Dimitrije Beljanski do sada je komponovao muziku za predstave „Jevanđelje po Dostojevskom”, „Plovidba”, „Bogojavljenska noć”, „Rašivanje ‒ živa instalacija”, „Okovane”, „Vremenska kapsula”, kao i mnoge druge. Osnivač je kvarteta „Pneuma”, sastava „Mešap Collective”, kao i udruženja građana „Presto”, koje se bavi muzičkom edukacijom dece i omladine.
Osnovne studije kompozicije završio je u klasi Zorana Mulića, master studije kod Branke Popović, a trenutno pohađa doktorske studije u klasi Aleksandre Vrebalov, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Komponuje pozorišnu, orkestarsku, kamernu i horsku muziku.
Sa Dimitrijem smo pričali o uticaju pozorišta na njegovo stvaranje, kao i o tome kako muzika komunicira sa gledaocima. Takođe, saznali smo kako će izgledati „Koncert u mraku” koji priređuje novosadskoj publici na Velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u sredu, 23. aprila.
Šta za tebe predstavlja komponovanje muzike za pozorišne predstave?
Komponovanje muzike za pozorišne predstave na prvom mestu za mene predstavlja život, tačnije preživljavanje. Možda se previše identifikujem sa umetnošću, a premalo sa ostalim životnim aspektima, ali ja svoj život posmatram u velikoj meri – od poslednje predstave do naredne predstave. A između je samo pauza i ništa više. Naravno, taj ciklus se preklapa sa ciklusom od poslednjeg koncerta kvarteta do narednog, od poslednje iskomponovane kompozicije do naredne i od tekuće školske godine u Prestu do naredne, ali sa pozorišnom muzikom postoji neka bitna razlika. Za ostale procese sam ja taj koji odlučuje kad će se proces nastaviti, tačnije ja sam u kontroli, dok za pozorište zavisim od drugih ljudi, kolega i njihovih životnih i profesionalnih procesa. Nakon svake predstave javi se bojazan „to je to, više neće biti saradnje, niko te više neće zvati da pišeš muziku za predstavu”. Jer ne postoji nešto što bi se nazvalo zaposlenjem pozorišnog kompozitora na neodređeno vreme.
Sa druge strane, u ovim strogo muzičkim svetovima osećam se kao kod kuće jer se ceo život bavim muzikom i edukujem, a u pozorištu se i dalje osećam kao gost i sa svakom novom predstavom osetim da naučim nešto novo i otkrijem neki novi aspekt umetnosti koji ne bih mogao otkriti da se bavim isključivo muzikom, te se tu moja radoznalost napaja u velikoj meri.
Čemu težiš kada je u pitanju stvaranje za pozorišnu publiku?
Težim da što bolje ispunim svoj zadatak. Šta god on bio. A uvek je zadatak nešto van moje zone komfora, te me to podstiče da rastem. Kada komponujem „za svoju dušu”, najčešće ću ostati u svojim okvirima ili tek blago iskoračiti u nešto nepoznato. Kada je predstava u pitanju, zadatak je jasan i ako je on milion milja daleko od muzike koju sam do tada radio, ja ću preći tih milion milja kako bih napravio muziku koja je potrebna u toj sceni. Time širim svoj kompozitorski spektar mogućnosti mnogo brže nego bilo kojim drugim putem. 
Kako muzika komunicira sa gledaocima? Postoji li u toj zajedničkoj uzajamnosti nešto što nijedna druga umetnost ne može da stvori?
Muzika je ta koja je osnova svega, mogu to reći bez lažne skromnosti. I najbolji režiseri puštaju da ih muzika vodi, umesto da oni nju vode, ili tačnije rečeno seku. Verujem i da bi svaki režiser, da nije režiser, voleo da bude kompozitor, kao i obrnuto. Ako je režija dobro postavljena, i na loš dan glumac ne može toliko da upropasti predstavu, ali ako je muzika pogrešna, ni najbolja gluma je ne može spasiti. A opet, najbolja muzika je ta koja je nenametljiva i ostaje u pozadini, radi u podsvesti i ostavlja prostor glumcima da poentiraju. Dakle, nema prostora za grešku, ali ni za preuzimanje spotlighta. Naravno, to se ne odnosi na muzičko scenske forme, koje su u spektru raspona od manje do veće uloge muzike, čega moram biti svestan kao kompozitor.
Radio si na predstavi „Zvuk moje sobe” koja predstavlja audio-vizuelni koncept, a smeštena je u jednoj zgradi u Dunavskoj ulici u Novom Sadu. Kako zvuči muzika kad se otvore vrata u kojim je dugo nešto skrivano?
Predstava je nastala u novembru 2024. godine i direktno je inspirisana događajima koji su joj neposredno prethodili. Ceo autorski tim, kolektivno istraumiran, prećutno je izbacio sve najcrnje misli i osećanja u ovu predstavu, čime smo postigli preko potrebnu katarzu za nas same, ali i za publiku, tako da je i muzika na istoj ravni. U četvrtoj sobi u kojoj sviram klavir iza leđa publike, iz klavira dopiru krici, jauci, grebanje, udarci, pucanj, rat, nemoć, glad, pacovi, sečiva, brijači i sve druge strahote koje izlaze na svetlo dana posle toliko godina potiskivanja. Slična atmosfera je i u drugim sobama, a ono na šta sam poseban jeste to da su violončelistkinja Nina Henig Beljanski i violinistkinja Tetiana Tomić samostalno komponovale muziku za svoju scenu, a dobili smo veoma ujednačen rezultat što se tiče atmosfere i tematike predstave. Time je svaka soba dobila lični pečat osobe koja tu svira, mnogo jači nego da sam ja kao kompozitor nametnuo svoju muziku i svoje viđenje njima.
„Koncert u mraku” koji priređuješ novosadskoj publici ima jedinstven koncept tako da je publika smeštena na vazdušnim dušecima na sceni, utapajući se u stanje između jave i sna. Kako je nastala ideja za ovakvim konceptom?
Ideja je nastala još pre 8 godina, dok sam studirao kompoziciju. Želeo sam da pomerim granice koncertnog izvođenja i da pronađem nešto po čemu ću biti jedinstven, a što neće biti fora radi fore već ideja koju ću moći godinama da nadograđujem. Od mnogo različitih ideja, ova se upravo pokazala kao takva, te i dan danas raste, razvija se i postaje sve značajnija. Sada, po prvi put na pozorišnim daskama, gde preko polovine kompozicija koje izvodim su korišćene u različitim predstavama, ovo postaje neka vrsta slušne predstave. Predstave u kojoj nema ničeg vizuelnog, u kojoj se sva dramaturgija odvija putem muzike. Neko bi rekao – to se zove koncert duh! Ali nije. Ovo je neka međuforma, koja ne postoji nigde drugde na svetu, i pozivam vas da dođete da se uverite da je to istina.
Koliko su nam potrebni trenuci u kojim možemo da zaboravimo na sve što nas okružuje, tako što ćemo se prepustiti melodiji koja nas dovodi u stanje mirovanja i introspekcije?
Kod mene se ta potreba javila u toliko velikoj meri da sam ja morao da osmislim i realizujem čitav koncept, kako bih zadovoljio tu potrebu. A s obzirom na to da uvek ima ljudi koji dođu na koncert u mraku, verujem da delim tu potrebu i sa drugim ljudima. Što je svet oko nas haotičniji, potreba za unutrašnjim mirom je veća. Kao što bi A. Tišma rekao, na kraju predstave „Zvuk moje sobe”: „Samo su mrtvi videli kraj rata. MIR. Jesu li pali uzalud? MIR. Ako svet treba da ostane kakav jeste, onda jesu. MIR!”
Foto: Nataša Kapetan
