Muzika u pozorištu često progovara na svojstven način, oblikuje predstavu, približava se publici i komunicira sa njom, iako to ona često nije svesna. Ako bismo razmišljali o svim predstavama koje smo do sada gledali i prisetili se muzike, sigurno bismo u nekoj pronašli delo Irene Popović Dragović. Kompozitorke koja je do sada napisala i stvarala muziku za preko sto predstava, za koje je dobila mnogobrojne nagrade u zemlji i regionu. Neretko ona muziku izvodi na pozorišnoj sceni.
Prošle godine stvorila je i komponovala predstavu „Deca”, koja je definisana kao opera u 17 pesama, nastala po romanu Milene Marković. Ova predstava izlazi iz dramskog okvira, a umetnike, glumce, decu i brojne izvođače na sceni, spaja u jednu nesvakidašnju izvođačku formu. Radila je i muziku za najnovije predstave u ovoj pozorišnoj sezoni, poput „Što na podu spavaš”, „Tit Andronik”, „Životinjska farma”, „NLO”, „Naš razred”, itd…
Na koji način nastaje muzika za jednu predstavu, kako izgleda proces pristupanja jednom pozorišnom komadu? Od čega polazite kad stvarate, a čemu težite?
Prvo i osnovno je čitanje teksta, upoznavanje sa materijalom i razgovor sa rediteljem predstave. Ono sto ja sebi dopuštam da posle toliko godina iskustva počnem da komponujem i pre rediteljske indikacije. To su moje, nazovimo, beleške, impresije, tj. zvučne skice o komadu za koji sam angažovana. Te skice nekada mogu da pomognu u daljem procesu rada i reditelju i meni, ali ponekad rediteljski koncept krene i na drugu stranu. Sledeća faza je rad sa glumcima i upevavanje ansambla, ako je u pitanju predstava u kojoj ima songova. Svakako posle prvih proba i razgovora sa rediteljem ulazim u studio i komponujem. Ono ćemu težim je da napravim muziku koja je sastavni deo predstave, njen integralni deo.
Jednom prilikom ste izjavili da je za vas komponovanje slično režiranju. Šta vam je donela dvostruka uloga koju ste imali u stvaranju predstave „Deca”?
U procesu komponovanja brusim komadiće muzike koje spajam u veće celine, razvijam glavne melodijske linije koje u jednom trenutku postanu kontrapunktske linije drugim melodijama, koje u preuzimaju primat vodeće teme. Igram se ritmičkim strukturama i gotovo matematički stvaram grandiozne klimakse koje sam već unapred izrežirala dok sam pravila skicu svoje kompozicije. U procesu stvaranja „Dece” sam pokušala da na sličan način oblikujem predstavu rukovodeći se tehnikama komponovanja. Moje kompozitorsko pozorišno iskustvo mi je pomoglo da (nekako) uspem da se izborim sa velikim zadatkom, a ogromna podrška mi je bio i moj autorski tim.
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
Radili ste muziku i songove za predstave nastale po delima Milene Marković. U čemu se krije neraskidiva veza između teksta i muzike koju oblikujete kroz njena dela?
Milenina poezija je nešto što je duboko utkano u moje biće. Sazrevala sam uz njenu poetiku i divila se izdaleka njenom ogromnom daru i talentu. Komponovala sam muziku na njene stihove mimo teatra, dok je čitam, ja je pevam. Desila su se zatim „Deca radosti” u Atelju 212, u režiji Snezane Trišić i tad se desio prvi pozorišni susret sa Milenom. Song „Proći će”, iz ove predstave, nastavio je da živi i mimo nje.
U komponovanju muzike na njene stihove dolazi do nečeg što mogu nazvati susretanjem dva slična bića. Često zamišljam Milenu, koja umesto što piše, ona svira, i to svira baš na klaviru. I sad zamišljam kako ona svira. Njen prstored je savršen, ali zbog velike količine nota ona često ukrsti ruke da bi stigla da odsvira sve to što čuje. I da, uvek je nasmejana.
Odrastanje vam je obeležilo slikarstvo, zatim komponovanje. Šta doprinosi muzika u vizuelnom smislu?
U tinejdžerskom perodu sam slikala i kroz svoje crteže došla do kompozicije koja me je odvela u ozvučavanje tih prvih radova. Na prvoj godini studija sam na mesto gde treba da stoji naslov kompozicije ostavljala male grafike. Sada mogu da kažem da me je to slikarstvo odvelo u pozorište.
U mnogim predstavama izvodite muziku na sceni. U kom smislu ta vrsta angažmana u predstavi utiče na vas?
Volim da sam na sceni i da sam deo teatarskog čina. Svakako se trudim da i kroz probe pomognem glumcima i oslobodim ih kada je izvođacki deo muzike u pitanju. Kroz proces se često stavljam i u njihove uloge i čini mi se da tek onda mogu jos više da ih osnažim i pomognem kada naiđemo na neki glumčcki deo koji je koncipiran kroz muziku. Sam čin izvođenja muzike u pozorištu me oslobađa, daje mi jednu drugu vizuru koja mi pomaže u drugim procesima.
Ukoliko posmatramo trenutnu situaciju u pozorišnom svetu, postoji li interesovanje mladih za stvaranje muzike u pozorištu? Šta im ono može dati što film ili neko drugo usmerenje ne mogu?
Pozorište traži posvećenost i odanost. Pozorište je kontinuitet. Ovo je vreme brzih sadržaja, efekata. Način života kao i način komunikacije dovode nas u jednu pat poziciju u kojoj taj isti brzi mladi čovek nema vremena da se tom istom pozorištu posveti. Svoj sam zanat pekla asistirajući, sedeći na probama i slusajući gotovo sve od krojača do reditelja. Filmski kompozitor je potpuno drugačije zanimanje, a ja sam odana pozorišnoj muzici.
Muzika u predstavi otvara polje razmišljanja, daje joj drugu dimenziju, a neretko utiče na njen tok i sadržaj. Šta je to što jedino muzika može u komunikaciji sa publikom?
Muzika komunicira na jednom metafizičkom nivou, ako to možemo nazvati komunikacijom. Ona jedina potresa vaše biće kroz svojevrsni ritual koga često niste ni svesni.
Šta je po vama danas angažovana muzika, a šta angažovano pozorište?
Bojim se definicija, pogotovo angazovanih definicija. Nije svaka glasna muzika angažovana, često tu ima i mnogo buke ni oko čega. Nije ni svako pozorište sa mikrofonima angažovano, često je kopija. Za mene je angažovanost odjek, tj. koliko neka muzika ili teatar može da me odvede u dijalog sa sobom ili okolinom. Angažovano me može odvesti i u tišinu i muk. Tad shvatim da sam najbliža svojoj suštini.
Foto: Miloš Lužanin
