Predstava „Sve dok govorimo o ljubavi“ biće izvedena 10. februara u Bitef teatru, u okviru Meseca nezavisne scene. Reč je o dokumentarnoj predstavi koja se bavi savremenim romantičnim odnosima mladih u Srbiji. Predstavu je režirala Maša Pavlović, dok su dramatizaciju zajedno potpisale Maša i Jefimija Sekulović. Uloge tumače Doroteja Vuković i Ivan Petrušinski.

Sa Mašom Pavlović razgovarali smo o ideji nastanka predstave, o načinu na koji mladi danas doživljavaju ljubav, kao i o onome što mladost kroz različite odnose otkriva o savremenom društvu.

U kom trenutku se javila potreba da ova predstava nastane? 

Potreba da ova predstava nastane javila se u trenutku promišljanja ideje o diplomskom radu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kada god se ukaže prilika za stvaranjem, trudim se da oslušnem svet u kojem se nalazim, svoje okruženje, prijatelje, kolege, pa i sopstvene teme i motive o kojima razmišljam svaki dan. U moru različitih diskursa, taj period su najizrazitije obeležili razgovori o usamljenosti i potrebi za ljubavlju, kao i svim nedoumicama vezanim za moderne oblike ljubavi. Ubrzo sam uvidela da je ta konstantna potreba za ljubavlju poput nekakvog krika - krika moje generacije. Otuda se javila i inspiracija da moj diplomski projekat bude dokumentarna predstava o ljubavi koja će pokušati da sabere i da prostor svim tim kricima da izraze svoje strahove, nesigurnosti i stremljenja.

Kako je tekao odabir sedam priča koje čine ovu predstavu? Šta ih čini zajedničkim iskustvom, a gde svaka izlazi iz okvira univerzalnog? 

Traženje priča otpočelo je sastavljanjem najobičnije gugl forme i upitnika putem kojih su ljudi mogli potpuno anonimno da dele svoje ispovesti, stavove o modernoj ljubavi, pesme, uspomene i predmete koji ih podsećaju na partnerske odnose kroz koje su prolazili. Tu smo formu onda delili svojim prijateljima, poznanicima, kolegama i drugim studentima sa srpskih univerziteta. Uporedo sam radila i nekolicinu intervjua koji su mi pomogli da intimnije zađem u psihologiju ovog problema. Ha, eto još jednog vrlo indikativnog motiva - ljubav koja u modernom društvu dobija kvalitet “problema”.

Kada sam procenila da je faza prikupljanja dokumentarne građe završena, usledio je proces odabira priča i pisanja dramatizacije za scenu. Jedna od prvih priča o ljubavi koja je došla do mene i možda prva priča o ljubavi uopšte bila je priča o polovinama iz Platonove “Gozbe”. Nju sam zatim donela na probu i postavila je kao zanimljiv vrednosni oponent svemu što čini ljubav i stavove o njoj danas. Oko prve odabrane priče dalje se plelo i ostalih šest. Promišljanje o sakupljenoj građi vodilo je ka tome da se odaberu priče koje bi na najslikovitiji način mogle da objasne i dokažu raznolikost savremenih ljubavnih odnosa sa svim svojim pravilima i granicama u koje ljudi pokušavaju da utisnu osećanje ljubavi i povezanost sa drugim bićem. Likovi u svakoj od odabranih priča osećaju izrazitu potrebu za ljubavlju i za nju se bore, ipak, njihova percepcija ljubavnog odnosa svaku od priča čini zasebnim svetom. 

Predstava ima dokumentarni karakter, a publika postaje njen aktivni učesnik. Kojim si se principima vodila u režiji i na koji način si zamišljala odnos između glumaca i publike? 

Kada sam na samom početku odlučila da ću kroz ovu predstavu promatrati temu ljubavi znala sam da neću naći univerzalne odgovore i rešenja, jer ljubav nije konačna stvar. Stoga sam uvidela da kada govorimo o ljubavi postoje samo pitanja koja periodično menjaju svoj pravac i kojima se stalno treba vraćati. Kroz proces stvaranja predstave i na svakom od narednih igranja koja su usledila bilo mi je važno da se materijal i stavovi o ljubavi iznova preispituju, što je teklo prilično prirodno - svako od članova autorskog tima za ovih godinu dana prošao je kroz različita iskustva ljubavi, samim tim neminovno je da su se stavovi o ljubavi sa prve probe znatno izmenili i i dalje se menjaju. Zapravo, pokušala sam da tu promenljivost ljubavi i njenih oblika negujem i kroz jezik same predstave. Tako je i publika postala veoma važan član ovog sistema konstantne promene - na početku svakog igranja glumci na sceni postavljaju pitanje koje promatraju na primerima priča koje odigravaju, dok publika, pored kontakta sa glumcima tokom trajanja predstave, ima i priliku da na kraju svakog igranja ostavi svoj pisani odgovor na postavljeno pitanje sa početka. Poruke skupljamo i čitamo ih na početku svakog narednog igranja. Tako ostvareni sistem ovu predstavu čini živim organizmom koji osluškuje i vremenom menja svoj puls, a to je po mom mišljenju jedini ispravan način da se priđe ljubavi (i na sceni i van nje). 

Ljubav je ovde postavljena kao generacijsko pitanje. Kako tvoja generacija danas percepira ljubav? 

Za ovih godinu i nešto dana od premijere i rada na ovoj predstavi, društvo koje nas okružuje doživelo je turbulentne i važne zaokrete. Dok sam radila na sakupljanju dokumentarne građe, pojmovi apatije, hladnoće i problema u komunikaciji, osvešćivanju i izražavanju emocija često su se provlačili. Potreba mladih ljudi za ljubavlju i iskrenom povezanošću sa drugim bićem bila je snažna, ali kao da nije mogla da pronađe svoj put i iskobelja se na površinu. Sećam se i samog procesa, na početku svake probe svako od nas pisao je kratke dnevničke crte sa odgovorom na pitanje “Gde sam danas u odnosu na ljubav?” I lutali smo, mnogo smo lutali, udarali u zidove, bežali od prvih postavljenih prepreka pa tražili novi put… Ipak, promena društvene struje neminovno je otvorila put ka hrabrosti i na polju ljubavi. Poruke koje sada dobijamo nakon igranja imaju drugačiji ton. Neki još uvek lutaju i to je skroz u redu, međutim, čini se da težnja ka ljubavi i spremnost da se ona neguje postaju sve važnije vrednosti svakog od nas.

A kako tvoja generacija odgovara na pitanje da li ljubav postoji u savremenom društvu? 

Odgovori su prilično raznoliki. U svakom preseku poruka koje dobijamo mogu se videti dve jake struje: ili intenzivno osećamo njenu prisutnost, makar i nemali njeno otelotvorenje kroz neki odnos, ili smo ogorčeni i ljuti jer nam izmiče. Kreativnost obrazlaganja ovih stavova je veoma zabavna, nekad ironična, a nekad surovo sarkastična. Ipak, potreba da se o njoj govori, ma na koji način, iznova i iznova potvrđuje svest o njenoj prisutnosti u savremenom društvu. 

Zašto je važno da se iznova govori o ljubavi? 

Od postanja čoveka gradile su se različite ideologije usmerene ka temi ljubavi. Za mene tu nema puno mudrovanja - ljubav vidim u svakom aspektu postojanja sveta i sebe u njemu. U svetu koji je sve suroviji i bliži kataklizmi, ljubav je jedino gorivo koje ostaje čoveku da pregura dan, koliko god to pretenciozno i romantično zvučalo. Duboko verujem da sve dok govorimo o ljubavi za nas kao čovečanstvo ima nade. Ona nam je dokaz da smo još uvek živi. 

Prethodne godine svedočili smo snažnom glasu tvoje i mlađih generacija u borbi za ovo krhko društvo. Kako vidiš suštinu tog impulsa koji je proizašao iz umora od ćutanja i potrebe da se stvari imenuju bez straha? 

Suštinu vidim baš u toj krhkosti, odnosno, prihvatanju da krhkost nije ljudska mana kakvom su je do sada uslovljavali društveni konstrukti već važan alat u proizvodnji tog impulsa progovaranja i borbe za bolje društvo. Mladi ljudi u Srbiji pokazali su da su prisutnost i osetljivost prema drugom biću i prirodi koja nas okružuje veoma važne društvene vrednosti, koje su hrabrom borbom uspeli ponovo da vrate na vrh vrednosnog sistema društva u kojem živimo. Zato taj organizam i dalje strpljivo pulsira ka nekom boljem i mirnijem trenutku.