Jug Đorđević rođen je 1993. godine u Vranju. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dušana Petrovića i Nikole Jevtića. Prvu profesionalnu pozorišnu predstavu pod nazivom „Kepler 452-B” režirao je u Pozorištu „Bora Stanković” u Vranju. Njegova režijska putovanja nastavljaju se preko Čačka, gde je režirao „Triptih o radnicima”, zatim Kraljeva, gde radi „Sumnju”, a onda i Vranja, gde režira „Nečistu krv”.
Beogradska publika imala je priliku u februaru da odgleda premijeru predstave u njegovoj režiji „Kišne kapi na vrelom kamenju” u Beogradskom dramskom pozorišu. Zatim u martu u Narodnom pozorištu u Somboru režira predstavu „Tramvaj zvani želja”. Sledeći projekat na kom se radi jeste „Ep o Gilgamešu” u Gradskom pozorištu Čačak, čija premijera treba da bude na proleće.
Jug je govorio za naš portal o proteklim premijerama, načinu obrađivanja postavljenih komada, kao i o izazovima u kojim se našao prilikom stvaranja ovih predstava. Takođe, o položaju mladih umetnika u pozorišnom svetu, kao i delovanju tih umetnika na sceni i izvan nje.
Premijera predstave „Kišne kapi na vrelom kamenju” bila je u februaru u Beogradskom dramskom pozorištu. Rađena je po delu Rajnera Vernera Fasbindera, koji je bio vrlo interesantna ličnost, iznosio je tabu teme u javnosti i obrađivao ih. Šta te je privuklo da režiraš ovo njegovo delo?
Na prvo čitanje nisam razumeo komad do kraja. Iskreno, to je bio jedan od glavnih razloga koji me je pokrenuo da se bavim njime. Slažem se da je Fasbinder bio jedna od revolucionarnih figura u dramskom stvaralaštvu prošlog veka. Dobra strana ovog komada jeste što nije toliko poznat (za razliku od nekih drugih dela ovog dramskog pisca), te polje inscenacije nije „ugroženo” prethodnim tumačenjima, pa je i percepcija samim tim očišćenija od predrasuda i učitavanja.
Samo delo je vrlo intrigantno jer se bavi pitanjem seksualne slobode, otvarajući pritom širok spektar manipulacija kroz koje pojedinci prolaze. Kao društvo, koliko smo izloženi takvim manipulacijama, koliko smo svesni te izloženosti, ali i činjenice da smo i sami aktivni učesnici u njima?
Koliko god razmišljao o tome, odgovor nemam. Da li smo izloženi? Jesmo. Da li smo svesni? Nekad da, nekad ne. Da li smo aktivni učesnici? Verovatno. Jedino što smo sa sigurnošću shvatili tokom procesa jeste da su mehanizmi manipulacije do te mere kompleksni da je nekada nemoguće detektovati ih, a kamoli na njih reagovati.
Iz perspektive pomenutog društva, gde su nam granice dopuštanja i trpljenja?
Ako me pitate pojedinačno gde su nam granice, mislim da je granica kao pojam u današnjem trenutku značajno obespravljena. I mislim da je krivica kolektivna. Neki od nas su trpeli i dopuštali dok su neki zavodili, tlačili, onda smo opet mi krenuli da zavodimo i tlačimo, a neki drugi su trpeli i dopuštali, i tako ukrug. I kao da je u tom krugu granica počela da bledi, a onda je usledila tupost. Faktori kao što su neoliberalni kapitalizam i autoritarni liberalizam svakako su u tome imali značajnu ulogu.
Predstava je postavljena iz dva ugla, pa radnju posmatramo kroz audiciju za predstavu, na kojoj primećujemo reditelja i glumce, a zatim se na sceni dešava uzajamna igra te iste predstave koja se režira. Koji su to problemi sa kojim se najčešće suočavaju mladi umetnici? Kakav je njihov položaj u pozorištu?
Njihov položaj je sve više tržišne prirode. U našoj predstavi mladi glumac je obučen u maskotu coffee cup-a, u jedan od simbola konzumerizma. On biva upotrebljen, ponižen, iskorišćen i na kraju odbačen, time smo probali da sublimiramo položaj mladih umetnika u pozorištu danas. Svi problemi sa kojima se susreću proizilaze iz gorenavedenog - hiperprodukcija glumačkog kadra, manjak prilika, mizerni honorari, nestvarni rokovi, zamenljivost, itd.
„Tramvaj zvani želja” je predstava čija je premijera bila u martu u Narodnom pozorištu u Somboru. U ovoj predstavi glavna tema je održivost slobode u današnjem svetu, posmatrano kroz Tenesijeve likove. Kako bi definisao slobodu kroz aspekt ove predstave?
Malopre sam govorio o tome kako je ponekad dobro da pozorišni komad nije poznat publici, zbog percepcije i tumačenja, jer sam sa „Tramvajem zvanim želja” iskusio kako je to kad je komad opštepoznat. Adaptacija koju je uradila Tijana Grumić u svojoj suštini ima jedan motiv koji vrlo konkretno aludira na pitanje lične slobode, koje se tiče nas ovde i sada, međutim, percepciji većeg dela publike je baš taj motiv – ključan za razumevanje koncepta – promakao. Kažem većini, jer je bilo i određenog dela publike koji je vrlo jasno shvatio šta je posredi, pa je i njihov doživljaj bio ispunjeniji. Prvo smo pomislili da nismo bili dovljno jasni u označavanju, ali kako je onda deo publike dobio kao informaciju ono što je trebalo? I zaključili smo da su ponekad, kada je u pitanju postavka ovako poznatog dela, ljudi do te mere uvereni da poznaju narativ, pa spremno sude o njemu, iako nisu do kraja skoncentrisano čuli sam narativ. Došli smo i do toga da je motiv o kome govorimo toliko u našem društvu tabuiziran da bi jedini način da ga publika detektuje bio senzacionalističke, prvoloptaške, fetišističke i banalane prirode, a mi to nikako nismo želeli. Ali nam je taj izostanak rekacije dela publike pomogao da shvatimo na koji način naše društvo (ne) percipira pre svega seksualne manjine. Ne mogu vam reći o kom motivu govorim, moraćete da pogledate predstavu u Narodnom pozorištu u Somboru.
Putovao si i režirao od Vranja preko mnogih drugih gradova u Srbiji, poput Beograda, Sombora, Čačka. Šta su ti donele saradnje sa novim ansamblima, kao i rad u drugačijim sredinama?
Razmena iskustava je jedna od velikih privilegija koju dobijam kao beneficiju bavljenja ovim poslom: upoznavanje različitih pozorišnih sredina i tradicija, širom naše države. U isto vreme shvatite koliko smo različiti, a opet isti. Jer svaka pozorišna kuća je mehanizam koji nekad manje, nekad više funkcioniše, ali svi dele iste probleme i iste radosti.
Sledeća premijera predstave koju režiraš planirana je na proleće u Gradskom pozorištu Čačak. Odlučio si da režiraš „Ep o Gilgamešu”. Na koji način si uspostavio vezu između ovog dela i sadašnjosti?
Sve više čujem pitanje – zašto danas? Ne mislim tu samo na Gilgameša, već i na komade koje sam do sada radio. Iskreno da vam kažem, nisam sklon odabiru komada po tome što imam predznanje o temi ili ideji koja će komunicirati sa sadašnjicom, verovanja sam da u svakom predlošku možete pronaći razlog zašto danas, ali on kod mene ne dođe na početku, već dozvolim sebi da odgovor na to pitanje tražim tokom samog procesa. Nekada ga i ne nađem, ali sve to je teatar na kraju dana.
Koliko iz tvog ugla kao mladog reditelja postoji sloboda jedinstvenog izraza na sceni?
Mislim da ga je sve više. Moje koleginice i kolege polako ali sigurno osvajaju svoj prostor jedinstvenog izraza. Mnogo je izazova produkcijske prirode, ali i pored toga, uspevamo da uradimo neke stvari koje su suvisle i relevantne, ili se barem nadam da to sve vreme radimo.
Foto: Bojana Janjić
