praviti novi i bolji sistem.
Mila smatra da je licemerno očekivati od mladih ljudi da popravljaju društvo kakvo im je ostavljeno. Mladi su često od starijih etiketirani kao da su isključeni iz svega i da ih ništa ne zanima.
Nekad smo možda zagledani u sebe, nekad smo možda intertni, ne pokušavam da nas pravdam. Ali stoji i to da su nas stariji naučili da takvi budemo, posle svojih razočarenja, svojih promašaja i neuspeha. I stoji to da su nam ovakvo društvo, a govori. na globalnom i lokalnom nivou, oni ostavili. I nije onda fer upirati prstom u mlade.
Složile smo se da svaka generacija ima neku svoju težnju, po njenom mišljenju. Tokom rada u organizaciji ovogodišnjeg FIST-a i mapiranju tema i ključnih reči koje ih zanimaju, uvideli su da je najvažniji unutrašnji balans i sopstveni mir, ako uzmemo kontekst vremena u kom živimo.
A kakav je glas mladih danas? Mila ističe:
Glas mladih danas je ograničen. Često samo lokalan. Ali to nije toliko ni loše, jer iskreno verujem da je samo na lokalnom nivou moguće napraviti suštinsku promenu.
A zašto mladi treba da idu u pozorište? Mila zaključuje:
Pre nego što sam ušla dublje u materiju, otprilike u vreme kada sam pristupila HuP-u, mislila sam da pozorište može da menja svet i da će iz njega krenuti revolucija. Kako je to bilo naivno i slatko i lepo. Neće krenuti. Međutim, pozorište je zajednica, ljudi koji se bave pozorištem su jedna snažna zajednica, i svaki pojedinac u pozorišnoj sali više nije individualac, već kao deo publike ponovo član grupe koja je poseban entitet. Mislim da nam u današnjem vremenu najviše fali to – da budemo kolektiv. Pored svega lepog i važnog što nam daje, pozorište može baš tome da nas nauči. Zato hajmo svi u pozorište, učimo se zajedništvu, i menjajmo svet.
Foto: Nikola Marić (hocupozoriste.rs)
