Regionalno poznat i priznat reditelj, Dejan Projkovski, po treći put režira u Novosadskom pozorištu/ Újvidéki Színház. Ovoga puta na scenu postavlja antiratni Brehtov komad „Majka Hrabrost i njena deca”. Kaže da je predstava, ukoliko bi trebalo da u jednoj rečenici navede o čemu je, zapravo o dečijim suzama i o tome ko to sebi daje za pravo da ih proizvodi u litrima i tonama u ovoj današnjici.
U antidrami Bertolda Brehta lik Majke Hrabrosti pisac poistovećuje s Nemačkom, te kroz njene oči prikazuje ratno stanje. U kom kontekstu Vi postavljate predstavu i sa kim poistovećujete lik Majke?
„Majka Hrabrost i njena deca” je jedan od najboljih antiratnih dramskih tekstova i činilo mi se da je sada pravi trenutak da kroz njega pričamo o svemu onome što se događa u svetu. Kod nas, Majka Hrabrost je majka sve dece koja su u ratu. Ona u jednom delu drame kaže da rat hrani svoju decu, ali ih, zapravo, na kraju pojede. Pokušavamo da napravimo jednu univerzalnu priču o ratu, zato što svet u kojem živimo svaki dan proizvodi nove ratove i nove dečije suze. Dostojevski kaže da nijedan ideal na svetu nema smisla ako bude ijedne dečije suze, a, nažalost, živimo u vremenu gde su dečije suze postale svakodnevica.
U predstavi se pitamo šta se to događa sa čovekom danas, jer - nakon toliko ratova i nesreća kroz koje je prolazilo čovečanstvo, da li smo iz toga nešto naučili? Moramo priznati da čovečanstvo samo menja svoju ambalažu, ali ne i suštinu. Drugačije kostime nosimo, govorimo o drugim političkim sistemima, ali nijedan od njih nije savršen, zato što nas svaki put dovede do novog rata, novih nesreća, i novih dečijih suza. Rekao bih da je naša „Majka Hrabrost” Diogen sa svećom u ruci usred belog dana – pokušava da nađe gde su čovek i čitava ljudskost nestali.
Najznačajnije obeležje drame je efekat začudnosti ili V-efekat. Da li ste se odlučili da i u izvođenju srušite scensku iluziju i da gledaoci ne budu pasivni posmatrači?
Igramo se i sa jednim i sa drugim i pokušavamo da pronađemo taj efekat otuđivanja koji je osnovni simbol Brehtovog pozorišta. Od prvog dana smo tražili izražajna sredstva kako bismo postigli efekat otuđivanja, a, sa druge strane, i način da nas taj efekat ponovo uvede u tu antiratnu katarzu koje ima u samom komadu. Mislim da smo stvorili jedan naš sistem i scenska rešenja koja su ključ i odgovor kako mi mislimo da to treba da se igra. Držimo se svega što je važno kod Brehta, bez toga bismo izgubili smisao, ali se trudimo da budemo refleksija, jedno ogledalo. Pokušavamo da kroz našu predstavu prikažemo kako mi vidimo Brehta danas u ovoj političkoj situaciji, u ovom našem bespuću u kojem se nalazimo. Pored Brehtovog epskog pozorišta, dosta stvari smo stvorili sa glumcima unutar procesa.
Publika zajedno sa nama prolazi kroz tu ratnu tragediju, pritom ne tražeći odgovore na sva pitanja koja otvaramo. Glumci i publika su u ovoj predstavi u istom ringu gde se svi otvaramo i podnosimo udarce. Taj efekat otuđivanja, odnosno, komunikacije sa publikom, stvara dodatni efekat gde Majka Hrabrost sa svojim komentarima uspeva da ide korak dalje, gde publika neće ostati ravnodušna.
Majka je prikazana kao antijunakinja, jer je istovremeno ratna profiterka, ali i želi da sačuva svoju decu, koju zna da će, uprkos svom naporu i trudu, ipak izgubiti. Vredi li voditi bitku ukoliko znamo da ishod neće biti slavan?
Ako je čitavo čovečanstvo jedno veliko istorijsko bunište gde stvaramo smeće, to ne znači da ne treba da čistimo svoje dvorište. Vreme je kada i individua treba da preuzme svoju odgovornost i borbu. Treba se boriti za svoje ideale, ciljeve i sreću, i pronaći smisao svog postojanja. Breht u svojim memoarima piše da je bio duboko razočaran na premijeri, zato što je publika navijala za Majku Hrabrost, zato što su plakali. To mi je bilo zanimljivo zato što, koliko god da se bavio efektom otuđivanja, ima nečeg katarzičnog u čitavoj drami na nivou antičke tragedije. Kod Brehta ne treba da se zaboravi da je u svom manifestu naveo da pozorište treba da zabavlja i da ponekad o važnim i velikim stvarima treba pričati s lakoćom. Ta unutrašnja struktura ima jednu mitsku dimenziju, jer nas ta antička tragedija dovodi do katarze koju pretvaramo u efekat otuđenosti, što mislim da je važan ključ naše predstave.
Breht je u delu Majku Hrabrost prikazao kao dobitnicu i gubitnicu, zavisno iz koje perspektive je gledana. Na koji način rat utiče na odluke i izbore koje ljudi donose?
Majka Hrabrost nema izbora da li će se igrati rata ili neće, tamo je više pitanje koliko će ona dobro da se snađe da otpleše taj ratni ples. Rat o kojem Breht govori je jedan od najdužih ratova u Evropi i traje više od 50 godina. Glavna junakinja u jednom delu kaže da su ljudi toliko gladni, umorni i toliko se sve promenilo da su u jednom selu ti ljudi krenuli da jedu mrtvu decu kako bi preživeli, a kaluđere su pljačkali i prodavali knjige kako bi dobili hleb. Rat je stanje kad čovek prestaje da bude čovek po svim načelima. To je ono što zaboravljamo. Vreme u kojem živimo je vreme kad ljudi moraju tražiti nove ideale i kada se moraju boriti. Nije važno da čovek samo sanja i ima snove, nego treba biti silan i snažan da se izbori za svoje snove. Vreme koje živimo nije hamletovsko ’biti ili ne biti’, nego je pitanje ’biti ili biti’. Vreme je kada naša generacija treba da preuzme stvari u svoje ruke. To je večita borba individue i sistema - kako individua može da promeni taj sistem. Nažalost, to postaje borba svake nove generacije na Balkanu.
Predstave koje radite poznate su po glomaznim scenografijama. Na koji način Vam je scenografija važan segment predstave i šta njome želite da dočarate?
Kada radim, uvek pokušavam da scenografija, kostim i muzika budu deo rediteljskog koncepta. Zapravo, pokušavam da scenski pričam sa svim elementima i tako stvorim pozorišnu estetiku. Na sceni imaš pravo da izgovoriš sve ono kad scenska slika bude na nivou teksta ili malo jača. Važno mi je da stvorim taj svet ili da pričam kroz slike tamo gde reči nisu dovoljno jake. Kad se rade veliki romani i jezik kojim govori pisac treba da postane scenski jezik, i da sve te neizgovorene reči vidimo, osetimo, i da ih pomirišemo. Pre početka svake predstave mnogo radimo na tome kako da stvorimo jedan svet koji će da priča i da bude metaforičan zajedno sa glumcima.
U Novosadskom pozorištu/ Újvidéki Színház čovek se uvek bavi ansamblom, jer je, po mom mišljenju, to najbolji glumački ansambl u regiji. Ljudi koji su toliko posvećeni svom radu i toliko veruju onome što rade. Treći put radim sa njima i mi se savršeno znamo. Uvek sam hteo da radim Brehta i pitao sam se kada je pravi trenutak. Znao sam da to treba da bude u ovom pozorištu, jer se u ovom komadu traži velika glumačka sila, snaga i glumci koji su spremni da beskonačno probaju i da se igramo dok ne stvorimo nešto. Pritom, da ne izbanaliziramo i da ne postane jeftini politički pamflet, nego, ipak, naći pravu meru između onoga što se govori i scenske estetike.
Kako objašnjavate to što dela koja su napisana stotinama godina ranije služe kao inspiracija zato što korespondiraju sa današnjim vremenom?
To prvenstveno potvrđuje njihovu genijalnost i to ne zavisi od moje odluke ili nekog drugog kolege reditelja. Čovečanstvo se ne menja i do dan-danas ne može potpuno da odgovori na sva ta pitanja i pronađe smisao kad izgovori reči ,,ljubav” ili ,,solidarnost”. Od našeg postojanja znamo da je smrt sastavni deo života, ali se zaboravimo i onda uživamo u šizofreniji svakodnevnice i malo postanemo neke životinje koje se bave samim sobom i gladostima potrošačkog društva. Kad to uvidimo onda je jasno zašto su ova dela velika. Ona su uvek i naše ogledalo i naše preispitivanje trenutnog stanja u društvu.
S jedne strane, imamo ljude koji vode ove besmislene ratove, a, sa druge, genijalce koji su stvorili dela kao što su „Braća Karamazovi” ili Mikelanđelove freske ili Bahova muzika. Čovek se pita da li je moguće da je, nakon toliko godina i toliko velikih stvari u našoj civilizaciji, ono što čovečanstvo najbolje i najlakše proizvodi ratovi, besmislice i dečije suze. Mislim da je pitanje obrnuto – zašto čovečanstvo dozvoljava da neke teške i strašne teme budu ponovo aktuelne?
