Premijera predstave „Izgubljeni pejzaži” bila je 16. oktobra u Bitef teatru, a ona je ujedno i najnovija predstava Bitef Dance kompanije. Predstava se bavi brojnim pitanjima o veštačkoj inteligenciji, o njenoj pretnji ljudskoj vrsti, o tome šta je čovek u odnosu na mašinu i šta bi značilo da čovek postane mašina. U predstavi ovakve suprotstavljene misli se okreću jedna protiv druge, aktivirajući publiku i provocirajući njihove misli o posthumanizmu.
O pitanjima koja traže svoje odgovore ili definisanje istih, kao i o borbi za opstanak plesnog teatra u Srbiji, pričali smo sa direktorkom Bitef Dance kompanije, Jelenom Kajgo.
„Izgubljeni pejzaži” je najnovija predstava Bitef Dance kompanije, koja ispituje šta znači biti čovek, a šta bi moglo značiti biti mašina. Primetno je da se često ova pitanja postavljaju u savremenim okolnostima. Zašto je važno govoriti o ovoj tematici?
To je po mom mišljenju vrlo zanimljiva i važna tema - šta nam donosi budućnost, razvoj nauke, veštačke inteligencije, potraga za produžetkom života, ili za mogućim večnim životom. Neke stvari koje sada mogu da nam deluju kao plod nečije mašte već za nekoliko godina mogu postati naša relanost. Jer da je neko čoveku u srednjem veku rekao da će jednog dana leteti u svemir, verovatno bi mislio da je to najveća moguća glupost. Tako i danas možemo recimo gledati na pitanje večnog života, na ono što nam dosnosi posthumanizam ili transhumanizam.
Glavni akcenat predstave stavljen je na preispitivanje granica našeg tela i uma. Gde se te granice nalaze, ko ih postavlja i kako biste ih okarakterisali?
Zbog tih pitanja ova tema je vrlo pogodna za plesni teatar, koji se na prvom mestu bavi telesnom ekspresijom. Gde su granice tela? Evo već imamo klonirane organe koji ljudima spašavaju živote, imamo zamrzavanje embriona pomoću kojih novi ljudi dolaze na svet, imaćemo uskoro verovatno još niz novih mogućnosti vezanih za ljudski mozak, koji može biti jednim delom kompjuterizovan. Te ideje mogu i da nas plaše i meni je zanimljivo da kroz pozorište postavljamo ta pitanja: da li je napredak nauke koji vodi ka veštačkoj inteligenciji deo logičnog progresa i evolucije ljudske rase, ili može na neki način da nas ugrozi.
Često se danas govori o posthumanizmu, robotizovanom društvu i tom večitom kontrastu živog i neživog. Srž i centralna tema proteklog Bitef festivala su upravo bile predstave koje su obrađivale te motive. Koliko ima humanosti u tzv. posthumanizmu današnjice? Šta je ono što nas i dalje čini ljudima, a šta nas približava robotizovanim jedinkama?
Mislim da je ceo svet u velikoj meri dehumanizovan. I za to nisu krivi roboti, već očigledno nešto što je zakopano duboko u ljudskoj prirodi i što današnje društo pothranjuje. Svuda u svetu. Manjak empatije, emocija, humanosti... Ubijamo milione životinja, uništavamo prirodu, svuda vlada pohlepa i egoizam, ne računajući svetle izuzetke. Kako će se svet boriti sa tim i da li će se izboriti, videćemo. Ja nisam veliki optimista, ali mislim da možemo da delujemo, koliko je u našoj moći, da se svest ljudi menja, da ne treba da se povlačimo u apatiju i mirenje sa postojećim poretkom stvari.
U predstavi se koristi i video projekcija, odnosno video mape koje se projektuju po telima igrača u vidu slika. Ta mapa predstavlja sjedinjavanje igrača u jedno telo. Koliko je bilo zahtevno da se grupa koju čini veći broj izvođača sjedini kao celina i da ona funkcioniše kao jedno telo?
Imamo sreću da smo okupili u Bitef teatru grupu zaista izvanredno talentovanih mladih igrača. Pred njima je bio ozbiljan zadatak da savladaju plesno veoma zahtevan koreografski jezik Dunje Jocić. Mislim da se po reakcijama publike videlo do koje mere su uspeli u tome. Oni na sceni dišu kao jedan ogranizam. A video-projekcije Filipa Mikića kreirale su zaista snažnu vizuelnu komponentu, koja je predstavi dala jedan dodatni kvalitet.
Predstava se bavi brojim filozofskim pitanjima o postojanju čoveka, o veštačkoj inteligeniciji, o besmrtnosti i životnom roku trajanja. Šta je poruka koju ona šalje publici?
Predstava ima za cilj da postavi neka pitanja, da zainteresuje publiku da dođe do sopstvenih odgovora, da suoči neke suprotstavljene ideje, od kojih onda svako bira za sebe. Mislim da je to važna mislija teatra, da pokreće suštinska pitanja vezana za ljudsku egzistenciju. Bilo bi pretenciozno i jednosmerno da se ponude odgovori. Ovako se otvara polje obostranog promišljanja i preispitivanja, što je svakako dragoceno.
Savremene plesne predstave u saradnji sa Bitef Dance kompanijom dobijaju na važnosti. Koliko traje put oslobođenja i pronalaženja mesta plesnih predstava u Srbiji? Gde se danas nalazi plesni teatar u našoj državi u odnosu na Evropu?
Plesni teatar u Srbiji je na nedopustivo niskom nivou. U prilog toj tvrdnji govori činjenica da je Bitef dens kompanija jedina profesionalna plesna trupa u Srbiji vezana za neku instituciju kulture, a van Beograda savremena plesna scena ne postoji. To je poražavajuće. Svaki veći grad u Evropi ima nekoliko plesnih trupa koje finansira grad ili država. Zatim, mi smo više zastupljeni na stranim scenama, svake godine nastupamo na festivalima u regionu, a igrali smo u Poljskoj, Švedskoj, Japanu... Najteže je dobiti poziv da gostujete na nekoj sceni u Srbiji, iako je svuda publika jako željna da vidi ovu vrstu pozorišta. Dramski teatar ima potpunu dominaciju, a tu često prednost imaju predstave sa popularnim glumcima. Žao mi je što je klima takva, mi se trudimo da kvalitetom predstava ne zaostajemo za evropskim scenama, imamo izuzetne umetnike, ali napori koje ulažemo često ne nailaze na adekvatan odgovor. Ipak, navikli smo da radimo u uslovima stalne borbe i dokazivanja, to je za nas postala normala.
Foto: Milan Radovanović, Naslovna: Jelena Janković
