„Šta je naše sigurno mesto?” – pitanje koje se tiče svih nas postavlja se na ovogodišnjem Angažman festu. Festival socijalno angažovanog pozorišta za mlade biće održan od 2. do 4. decembra u Domu Omladine Beograda. Kroz pozorišne predstave, diskusije i radionice prožimaće se teme ekologije, bezbednosti u školama, porodičnih odnosa i svih drugih pitanja koja utiču na naš osećaj sigurnosti. Tom prilikom, jednog osunčanog beogradskog prepodneva našli smo se na kafi sa dramaturgom festivala, Đorđem Kosićem, koji nam je približio šta sve njega vezuje za festival, šta nas očekuje ove godine i zbog čega je amaterski rad važan.
I ove godine si angažovan kao dramaturg Angažman festa. Šta zapravo znači biti dramaturg festivala?
Bio sam dramaturg i na prva tri izdanja tako da sam na neki način sa njima tu od početka. Dramaturg festivala bi bio odgovoran za narativ festivala, odnosno da se festival tematski uokviri i da se uspostavi neki kriterijum za selekciju. U principu, sve što ima veze sa konceptualnim narativima u vezivanju tih predstava u koherentnu festivalsku celinu. Kod nas je slučaj da vodim i okrugle stolove koji su mi najdraži zato što se tu uvek iznenadim. Ovde je zanimljivo što su u stvari učesnici uglavnom amateri, ili ako nisu onda su to neki mladi glumci, reditelji. Oni su strašno iskreni, neposredni i nepredvidivi. Interesantno je ući u kontakt sa ljudima koji prave to pozorište i koji razmišljaju iz neke svoje perspektive koja nije upletena u institucije ili neko umetničko obrazovanje, već idu iz srca i iz stomaka. Pošto radim kao dramaturg u Narodnom pozorištu i pratim profesionalnu pozorišnu scenu u Srbiji koliko mogu, uvek mi je u osveženje to što dođe na festival. Oni pristupaju iz perspektive hrabrosti, a opet i neke veštine. Postoji visoki nivo pozorišnog izraza što je meni uvek zapanjujuće jer su to uglavnom samouki ljudi.
Ovogodišnje izdanje festivala je pod sloganom „Šta je naše sigurno mesto?” Kako ti odgovaraš na ovo pitanje?
Možda odgovor leži u tome kako je nastalo to pitanje. Da budem skroz otvoren, nastalo je pre ove tragedije u Novom Sadu. Sa timom festivala razgovarali smo šta bi moglo da bude tema i šta se nekako ističe. Učinilo mi se da nit koja povezuje sve događaje u prethodnih godinu–dve, jeste to da neka mesta koja bismo možda ranije zamišljali kao bezbedna, postaju upitno bezbedna, kao što su škole, železničke stanice, priroda, kuća. Postavlja se pitanje da li uopšte postoji bezbedno, sigurno mesto. Hteli smo da se pitamo šta u stvari znači to što nam sigurnost izmiče i što su dominantne emocije zebnja, napetost, nesigurnost, strah. Šta to u stvari znači za život generalno, a i za pozorište, dramsko stvaralaštvo, kritičko mišljenje… Mislim da bi odgovor nekog idealiste bio da je pozorište, odnosno umetnost, sigurno mesto i to je ono što bih ja voleo da verujem. Mislim da zato Angažman fest i dalje postoji. Ljudi koji dolaze da učestvuju i publika s kojom razgovaramo uveravaju nas da to jeste nešto što je potrebno ljudima i da to jeste prostor gde mogu da dođu i kažu nešto što možda ne bi mogli van pozorišta.
Koje teme objedinjuje ovogodišnji program festivala i kakav je glas mladih koji ćemo imati prilike da čujemo?
Tema donekle jeste sadržana u sloganu. Tu jesu raznoliki tekstovi i teme koje mogu da se svedu na zajednički sadržalac – sigurnost. Da li je to psihološka sigurnost, u nekoj obrazovnoj ustanovi, ili sigurnost unutar porodičnog nasilja ili sistema koji tlači ili možda nekakve diskriminacije. Postoji sigurno mesto za svakoga i postoji razumevanje za svakoga bez obzira na to sa kakvim se problemom suočava. Ono što je zanimljivo ove godine jeste da su četiri od pet predstava inspirisane ili rađene po postojećim klasicima, savremenim ili ne, bilo da pričamo o dramama ili romanima. Očigledno su se pronašli u tim postojećim literarnim klasicima, ali po onome što sam čitao u njihovim prijavama uglavnom su svi radili radioničarski, u razgovoru sa grupom. Postojeći tekstovi su čitani na neki novi način i iz njihove perspektive.
S obzirom na to da si i sam bio član amaterskog pozorišta, zbog čega je važno da takav vid delovanja opstaje na sceni?
Postoji element koji, uslovno rečeno, nije umetnički, a koji je važan, a to je pedagoški element. Meni lično je jako pomogla ta amaterska, glumačka karijera u tome da se oslobodim u komunikaciji i da se osposobim za komunikaciju u javnom diskursu, što mi je bio veliki problem jer sam bio zatvoren. Ono što je možda još važnije je da se naprave zajednice kreativnih pojedinaca koji mogu da se igraju i da maštaju zajedno. Mislim da je to suština pozorišta generalno i možda ovog festivala, gde može da se vodi razgovor lišen tabua. Amaterizam nas vraća na suštinsku potrebu bavljenja umetnošću koja nije vezana za plaćanje računa i kirije.
Koliko su amaterska pozorišta, pa i sami festivali, važni za umrežavanje i povezivanje mladih?
Mislim da su izuzetno važni jer sve je manje vidova direktnog umrežavanja ljudi generalno. Ne mislim samo na socijalne mreže, već sadržaji koji dobijamo, ako recimo pričamo o filmu, sve više su razvodnjeni, komercijalni i izrazito postmoderni. Pozorište ima tu prednost da može da reaguje relativno brzo na neke lokalne okolnosti u kojima možemo da se prepoznamo. Amaterska pozorišta iz nekog razloga, možda baš zbog toga što se ne finansiraju iz gradskog budžeta, imaju veću slobodu šta će da rade i kako će da rade. Oni češće reaguju direktno na neke dnevno-političke događaje i u tom smislu je komunikacija ka publici direktnija.
U okviru pratećeg programa festivala imaćemo edukativnu radionicu „Angažman zona” u kojoj će različite relevantne organizacije učestvovati u direktnom dijalogu sa publikom na različite teme. To je takođe neki način gde se pozorište grana, ne samo kroz predstave, nego i kroz prateće sadržaje u kreiranju zajednice, mreže podrške i sličnog.
Svesni smo da u Beogradu ne postoji jedinstven pozorišni repertoar za mlade. Na koji način kroz pozorište treba da se obraćamo mladima?
Kada bismo govorili izrazito kapitalistički, u smislu tržišta, postoji prostor za predstave koje se obraćaju mladima, i to je zagonetka na koju retka pozorišta pokušavaju da odgovore. Zanimljivo mi je da se pozovem na ove predstave koje će doći na festival jer njihovi mentori često rade procesno sa amaterskim glumcima i kroz razgovore sa njima dolaze do načina i teme za predstavu. Odgovor na prvu loptu deluje prejednostavno, ali mislim da je suština pitati mlade šta njih u stvari zanima. To daje rezultat koji i mladi u publici prepoznaju. Ono na šta reaguju negativno jeste mistifikacija, banalnost, ispraznost, a toga ima u institucionalnim pozorištima. Naša pozorišta kaskaju sa tim kako da stupe u kontakt sa mladom publikom i to je stvar o kojoj se ne razmišlja dovoljno, a koju obuhvata repertoar i odabir tema. Moraš da im ponudiš nešto da bi oni došli. Mada postoje pozitivni pomaci, nadam se da će to sve da krene nabolje, bitna je doslednost.
Foto: Aleksandra Kojić; Tanjug
