U toku je jubilarno 70. Sterijino pozorje. U takmičarskoj selekciji nalazi se devet predstava, među kojima je i predstava „Izuzeti”, po tekstu Đorđa Petrovića, Narodnog pozorišta Sombor, koja je trenutno najbolje ocenjena od strane publike. Iskoristili smo priliku da nakon okruglog stola razgovaramo sa rediteljkom Miom Knežević. U središtu priče ove predstave jesu roditelji beba koje su iznenada i pod nerazjašnjenim okolnostima nestale s lica zemlje devedesetih godina prošlog veka.
Ovogodišnji slogan Sterijinog pozorja je „Stvaranje istorije – menjanje budućnosti”. U kom smeru treba da ide menjanje budućnosti, kako ne bi ponovno došlo do stvaranja istorije?
Prva asocijacija mi je iz knjige „21 lekcija za 21. vek”, istoričara i profesora Juvala Noe Hararija, koji kaže da je istorija nauka o budućnosti. To mi je jako blisko kao pogled na stvari i prepoznajem u tome veliku istinu. Pogotovo je važno u savremenom svetu gde se vreme zaista ubrzalo i malo nam vremena ostaje za filozofiju, istoriju i nauku. Podrazumevamo neke stvari, a svet je mnogo stariji od nas i od onoga kako se to nama čini. Građenje savremenog društva mora da počiva na razumevanju istorije. U kontekstu Sterijinog pozorja, mislim da je jako dobar slogan ovogodišnjeg festivala i zaista se ova selekcija uklapa u tu misao. Što se „Izuzetih” tiče, predstava jeste ispitivanje u kojoj meri je prošlost neraščišćena.
Transplantacija koštane srži kao jedan od vrhunskih dometa savremene medicine i krađe beba kao oblik modernog varvarizma glavni su nosioci sukoba drame „Izuzeti”. Zbog čega smo izuzeti od preciznih definicija društvene stvarnosti?
Sad se ponovo vraćamo na poznavanje istorije. Pismo je nastalo tako što je čovek imao potrebu da zapiše realnost i ostavi neki trag o njoj. Birokratija, u ovom našem slučaju, služi suprotno svojoj pravoj svrsi, služi da izbriše granice između fikcije i stvarnosti, ona služi da pokriva greške i opake namere koje čovek smisli.
Neretko govorimo da pozorište otvara pitanja, ali da ne mora nužno i da nudi odgovore. Gde pojedinac treba da potraži odgovore nakon izlaska iz pozorišne sale?
Pojedinac koji se nađe u publici i gleda tu predstavu ipak dobije neku vrstu odgovora, a to je taj pokretač koji bi svako sa sobom trebalo dalje da nosi. To je naša najviše utopijska ideja o pozorištu – da ono može da promeni pojedinca. Nije ona sasvim utopijska, ali suštinski pozorišna stvarnost ne može da se meri sa medijskom i društvenom stvarnošću. Drago mi je što se društvene okolnosti u našoj zemlji poklapaju sa pozorišnim. Društvena i pozorišna stvarnost bude pojedinca i njegovu potrebu da traži odgovore. Bitno je da insistiramo i gradimo društvo u kojem će se poštovati lična odgovornost.
Šta je to što natera ljude da se priklone sistemu, koji su to mehanizmi koji ih pokreću?
Interesantno je da se stvarnost dosta integriše u ličnu psihologiju čoveka. Društvo i čovek su neraskidivi – čovek je društvena životinja i sve što je oko nas je političko uređenje. To je sistem i mi ne možemo da funkcionišemo bez toga. Nismo sami sebi ponudili, niti nam je ponuđena druga opcija mimo toga. Zanimljivo je da su pojedincu, dok je vrlo mlad i dok se razvija, potpuno jasne te neke oštrice za pravdu i šta je to moral, etika i vrednosti. Mlad čovek ima neprikosnoveni osećaj za pravdu, ali integritet ličnosti se stiče kroz sazrevanje i zrelost. Ako vam društvo ne nudi taj etički kompas, onda je jako teško konstantno ga tražiti u nekoj teoriji ili literaturi. S druge strane, ono što je prednost ovakvog uređenja u kojem živimo jeste da čovek stalno ima taj oponent i možda čak pojačaniji odnos prema tome šta je društvena istina nego neko ko živi u vrlo uređenom sistemu pa nije suočen.
Predstava je postavljena kamerno i prostor igre se produžava u gledalište. S obzirom na to da i predaješ dramaturgiju scenskog prostora na FTN-u, koje sve efekte postiže ovakav prostor osim intimnosti sa publikom?
Suština je da čovek u takvim okolnostima, ne bude samo blizu glumca, nego da stvarno bude deo te priče. Da ima osećaj da je saučesnik, a ne samo nemi posmatrač. Jedan moj prijatelj koji je gledao premijeru predstave rekao je: „Kada je počeo aplauz, ja nisam mogao da tapšem. Čemu da tapšem kada sam toliko deo toga. Odjednom me teraš da se aplauzom osećam kao publika, a nisam publika nego sam učesnik”. To mi je bilo jako zanimljivo i baš sam tačno to razumela.
Šta očekujemo od društva, a šta od pozorišta?
Čini mi se isto. Sada je trenutak u kojem društvena i pozorišna stvarnost jako lako čine jednu celinu. Čak i kad je ova predstava nastala prošle godine nije bila ovako zaoštrena situacija i promena i pobuna su nam i dalje bile na nivou neke apstrakcije. Sada su one stvarne, dešavaju se oko nas i dobar je osećaj da tome pridajemo dodatnu važnost, jer takve teme i priče su definitivni dokaz da se ovo društvo menja.
Foto: Snežana Miletić, Milan Đurđević
