Sa ekipom predstave „Sveta Prada” nalazimo se u Bitef teatru, koja će biti premijerno izvedena u nedelju, 29. maja. Razgovaramo o temama modne industrije, tržištu koje diktira svoja pravila i kapitalizmu koji živimo.
U fokusu predstave naći će se ta jedna torba koju svi „žele”, a šta sve stoji iza njene prošlosti, ukoliko obrnemo priču i otkrijemo taj njen lažni sjaj, glavno je pitanje koje se krije iza naslova ove predstave.
Za naš portal o ovim temama razgovarali smo sa Vladimirom Aleksićem, autorom predstave i idejnim pokretačem, Sanjom Mitrović, rediteljkom predstave, i glumicama Aleksandrom Janković i Anđelikom Simić.
Modna industrija
Razgovor započinjemo o temi modne industrije i o tome kako se ona nije obrađivala u pozorištima u Srbiji, kao i potrebi da se o ovoj temi priča.
Moda je sveprisutna u našem društvu, svi volimo modu, svi imamo svoj stil kao način izražavanja. U poslednje vreme ta brza moda je postala problem, jer trideset posto svetskog zagađenja potiče od modne industrije. Mene kao autora zanimaju fenomeni popularne kulture, kao što je bila prethodna predstava „Lepa Brena prodžekt”, gde smo se bavili tranzicijom društva iz socijalizma u kapitalizam, otkriva Vladimir Aleksić.
Saznajemo da se u centru priče, kao imaginarni, šesti lik, nalazi pomenuta torba.
Ovde me je posle čitanja knjige „Kako je luksuz izgubio svoj sjaj”, zanimalo šta predstavlja jedna torba – taj luksuzni proizvod kom svi teže – šta se krije iza njega, ističe Vladimir.
Najveći izazov za rediteljku Sanju Mitrović bio je kako uklopiti pet monologa koji su imali likove i svoje priče, a pisalo ih je pet dramaturga Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Tamara Antonijević, Olga Dimitrijević i Vedrana Klepica, u univerzalnu priču o ljudima i društvu.
Ideja je bila kako te likove iz monologa pomeriti ka univerzalnijoj priči o likovima koji postaju ženski ili ljudski arhetipovi. Pored toga što svi volimo lepe stvari, i da se tako oblačimo, shvatili smo da iza te priče stoji priča o eksploataciji – i kako tu temu obraditi kroz predstavu. Više smo se osvrnuli na referisanje realnih ličnosti, nego na prvobitnu ideju, i tako je ceo koncept predstave rađen.
U ulozi šanerke našla se Anđelika Simić koja o ulozi govori: Svaka od glumica donosi poistovećenje unutar monologa sa likom koji igra. To su lične priče - ispovesti. Ja osećam njenu kožu i u nekim trenucima znam šta znači biti slab, biti nemoćan pod silom tog globalnog sveta.
Anđelika, takođe ističe da je rediteljka sa ovom predstavom otišla dalje: U priči se ne radi samo o jednoj torbi, već i koje su tu uključene individue, kao i njihove sudbine, ali i odnos svakog ponaosob od nas prema tome šta je brend. Da li se bolje osećam ako imam nešto skupoceno na sebi, da li se onda osećam da sam u startu prihvaćena od drugih? To me je zanimalo u radu kroz ovu predstavu.
Fenomen konzumerizma
Na pitanje o fenomenu konzumerizma danas, Aleksandra Janković kaže:
Predstava o tome govori – svi smo učesnici i saučesnici, krivci i nekrivci tog kola – dinar daš da uđeš, a deset da izađeš. Ne pušta te sistem više nikada.
O tome kako smo postali zatočenici kupovanja, Vladimir kaže: Modni brendovi su postali naši gurui koje slepo pratimo. Bombarduju nas brojnim infomacijama – „uz kupljen proizvod luksuzno ćete živeti”. Mi smo postali zatočenici kupovanja. Zato u predstavi postoji tema zatvora – mi ne možemo da izađemo iz tog ciklusa – moramo non stop da kupujemo – to je politika želje – ako kupimo nešto onda mislimo da smo srećni. Mislim da smo kao društvo u to zagrzli.
Za fenomen konzumerizma nemam reči, ja to zovem obezglavljeni ljudi. U Africi postoje planine „fast fashion” garderobe koja ne može da se dezintegriše od plastike. Ta plastika ulazi u planetu zemlju svim kanalima i tako dolazi do nas, postaje deo nas, ističe Aleksandra.
Sanja se nadovezala na temu konzumerizma prisećajući se trenutka izolacije pre dve godine.
U kovid izolaciji, desio se taj momenat kada znaš da se nikad ništa neće promeniti, i da nakon izolacije svi ćemo krenuti da trošimo i da radimo iste stvari koje smo radili. Negde onako ljudski i naivno sanjaš o tom trenutku promene, vidiš potencijal, shvataš svoju slabost, i shvataš da nećeš moći protiv sistema i nastavljaš sve isto da radiš. Meni je to metafora ljudske slabosti bila vodič za stvaranje predstave – ne možemo da kritikujemo nešto što volimo. Možemo se smejati svojoj slabosti. Moja ideja bila je da se kroz ovu predstavu smejemo sebi samima, a ne da kritikujemo nešto čiji smo deo.
Kapitalističko društvo
Na naše pitanje o kapitalističkom sistemu i koliko je on kriv za podele u društvu na raznim nivoima, a koliko smo mi kao pojedinci krivi za određene fenomene i prihvatanje istih u svrhu kapitalizma Aleksandra Janković izajvljuje:
Kapitalizam nas ne napada, mi kapitalizam i te kako živimo i služimo mu.
Jesmo li onda sposobni kao društvo da se borimo protiv toga, ili barem na neki način da mu se odupremo, odgovara Sanja:
Verujem da je na svakome individualno da razmisli na tome koliko i kako sa tim buntom može da živi i kako ga praktično sprovodi. U Zapadnoj Evropi, gde živim, postoje inicijative na kolektivnom niovu, koje govore o tome kako se ophodimo prema prirodi, kako treba da postanemo svesni na dnevnom nivou na temu ekologije. Zapravo vidim da se sve više poslednjih godina, pokušava da se ugradi svest i kod građana i kod individua oko toga kako možemo i čime da doprinesemo.
To je jako teško. Ljudi se teško odriču zarade i tako manipulišu našim željama. O tome treba da se priča. Kroz celu priču se postavlja pitanje ematije – koliko nas brine što neki radnik radi dvanaest sati dnevno, nema pauzu na poslu, i ne zarađuje dovoljno novca za svoj rad. Manjak empatije dolazi zbog toga što ljudi ne razmišljaju – usresređenost je na tome samo – šta je dobijam od svega toga?, opisuje Vladimir.
Ne sviđa mi se kako današnji svet funkcioniše. Da bi se neko promenio on mora prvo da osvesti da nešto ne valja, da mu se unutar njega desi promena i kaže sebi – ja ovo više neću. Treba želeti promenu, treba osvestiti šta te tišti, šta ti ne odgovara i onda iz toga naći način, tvrdi Aleksandra.
Pojedinac u kapitalističkom društvu kroz vizuru predstave
A o tome da li možemo da mi kao pojedinci odupremo takvom sistemu Anđelika izjavljuje:
Samo tako možemo da se odupremo – kao pojedinci – tako nastaje promena u svetu. Naša predstava nikog ne opominje, ne sugeriše kakav svet treba da bude, ona samo pokazuje taj jedan svet koji smo mi počeli da podrazumevamo, a kroz fenomen mode nismo ni razmišljali o kapitalizmu.
Mi se u predstavi bavimo tom vrstom svesti, tom vrstom osvešćenja i na jedan visokosofisticirani način, kad je režija u pitanju, vrlo precizno i zahtevno, jako lepo sa duhom i šarmom, Aleksandra zaokružuje razgovor o predstavi.
Foto: Jelena Janković (teatar.bitef.rs); Dragan Mujan (nova.rs); Dragana Kujundžić (tanjug.rs)
