Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház u novoj sezoni otvara vrata svog doma u subotu, premijerom „Tri sestre” Antona Pavloviča Čehova, u režiji Botonda Nađa. Reditelj ove predstave nam je u razgovoru nagovestio šta će inscenaciju ovog komada činiti drugačijom. Buka, elektronska muzika, retrospektiva komada, samo su neki od delova koji nas mogu zainteresovati da pogledamo ovu predstavu.
Zašto baš Čehovljeve „Tri sestre” i zašto baš sada? Zašto Čehov?
Za mene Čehov nije klasičan autor, već ogledalo. „Tri sestre” nisu o 19. veku, već o tome kako da preživimo sadašnjost, o praznini koja postoji čak i usred izobilja. Danas je to posebno aktuelno, jer se ljudi ponovo osećaju izolovano – ne geografski, već emotivno. Čehov je oduvek govorio baš o tome: o čoveku koji ne ume da se poveže. To me kod Čehova zanima, jer je on jedini koji banalnost shvata ozbiljno. „Tri sestre” nisu velika priča, već svakodnevna nemoć. To i danas funkcioniše na isti način – samo što su nam telefoni postali moderniji.
Čehovljeva drama nastala je u drugoj polovini 19. veka. Karakterišu je dugi i prazni monolozi glavnih likova, u kojima čovek preispituje sopstveno postojanje, ne bori se protiv spoljašnjih uticaja, već protiv unutrašnjih – bori se protiv sebe. Kako gledate na te unutrašnje borbe tada, a kako danas? Šta je isto, a šta se promenilo?
U 19. veku ljudi su živeli u senci cara, danas u senci algoritama. Borba je slična – samo je kontrola drugačija. Tada Bog i društvo, danas veštačka inteligencija i tržište. Usamljenost je, međutim, vanvremenska: i digitalni čovek čezne za razumevanjem isto kao i Čehovljevi junaci. Nekada su ljudi tražili smisao, danas više traže pažnju. To je razlika. Čehovljevi likovi filozofiraju, mi postujemo na društvenim mrežama, ali unutrašnja praznina ostaje ista, samo je sada spektakularnije pokušavamo popuniti.
Glavna struktura drame je intelektualno i moralno raspadanje tri sestre u provinciji, raspadanje porodičnih veza i ideala. Koliko Vam je bilo važno poimanje vremena u interpretaciji ove drame?
Za mene vreme nije linearno, već fluidno. U mojoj predstavi vreme teče unazad. Predstava počinje krajem Čehovljevog teksta i ide ka početku. U „Tri sestre” vreme je kao instalacija: slojevi, šumovi, sećanja. Gledalac ne vidi kada se nešto dešava, samo oseća da je sadašnjost uvek u raspadanju. Vreme za mene nije tragedija, već društvena konstrukcija. Kod Čehova, sestre čekaju budućnost koju ne poznaju – kao i naše društvo, koje uvek parolom „boljih vremena“ prekriva stagnaciju. Prolazak vremena nije tragedija, već ironija.
Mir, tišina i muzika često su pojmovi koji opisuju Čehovljev svet. Šta je karakteristično za Vašu predstavu?
Buka: elektronska muzika, snimanje uživo, projekcije, fragmentisan ritam. Ali sve to služi tišini. Tišina ovde nije praznina, već snaga. Trenutak kada tehnologija zaćuti i ostane samo disanje. Čovek.
Za Vas se kaže da kao reditelj stvarate poseban ambijent, čak i prepoznatljive tehničke postupke i karakterističnu audiovizuelnu atmosferu. Šta nas može iznenaditi u ovoj predstavi?
Pored toga što se realnost gledalaca pomera i rastače – ništa spektakularno. Iznenađenje je u iskrenosti, u tome da „Tri sestre” mogu biti i politička drama – drama društvene ravnodušnosti. Možda će iznenaditi to što ne pokušavam da dirnem, da ganem publiku.
Foto: privatna arhiva, mojnovisad.com
