U predstavi „Bura” koja je premijerno izvedena krajem oktobra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, reditelj Kokan Mladenović je za muziku i njen zvučni identitet angažovao Marka Šelića Marčela, zajedno sa njegovim saradnicima Nevenom Glibetić i Radetom Sklopićem. Poznati pisac i muzičar se pored prvenstvenog muzičkog zadatka oprobao i u ulozi glumca. Iako ne želi da se njegovo pojavljivanje potencira kao „glumački debi” jer, kako kaže, nema glumačkih ambicija uopšte, nesporno je i neophodno istaknuti njegovo angažovanje u realizaciji ovog Šekspirovog komada, što je upravo bio povod za razgovor. Između ostalog se osvrnuo i na dosadašnje iskustvo u svet teatra.
Iako ste Vi i Vaši saradnici u svet teatra uključeni od ranije, u predstavi „Bura” ste zaduženi za različite segmente - od muzike do interpretacije lika Arijela. Kakva su Vam iskustva i kako je protekao rad na predstavi?
Povratak u svet teatra iskreno nas je obradovao, naročito zato što nas je pozvao baš Kokan – ne samo fenomenalan reditelj nego i naš prijatelj. „Bura” je došla kao sjajan predlog, iako je zadatak višestruko nadmašio sve prethodne izazove: ovoga puta naš posao nije bio samo zakulisan, već i na pozornici. Da li ste nekad imali onu noćnu moru kad na pozornici zanemite i ne znate šta da radite? Ja je imam vrlo često i iz nekog razloga to nikad nije koncertna bina nego baš pozornica. Tako da mi je ovo baš bila milinica, ehm. Ali zahvaljujući podršci ansambla, ne samo što smo kudikamo lakše pregrmeli izazov, već smo i stekli divne prijatelje.
Spomenuli smo da ste još ranije učestvovali u različitim projektima u pozorištu. Koji su to sve projekti u kojima ste bili uključeni?
Iskustvo u pozorištu počelo je pre jedne i po decenije: za predstavu "Gola vera" Juga Radivojevića napravio sam (s bendom X-Centar) istoimenu pesmu. Potom se 2011. u DADOV-u igrala adaptacija mog romana „Zajedno sami” u režiji Darjana Mihajlovića; Rade je uradio muziku, a ja sam imao kratkurolu: bio sam, naime, đavo u jednoj sceni, čitava dva minuta (smeh). Za „Klasnog neprijatelja” Peđe Stojmenovića Rade je takođe komponovao svu muziku, a zajedno smo napravili pesmu „Pegla” kao neku vrstu odjavne špice; kasnije se našla i našem albumu „Napet šou”. „Istraživača noćnih mora”, predstavu po motivima stripa Dilan Dog, radili smo s Nikolom Zavišićem (uz Radetovu muziku, a po mom scenariju). Na muziku Irene Popović Nena (vokalne melodije) i ja (tekst) uradili smo songove za Kokanovog „Doktora Nušića”. Naš sledeći angažman trebalo je da bude predstava „Velika magla” – napisao sam scenario i zajedno s Nenom i Radetom počeo rad na songovima – ali autocenzorskom odlukom upravnika Kruševačkog pozorišta, a zbog satiričnosti teksta, rad je obustavljen negde kod pete probe i komad je, zajedno sa songovima, završio u fioci.
Teatrolozi tumače da je ovo komad o mudrosti života, praštanju, pomirenju, a autorski tim pak smatra da je ovo komad o mržnji i osveti. Kako ste Vi doživeli adaptaciju ovog dela?
Da nema novog čitanja i autorske hirurgije, svako bi bio reditelj: onda bi trebalo samo odabrati glumce i odlučiti ko sa koje strane izlazi na pozornicu. Ili, rečima našeg dramaturga Svete Jovanova: „Kako god da tumačite Šekspira, nećete biti u pravu. Hajde, onda, bar da ne budemo u pravu na neki nov, sopstveni način.” Ne treba baš mnogo usuđivanja da bi se primetilo kako u „Buri”, premda formalno komediji, postoji nešto mračno što baulja u pozadini – kako na ostrvu, tako i u samim likovima. To su „pukotine” koje Kokan vešto uočava u delima i u njih se rado useljava svojom kreativnošću, bacajući odatle novo svetlo na priču koju želi da obradi. I zaista, živimo u krajevima gde se prosperovski završni monolozi, tobož mudri i milosrdni, mogu čuti, ali im ne verujemo – jer isti ti govornici raspaljivali su požar mržnje do juče, što će činiti i sutra, a čine čak i za vreme tih govorancija, ciničareći između redova. Nacionalizam štafetno prelazi na novu decu, terajući ih da slepo mrze ne samo famozne Druge, već i sopstvene sunarodnike koji nisu nacionalisti. To je klima u kojoj živimo, i to je klima na ostrvu u našoj „Buri”.
Lik Arijela koga tumačite je dobri duh koji vlada ostrvom i koji željno iščekuje dan svoje slobode kada će ga nevidljivi lanci pustiti. Kako Vi razumete lik Arijela?
Zapravo, ni u originalu ni u našoj verziji „Bure” Arijel ne vlada ostrvom: premda u oba teksta ima izvesne nadljudske moći, on je u obe varijante podređen Prosperu. Otud ta žudnja za slobodom: osim što je nesumnjivo sluga (kod Šekspira, Prospero ga čak doslovce naziva robom), Arijel ne može da ode s ostrva dok ga gospodar ne pusti. Taj aspekt njegovog lika od početka nas je intrigirao: kakva je tačno priroda Prosperove nadmoći nad Arijelom? Pre Prosperovog dolaska na ostrvo, on je bio i bukvalno zarobljen: kažnjen od strane bivše gospodarice (veštice Sikoraks), dvanaest godina bio je zatočen u rascepljenom drvetu – što pokazuje da ga je, iako je kadar da napravi buru kakva na otvorenom moru nikada ranije nije viđena, oduvek bilo moguće nadjačati mračnim veštinama. Kokan je u startu doneo nekoliko zanimljivih odluka: isključio je iz priče Sikoraks i svaki oblik magije zamenio naukom; naš Arijel samim tim više nije mogao biti natprirodno biće, već običan čovek. Međutim, iz toga je došla ideja da duha, a s njim i izvesne elemente fantastike, u priči ipak zadržimo – na drugačiji način: umesto ostrvskog vazdušnog duha, Arijel je ovde duša mrtve osobe. Čitava predstava upravo je njegovo sećanje na sopstvenu smrt i razloge koji su do nje doveli. Otud na samom početku vidimo njegovo „ustajanje iz tela”, čime naša priča dobija ram kojeg se do kraja drži. „Nadljudske moći”, koje ova verzija Arijela prividno ima, samo su moć naratora nad pričom koju nam pripoveda: on može da „zamrzne” kadar i iskomentariše ga publici, može da „ućutka” likove kada su mu čak i kao puko sećanje na momente nesnosni; na naše oči, on šeta kroz svoje uspomene i vidimo koje su mu prijatne, a koje ga, iako je sve to već proživeo, nanovo bole; u pojedinim trenucima, u scenama čiji je akter i sam bio, on se iz duha prebaci u aktivni flešbek kako bi nam pokazao kakav je bio dok je živeo, šta je činio i šta to sebi ne prašta.
Da li u našem vremenu postoje osobe poput Arijela i kako izgledaju?
Godinama utamničen i mučen, taj čovek dobio je novog gospodara i obećanje da će jednoga dana biti pušten da ode s ostrva; dobio je priliku da uz Prospera razvije svoj dar za nauku. Avaj, sve to samo u svrhu gospodarove osvete: da bi stekao svoju slobodu, Arijel je nateran da, uz pomoć svojih mašina, počini užasne stvari. Zašto pristaje? Dva su razloga presudna: prema Prosperu oseća zahvalnost što ga je izbavio iz lanaca, a pride ga se i nasmrt boji, znajući na šta je sve spreman. Zato ga vidimo kako se, pred grižom savesti, hvata jalovog slogana „samo sam radio svoj posao”, što prilično komunicira sa stanjem u našem društvu: mislim da mnogo ko ponavlja upravo ovu mantru kad uveče legne u krevet. Primere ne moramo tražiti samo u okruženju: serija „Černobilj” podsetila nas je na činjenicu da iza jedne katastrofe onakvih razmera takođe stoji nesposobnost suprotstavljanja autoritetu, čak i kad taj autoritet belodano pomahnita.
Da li biste mogli da napravite paralelu između sebe i ovog lika?
Ovo gore svakako su stvari s kojima se duboko ne slažem. Ali ono što me je s likom Arijela povezalo jeste poimanje hrabrosti: za njega, baš kao i za mene, hrabrost nije osobina. Nego odluka. Sve i da jeste osobina, taj istraumirani, bojažljivi čovek svakako je nema u svojoj prirodi. On, međutim, protivno sebi i svom strahu hrabrost ipak pre(d)uzme, svestan da je to naše jedino sredstvo protiv nedopustivog, protiv gaženja crvenih linija čovečnosti. Osim toga, ja čoveka koji otkad zna za sebe žeđa za slobodom a na kraju je se odrekne i žrtvuje život za druge nikada ne bih nazvao kukavicom. Trenutak rada na drugom songu, koji predstavlja sav Arijelov unutrašnji lom, bio je trenutak koji me je emotivno potpuno polomio – trenutak razumevanja njegove tuge i nemoći, njegove iskrene svesti o sopstvenoj krivici, trenutak mog besa što se jedna takva, suštinski nedužna osoba našla u okolnostima bez izlaza. Trenutak kad sam odlučio da ga branim na pozornici, na terenu koji nije moj i kog se bojim, baš kao što će on, usred smrtnog straha, braniti druge na terenu koji nije njegov.
Iznova se ponavljamo oko Vašeg dosadašnjeg opusa, ali nekao se čini da se nameće i da je neizostavno spomenuti ono čime se bavite – pisanjem, bilo to kroz pesme, romane, kolumne... Šta znači biti neko ko se bavi društvom, međuljudskim odnosima, kritikovanjem vlasti i režima i biti spreman da govori o onome o čemu drugi ćute?
Znači često strepeti i ponekad živeti vrlo stresno, ali uvek spavati spokojno.
Pa, osim onda kad se sanja pozornica. :)
Foto: Srđan Đurić (Srpsko narodno pozorište)
