Marta Bereš: „Glumac je uspeo kad u srž i biti razume lika kojeg tumači“

Marta Bereš je punih 12 godina bila sinonim pozorišta Deže Kostolanji/Kosztolányi Dezső, jedno vreme je bila i slobodni umetnik, a odnedavno je našla novu kuću - Srpsko narodno pozorište. Za sve to vreme ostvarila je izuzetno bogatu glumačku karijeru i do sada igrala u više od 50 predstava. Sa Martom se nalazimo nakon probe, uz kratku šetnju odlazimo do Katoličke porte gde deca trčkaraju, a gde mi, može se reći simbolično, započinjemo razgovor o predstavi „Roditelj: prvih šest godina“, zakazanu za subotu, 8. marta u SNP-u.

Predstava „Roditelj: prvih šest godina“ nastala je kao prikaz izazova roditeljstva, posebno onih izazovima sa kojima se roditelji suočavaju dok su deca mala. Zbog čega je glavno pitanje na koje se neprestano traži odgovor – šta znači biti dobar roditelj?

To je jedna od najvećih dilema ljudi koji su u toj situaciji ili koji su te sreće da im je život pružio mogućnost da budu roditelji. U predstavi izgovaramo da pedagozi kažu da je prvih šest godina ključno za razvoj deteta. Čovek je zapravo stalno u dilemi jer je to neka nova situacija i mislim da se niko ne oseća apsolutno pripremljeno za ovu ulogu. Tih prvih šest godina su puna pitanja i dilema i ogromne radosti ali i ogromne odgovornosti.

Autorska ekipa najavljuje da će predstava biti jednako interesantna i vredna kako roditeljima, tako i onima koji to nisu. Na koji način se tvoj identitet promenio rođenjem deteta i kako si svoje iskustvo utkala u samu predstavu?

U potpunosti se pretumbaju stvari čoveku i u osećaju i u glavi. Pojačaju se svi nedostaci ali isto tako kao da se desi neki impuls da čovek mora da odraste i da poradi na nekim stvarima koje je propustio. Kada postajemo roditelji to je na neki način neko buđenje novog ‘ja’. 

U ovoj predstavi ima šest monologa i svi su nastali tako što smo pričali o svojim iskustvima i iskustvima drugih ljudi, krajnosti koje slušamo već godinama i priče naših roditelja. Materijal je tako nastao zato što je od samog početka jako lično iako to nisu direktno naše priče. Mislim da će biti jako dragoceno gledaocima i da će osetiti da je sama priča lična. Čak da će biti aktuelno i gledaocima koji nisu u ulozi roditelja zato što smo svi bili deca, ako ništa drugo. Možda ćemo imati malo više razumevanja prema roditeljima i prema njihovim greškama.

Gledamo te u predstavama i na mađarskom i na srpskom jeziku. Na kom jeziku teče tok unutrašnjih misli tvog glumačkog bića?

Svaki jezik nosi svoje boje, svoj senzibilitet i sa tim se već menja boja glasa, ritam sa kojim čovek govori i kao da se preko prizme neke druge ličnosti desi tok tih misli i tih izgovorenih reči. Pošto mi je mađarski maternji jezik bila mi je velika tranzicija i izazov kada sam prešla u Srpsko narodno pozorište jer ipak čovek sanja i razmišlja na svom maternjem. Morala sam da probijem barijeru da to više ne bude problem i da stavim akcenat na to da imam potrebu da nešto kažem i da nešto podelim, a ne na tome da li ću promašiti jedan akcenat ili ću nešto loše izgovoriti, nego iskrena želja da se povežem sa ljudima koji gledaju i da podelim nešto što je dragoceno i za mene i za njih. 

Igraš dve tragične ženske figure – Anu Karenjinu i Hasanaginicu. Prva se zarad strasti udaljava od sina, dok je druga prisiljena da napusti svoju decu. Šta je to što obe povezuje i čime ih braniš i opravdavaš?

Te dve uloge su bile neverovatan dar u mojoj profesiji i beskrajno sam zahvalna na njima. Razlikuju se u tome što u Hasanaginici postoji bes, ona ostaje svoja i baš zbog toga trči ka tragediji što želi da izgura svoje, ali društvo i njeno okruženje se ne slažu sa njom; dok Ana Karenjina odustaje od sebe zato što je rascepljena između dve ogromne ljubavi. Dovedena je u situaciju da mora da bira između svoje iskrene ljubavi i ljubavi prema detetu i te dve ljubavi ne mogu da se uporede, i njen raspad se desi baš zbog toga što je nemoguće doneti odluku. Oba lika neverovatno volim i razumem. Čak ne znam ni da li i jednu i drugu doživljavam kao segment moje ličnosti ili kao neke žene čije životne situacije nisam iskusila, ali su mi jako bliske i na neki empatičan način jako se povezujem sa njima. Glumac je uspeo da uradi nešto kad zaista ima osećaj da je u srž i biti razumeo lika kojeg tumači.

Uvek i prvenstveno branim autentičnost – autentičnost lika i autentičnost sopstvenog lika. Jako je aktuelno da pričamo o tome šta znači biti autentičan. Ne postoji čovek koji je apsolutno i do kraja autentičan, a ne postoji niko ko bar na trenutke nije autentičan u svom životu. Uvek tražim šta te ljude čini ljudima od krvi i mesa, a ne nekim dvodimenzionalnim likovima. Branim njihovu istinu i ne osuđujem ih nego samo želim da se saosećam sa njima.

Monodramu „One-girl show“ igrala si punih 13 godina. Pre dve godine odigrala si je poslednji put u Novom Sadu i Subotici. Zbog čega si odlučila da je pustiš i kako si se oprostila od nje?

Jako mi je čudno kad se neka predstava igra više od deset godina jer se za to vreme toliko toga desi u čovekovom životu. U th deset godina sam dobila dvoje dece i toliko toga sam prošla da sam imala osećaj da me vuče nešto što treba da ostavim iza sebe. Ta monodrama mi je bila možda najveća glumačka škola do sada, ali jednostavno sam osetila da treba da je pustim tad kad smo još u dobrim odnosima (smeh). Stoto izvođenje je zaista bilo praznik i pitali su me da li ipak nastavljam dalje. Imala sam osećaj da sam donela ispravnu odluku da ne treba da se igra više, da se pusti tad kad je još u punom cvatu, da ne čekamo da to uvene nego da ostane u lepom sećanju.

Sledećeg dana kada sam se probudila osećala sam se kao da sam skinula nekoliko tona sa svojih ramena zato što je izvođenje te predstave uvek bilo neko rvanje, neka borba zato što je puna provokacija i jako ličnih stvari i u jednom trenutku sam osetila da možda ne želim da vršim više tu vrstu obdukcije nad sobom.

Kako si naučila da u svojoj slobodi ti odrediš svoje granice?

Pa nisam naučila (smeh). Uvek kad mislim da sam nešto naučila dobijem šamar od života i pojedine situacije i ljudi mi pokažu neko ogledalo gde vidim da jednostavno svi učimo do smrti i da čovek nikada nije stigao tamo gde želi da stigne, jer u suprotnom više nije živ. To postavljanje granice je izazov koji je prisutan dok smo živi i dok se bavimo ovim poslom. Kad osetim da su te granice zdrave i da me štite, ali da ne izgubim svoju slobodu, onda se osećam jako srećno. Kad vidim da sam postavila jako tesne granice i da ih nemam ili da sam izložena ili izgubljena, onda treba da se uzemljim ponovo.  Svakim danom čovek treba da donese odluku da te granice zdravo održava. U ovoj struci mislim da je jedan od najtežih zadataka da nas uspeh i neuspeh ne poljuljaju nego da ih doživljavamo kao nešto što nas katapultira iz naše suštine, ali da se svaki put vratimo na to da čuvamo našu istinu i pravo biće.