O fudbalu se uglavnom govori samo kao o igri. „Jezik kopačke” u režiji Boruta Šeparovića, Zagrebačkog kazališta mladih, prikazuje nam drugu stranu medalje – fudbal kao profitabilni biznis u kojem fudbaler dribla između uloge igrača i mašine koja puno zarađuje. Filipa Grujića, dramskog pisca, i Ivana Ergića, bivšeg fudbalera i reprezentativca Srbije, spojila je „najvažnija sporedna stvar na svetu” i zajedno su napisali tekst. Iako nam na prvu loptu deluje da „jezik kopačke” zvuči banalno, u njemu se naposletku krije poetičnost, kao i u ovom razgovoru.
Kakav vam je osećaj kada gledate predstavu, kako doživljavate svoje reči na sceni?
Ivan: Previše sam bio u tome i gledao sam da sve bude izgovoreno i urađeno kako treba da nisam toliko obraćao pažnju. Jeste neka vrsta tripa. Možda ću u drugoj fazi više da gledam neke druge stvari. Delove koje sam pisao, a koji su mi jako emotivni, osetim da su baš pisani organski. Svaki put kad gledam, a gledao sam tri-četiri puta, uvek me obraduje.
Filip: Za razliku od Ergića, što više vreme prolazi, to je sve manje moje i, apsurdno, sve više je moje. Imam neku vrstu distance koja me sprečava da se toliko emotivno unosim u ceo tekst, ali zanimljivo je kako i u kom trenutku te određeni deo teksta koji te nije u početku dirao, sada sasvim drugačije dotakne. Mislim da je to najveća vrednost ne samo ovog teksta nego bilo čega što radiš.
Fudbal je bio okidač zbog kojeg ste hteli da pišete ovaj tekst. Kako vi objašnjavate sintagmu „najvažnija sporedna stvar na svetu”?
Ivan: Fudbal je imao neku veću dozu čistoće i autentičnosti i stvarno je bio najvažnija sporedna stvar na svetu kada je bio mnogo više igra nego što je sada – takmičenje, industrija, spektakl. To se donekle oseća i u samom tekstu, zato što verovatno obojica imamo isti odnos prema tome, jer intimno znamo kako bi igra trebalo da izgleda i šta je sve drugo kvari. Tradicionalni ljubitelj fudbala zna da je to evoluiralo u pogrešnom pravcu i da jednostavno to nije taj fudbal kakav bi trebalo da bude. Ta sintagma možda najbolje ilustruje to, ali mislim da je postao globalno prevažna stvar i od tog globalizma dobija sve što je negativno. Odjednom postane važniji transfer ili kakav auto ima Ronaldo nego što je sama igra.
Filip: Isto je i sa serijama i filmovima. Od kada su postale stvar proizvodnje, one su izgubile, u svojoj većini, lepotu i vrednost. Kada sam juče dolazio u Novi Sad, razmišljao sam da je verovatno jedino vredno ono što je neobjavljeno i to mi je užasna spoznaja. Fudbal je isto vredan dok se ne igra. Ukoliko je sport promenio igru, toliko je i stalno objavljivanje promenilo razmišljanje i žao mi je što ja moram da objavljujem, jer sve što radim zavisi od toga da li ću objaviti ili ne. Sa druge strane možda bih pisao bolje da ne objavljujem.
Ivan: Možda je to neobjavljeno dobra paralela sa uličnim fudbalom. Mada se ovde ne radi o kamerama koje menjaju igru nego je do imperativa nekih rezultata i pobeda po svaku cenu. Zato pominjem te tradicionalne ljubitelje fudbala i mislim da će odatle doći neki otpor prema hiperkomercijalnom fudbalu. Čini mi se da u manjim, lokalnim klubovima oni i dalje imaju osećaj povezanosti sa navijačima i da nisu otuđeni.
Uočava se direktna povezanost fudbala, kapitalizma i depresije. U kojoj meri i na koje načine eksploatacija igrača dominira nad njihovom iskonskom željom za bavljenjem ovim sportom?
Ivan: To jeste na neki način eksploatacija, s tim da postoji paradoks postmoderne, a to je da je fudbaler neko ko je stvarno preplaćen. To je robovlasnički odnos, a pritom je taj rob neverovatno plaćen i to je fenomen za sebe. Kada se poredi fudbaler sa nekim ko je eksploatisan na razini, a pritom je mizerno plaćen, to malo gubi svoj smisao kada se priča o eksploataciji, ali se dobija na tome da se vidi koliki je to u stvari paradoks. Nisam siguran koliko može da se priča o eksploataciji jer su sportisti mnogo plaćeni i amortizuje ih taj robovlasnički odnos.
Filip: Ne samo to, nego nemaš nogu na kojoj možeš da stojiš i govoriš o nekoj moralnosti. Kao fudbaler imaš račun i onda je to još teže, uvek neko ima kontraargument. Fudbaler određuje svoju cenu. To je takođe ono što je paradoks. Znači nekome je ta cena data.
Ivane, ti kao bivši fudbaler smatraš da profesionalni fudbal od ljudi pravi funkcionalne idiote; ti Filipe kažeš da je danas vreme kada se mora govoriti o onome što je nekada bio tabu.
Ivan: Ljudi koji upravljaju fudbalskom industrijom stvarno žele nekoga ko ne razmišlja. To je grubo rečeno da bi imalo efekta, ali jeste tako. Mi čak nismo ni fah-idioti jer o svom sportu ne razumemo dovoljno. Fah idiot je neko ko bar zna sve o svom miljeu. Ja ni sebe ne izuzimam od ovoga. Neke stvari sam osvestio tek pred kraj karijere, isto sam bio funkcionalni idiot na neki način. Dobronamerni roditelji koje imamo su isto potkapacitirani za to. Nađeš se u svemu tome, gde s jedne strane hoće da profitira od tebe, a s druge strane to je roditelj koji takođe delimično ima svoje kalkulacije. Sretao sam mnoge roditelje koji su iz najbolje namere učinili loše deci, ali sam sreo i one koji nisu imali najbolje namere. Video sam oportunizam tih roditelja i to je tabu u našem patrijarhalnom društvu, u kom su roditelji i deca svetinja.
Kroz tekst se bavite nečim što je tipično, međutim, koja sredstva ste koristili da izbegnete ono stereotipno? Šta je obojici lično bilo važno da istaknete?
Filip: Najvažnije mi je bilo pitanje jezika. Na koji način da se zadrži poetičnost u jeziku koji je prljav i surov. Najteže je bilo da jezik ima i dalje svoju poetsku vrednost, da bude krnj. Mi ne možemo nikada da uhvatimo govor, to je ono što je jasno. Džordž Sonders je divno pričao o tome kako svi hvalimo Hemingvejevu rečenicu, ali niko ne govori tako. Bilo mi je izuzetno važno da taj govor ne bude psovka radi psovke. Ne možemo da pobegnemo od vulgarnosti jer ona je deo našeg sveta i preko nje razne stvari skrivamo. Jezik fudbalera, ako bismo išli u stereotipizaciju, zvučao bi banalno, ali mislim da se u banalnosti krije poetičnost. Ako se malo oduzme, doda negde ili nagazi, tačno se dođe na ivicu apsurda gde je sve i jako banalno i jako pametno u isto vreme. Kliziš, pa negde uspeš ili ne uspeš.
Glorifikacija uspeha stvara kulturu dehumanizacije sportista. Kad i kako počinje ta igra i kad i kako se završava? Na kraju krajeva, čega lepog ima u svemu tome?
Ivan: Mislim da u tome i dalje ima lepote. Ono što je igra bila, to je nešto što me je i održalo jer sam bio na granici da li ću da prestanem ili ne. Koliko god sam patio u svemu tome, došao sam do sebe kao fudbalera i igrača i naučio sam sa tim da se nosim. Ono suštinsko, igračko je ostalo tu. Imao sam i uspona i padova, motivacijskih pre svega, ali to je ono što me je održalo i u čemu vidim neku lepotu. Došao sam do dečaka u sebi, u kome vidim fudbal kao igru koja je meni lična i koju i dalje volim.
Filip: Kao i poimanje da je pozorište svetinja. Uopšte ne mislim da je pozorište sveto jer je ono niz odluka koje donosimo i mi kao činioci toga i oni drugi. Radost je kad pronađeš način da to što želiš da kažeš - kažeš i uspeš da uobličiš. Ta radost je jača od svega što shvataš. Sa druge strane, ne vidim način da pozorište opstane ako se apsolutno ništa u njega ne ulaže. To nije obesmišljavanje, to je sistematsko uništavanje.
Foto: Milica Nikolić (hocupozoriste.rs)
