Dejan Projkovski je jedan od vodećih regionalnih reditelja i profesor pozorišne režije i glume na Univerzitetu za audio-vizuelne umetnosti Europa Prima. Teatar ovog makedonskog reditelja čine raznovrsni projekti u brojnim regionalnim i evropskim pozorišnim kućama, a možemo reći da njegove predstave prate „spektakli”. Često je birao Šekspira za tekstualni predložak, sa namerom da što više njegovih komada postavi na sceni. Sa Projkovskim se nalazimo u Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház, gde sutra očekujemo premijerno izvođenje „Ričarda III”. Dosta smo razgovarali o Šekspiru i o neprestanom pitanju zašto je on aktuelan i danas, a dotakli smo se i samog smisla pozorišta i njegovog postojanja.
Istorijska drama „Ričard III” postavlja se na scenu novosadskog pozorišta nakon više od jednog veka. Šta je novo u Vašem čitanju ovog komada i zbog čega ste se u ovom trenutku odlučili za njega?
Šekspir je zajedno sa Dostojevskim, Tolstojem, Čehovim jedan veliki smisao u pozorištu i literaturi. Kada bi civilizacija nestala, sva Šekspirova dela bila bi neka nova Nojeva barka koja bi pokazala zašto je postojanje ove civilizacije imalo smisla, ako isključimo sve ostale gluposti koje radimo već vekovima kao čovečanstvo. Šekspir ne kaže slučajno da je pozorište ogledalo života i svaki put se čovek pogleda u njemu. „Ričard III” uvek postavlja veliko pitanje o političkim sistemima i državnim uređenjima. Danas on otvara i temu šta je demokratija i da li je to najbolji sistem koji smo mogli da smislimo ili je najbolji zato što nismo mogli da smislimo bolji ili savršeniji. Ono što je važno u našoj predstavi je želja i cilj. Kod čoveka kao što je Ričard, koji odluči da ostvari svoj cilj, vlast je identifikacija sa bogom. Bavimo se univerzalnom pričom šta znači diktatura, želja za vlašću i šta znači kada čovek zaboravi da je smrtan. Ričard hoda kao da ekvilibrira između života i smrti i jedan od njegovih najvećih problema jeste da je u jednom trenutku zaboravio da je na kraju svakog životnog puta koji čovek odabere – smrt. To je generalno problem u 21. veku jer, kada bismo znali da naš život ima početak i kraj, razumeli bismo da su mnoge stvari besmislene. Sve vreme dok smo radili osećali smo katarzu koja uvek iz različitih razloga dolazi, nekad iz nemoći ili iz boli, a nekad, kao kod Ričarda, iz mirisa krvi, vlasti ili nemoći kod drugih ljudi. Ljubav, život, smrt i vlast su sve velike teme od antike pa do danas. Samo što, kad radite Šekspira uvek imate osećaj da je on upravo prošao pored Novosadskog pozorišta i tačno zna šta se sa nama događa.
Ričard III je najpoznatiji negativni lik u istoriji književnosti. Zbog čega se čitalac/gledalac, uprkos svim negativnim osobinama, poistovećuje sa ovim antiherojem?
On ima u sebi jednu liniju anarhije, želju za borbom protiv sistema, samo što to onda krene, kao i obično, pogrešnim putem. Uvek je pitanje kada oslobodilac postaje i dželat. Mislim da stvari nisu crne i bele, tako nekako i radimo našu predstavu. Ono što je važno kod Ričarda, a i za čitavu dramu, jeste da otvori puno moralnih pitanja i da nije tog Šekspirovog ogledala, možda se ne bismo ni bavili tim stvarima. Ričard nosi filozofiju vremena u kojem živimo i ljudi se u tome prepoznaju. On je sinonim da neko odozgo odlučuje o nekim stvarima, pritom po svaku cenu i uvek se susrećemo sa tom beskompromisnom mašinom. Potenciram da stvaramo predstavu koja pokušava da priča univerzalnim jezikom. Ona se ne bavi konkretnim stvarima, bavi se čovekom, a nema ništa konkretnije od toga.
Do sada ste već sarađivali sa Novosadskim pozorištem/Újvidéki Színház i to na predstavi „Ana Karenjina” koja je osvojila brojne nagrade na raznim festivalima širom zemlje i inostranstva. Šta posebno izdvajate u radu sa ovim ansamblom?
Novosadsko pozorište je jedno od retkih pozorišta koje tačno zna smisao svog postojanja. Pozorišta se dele na ona koja imaju snove i ona koja nemaju. Glumcima je ovde smisao života i oni sa jedne strane imaju pozorišne snove, a sa druge imaju dovoljno snage i energije da se bore da ostvaruju svoje snove, što je vrlo važno. Postoje pozorišta gde čovek dođe i oseća se kao kod kuće. Kod njih je jedna čistota u duši i znaju šta je njihova profesija zato što je u pozorištu najlakše pričati, a najteže živeti ga. Oni malo pričaju, a puno pokazuju svojim radom. U ovom glumačkom ansamblu pozorište je na nivou religije i jedini smisao su scena i publika. Oni su velika deca koja su spremna 24 sata da se igraju i da otkrivaju stvari. Ono što je isto za oba projekta jeste ta mogućnost da radimo predstave gde delimo stavove o pozorištu, životu i stavljamo ih u jednu pozorišnu laboratoriju gde je proces vrlo važan, jer ne krećemo odmah sa krajnjim rezultatom. Kada čovek ulazi u takve procese, uvek je veliki rizik jer pokušava da iz sebe maksimalno izvadi stvari za koje nekad ne zna ni da ih nosi.
Važite za vodećeg regionalnog pozorišnog reditelja. Šta za Vas predstavlja saradnja sa svim tim teatrima?
Naučio sam da je pozorište susret i radost i da je jedino moguće raditi otvorenim srcem i otvorenim umom. U dva meseca rada čovek mora da nauči kako da okupi ljude oko sebe i kako da za sve to vreme koje ćemo svakako potrošiti, nađemo smisao. Mislim da reditelj živi nomadski život i već sam naučio da čovek treba da radi predstave tamo gde nalazi ljude koji su spremni da sanjaju i maštaju zajedno. Pozorišta nisu velika i mala; neka su samo zgrade, a neka zaista mogu da se nazovu pozorištem. U čitavom procesu, trudimo se jedino da budemo bolji od samih sebe, mi nemamo konkurenciju u ovom pozorišnom maratonu.
Često ste birali Šekspira za tekstualni predložak: „Hamlet”, „Ukroćena goropad”, „Romeo i Julija”, „Bura”, „Otelo”… Šta nam, kao društvu, govori to što se na kraju uvek vratimo Šekspiru?
U Šekspiru se život diše punim plućima, to je ono što je vrlo važno. On nikad ne priča sa rukavicama, kod njega je sve jasno i otvoreno. Njega možete razumeti onoliko koliko ste trenutno spremni da dublje uđete u stvari, a teme su univerzalne. Prva i jedina stvar u njegovim dramama je: šta može individua, pojedinac, kada na drugoj strani stoji društvo, sistem. „Ričard III” je jedan mehanizam i svako ko pokušava nešto da uradi postane samo zupčanik koji sistem okrene u pogrešnom smeru i polomi ga. Mislim da je Šekspir jedan detektor i zato je aktuelan, sada ili za pet ili deset godina, samo detektujemo kakvo je stanje u našem društvu, ko smo mi, pronalazimo li smisao nekih stvari. Nije slučajno što se „Ričard III” u Novom Sadu nije radio sto godina, to su teške i velike teme, a kada imate dobru podelu za Čehova, Šekspira, Dostojevskog, onda to znači da ste kao ansambl spremni da igrate štagod.
Hvatali ste se u koštac sa brojnim klasicima poput „Derviša i smrti”, „Braće Karamazovih” i drugih, što je samo po sebi izazov, a adaptacija jedan težak posao. Šta Vam je najvažnije tokom procesa rada na nekoj predstavi?
Najvažnije mi je da potpuno prođemo kroz materijal. Ako su „Ričard III” ili „Braća Karamazovi” jedan veliki okean, onda volim da nađem ekipu koja veruje da može i zna kako da uđe u njega i prepliva taj okean koji se zove Šekspir ili Tolstoj. Sada sam u rediteljskoj fazi gde me jako zanima šta se krije u tom čitavom svetu, kako prevesti literaturu na pozorišni jezik, kako da vizualizujemo ono što Tolstoj govori rečima i da publika doživi emociju onoga što čita, kada ga gleda na sceni. Na sceni tražim životnu logiku i pokret je samo jedna manifestacija unutrašnjeg stanja. Zanimaju me velike teme i borbe malih i običnih ljudi jer život je sve ono što se svakodnevno dešava i žureći, pitajući se i čekajući velike stvari prolazi sve ono vreme koje se zove naš život. Kažu da je život sve ono vreme koje provodimo planirajući kako ćemo jednog dana da živimo. Volim likove koji imaju u sebi poriv da se bore protiv društvenih i moralnih okvira. Čovek kad se rodi ne odabere ni u kojoj će se zemlji roditi, ni religiju, ni naciju i već od dana kad se rodi dobija puno okvira u nasleđu, a društveno-politički sistem mu dodaje još drugih okvira. Jedna ista stvar može biti tačna ili netačna, samo je pitanje ugla.
Jednom prilikom ste pomenuli da bi predstava trebalo da nađe put do festivala. Kakav je, po Vašem mišljenju, kvalitet pozorišnih festivala na našim područjima?
Domaći ili regionalni festivali zavise od produkcije. Mislim da ovih godina gledamo interesantne predstave, interesantne mlade autore, reditelje, nove estetike. Polako se budi regija što se tiče pozorišta, ponovo vidim jedinstvenu energiju koja se stvara. Predstava mora naći put jer je vrlo teško dovesti prave ljude da je pogledaju. Mi na Balkanu nekad premijeru doživljavamo kao sahranu, a zapravo na dan premijere počinje život predstave. Sa „Ričardom III” već imamo neke planove i ideje i ono što je dobro jeste da su nas zvali na par Šekspirovih festivala. Mislim da je vrlo važno kada imamo mogućnost da se pojavimo na nekom bitnom festivalu gde pozorište postaje deo te ozbiljne pozorišne mape.
Foto: Sergej Svetozarev
