U subotu, 11. marta, u Hartefakt kući, biće premijerno izvedena predstava „Pre nego što počnemo”. Jednu od uloga u predstavi tumači Ema Muratović. Nju smo upoznali kroz predstavu „Beton mahala” dramske trupe „Joj, evo ih ovi”. Ta predstava je otvorila jednu generacijsku priču koja je progovarala o temama koje ih se tiču i za koje su bili spremni da se bore.
Sa Emom smo razgovarali o tematici predstave „Pre nego što počnemo”, o istraživačkom radu kroz koji je prošao ceo tim zajedno sa autorima, rediteljem Jugom Đorđevićem i dramaturškinjom Tijanom Grumić. Takođe, zanimalo nas je kakve priče nosi njena generacija.
U predstavi „Pre nego što počnemo” tumačiš lik dramaturškinje Tijane Grumić, a Matija Stefanović lik reditelja Juga Đorđevića. Zbog čega je tema ove predstave važna i na koji način komunicira sa publikom?
Matija i ja igramo Tijanu i Juga, ali i neke druge ljude koji su posredno ili neposredno učestvovali u procesu stvaranja predstave.
Primarna tema predstave su transrodni ljudi i njihov život u Srbiji. O tome zašto je ova tema važna mogla bih da pišem i pišem, ali reći ću samo da svaki čovek ima pravo da bude priznat i prihvaćen onakav kakav jeste i to bi trebalo da se podrazumeva. Međutim, kako Tijana i Jug, autori ove priče, nisu pripadnici trans zajednice, oni preispituju svoje pravo da se kao cis ljudi bave tom temom, tako da je preispitivanje prava umetnika da se bave nekom temom i njihova odgovornost takođe velika tema naše predstave.
Što se komunikacije sa publikom tiče, mi volimo da kažemo da je naša predstava jedan veliki pozorišni razgovor.
Kako ste „gradili” tekst predstave, znajući da je stvaran tokom zajedničkog rada na predstavi?
Sve što se dešava u predstavi je neka vrsta rekonstrukcije ili je inspirisano stvarnim događajima koji su bili važni u procesu stvaranja. Prepričavali smo događaje, improvizovali na osnovu stvarnih događaja, neke scene bi Tijana napisala i onda bi na probama radili na tome. Tako da bilo je raznih pristupa, zavisno od događaja kojim smo se bavili.
Čiji sve glasovi progovaraju kroz tematiku ove predstave?
U ovoj predstavi čujemo razne poglede na teme kojima se bavimo. Tu su glasovi autora, ljudi koji su bili uključeni u proces, trans ljudi, ali i glas jednog taksiste koji je zapravo inspirisao Juga da se bavi ovom temom.
A zašto je važno da se čuje glas mladih, ako se osvrnemo i na predstavu „Beton mahala” u kojoj si igrala?
Verujem da je svaka nova generacija pametnija od prethodne i da donosi neki pomak. Zato je važno da slušamo mlade ljude. Mladi nastavljaju borbu tamo gde su oni pre njih stali i tako idemo dalje i dalje. Sećam se da su nam naši roditelji nakon što su gledali „Beton mahalu” pričali kako su mislili o tome kakav su svet oni nama ostavili, i da li su mogli da učine još nešto da taj svet bude bar malo bolji.
Na koji način je ta predstava uticala na tebe, brojna gostovanja koja ste sa njom ostvarili i dobili priliku da prenesete vašu ličnu i zajedničku priču?
Igrali smo je dugo, mnogo i svuda. Značilo je sresti se svim tim ljudima koji su nas gledali i sa kojima smo pričali i grlili se nakon predstave. Značilo je shvatiti koliko nas ima koji mislimo i osećamo isto.
Po čemu se razlikuje rad na predstavama kada je u pitanju nezavisna scena?
Možda je glavna razlika u tome što u većini slučajeva kad radiš predstavu na nezavisnoj sceni, ti ljudi koji su tu, tu su jer to žele i to su izabrali, stvarno ih to zanima.
Kakve priče nosi tvoja generacija?
Nosi priče o neizvesnosti, nestabilnosti, izgubljenosti, o borbi sa svim onim što su generacije pre nas za sobom ostavile, o stalnom preispitivanju - otići ili ostati? Tako se bar meni čini.
Foto: Džejlan Ibrahimović; Hartefakt
