Povod za intervju sa Borisom Liješevićem nastao je prilikom gledanja predstave „Tvoje i moje”, koju izvodi ansambl Pozorišta „Boško Buha”. U razgovoru smo se dotakli pitanja načina na koji dokumentarni teatar otvara polje istraživanja autorima i gledaocima, te kako utiče na gledaoca. Osvrnuli smo se i na ideju za nastanak predstave „Tvoje i moje”, ali i na predstavu „Moje pozorište”, koju Boris priprema u Ateljeu 212, a koja će biti premijerno izvedena 23. maja na sceni „Mira Trailović”.
Kakvo je moje – vaše – naše pozorište?
Šta donosi „Moje pozorište” na scenu Ateljea 212?
„Moje pozorište” donosi potrebu za preokretom u životu, za ličnim, autentičnim, sopstvenim, neposrednim pozorištem, koje je satkano od iskustava i emocija – pozorište koje napušta pravila, šablone; potreba da na sceni vidiš sebe i svoj život, svoje djetinjstvo; da pozorište postane „Ja”, odnosno, „Ti”; da se progovori iz nutrine: ne iz već napisanog, ne iz savremenog čitanja klasike, nego iz svojih ožiljaka. Njih da pretvoriš u pozorište, svoje sopstveno. Moje.
Jednom ste izjavili da je rad u teatru način da izrazite sebe. Na koji način se u ovoj predstavi to reflektuje?
U ovoj predstavi ću pokušati da to što sam nekada obećao, konačno ispunim. Predstava upravo govori o pokušaju da autor, odnosno reditelj, izrazi sebe, i o svemu što ga u tome sprečava. A ko te sprečava? Niko. Samog sebe neprestano sprečavaš u razvoju i kreativnosti, valjda zbog nekih strahova, inhibicija. Time se bavimo u ovoj predstavi – kako izraziti sebe u teatru. Šta sputava kreativnost?
Kakvo je Vaše (naše) pozorište?
Imam utisak da je nekada bilo uzbudljivije, slobodnije, luđe, jače, velelepnije, ukusnije, spektakularnije, kada je bilo „Bure baruta”, „Kate Kapuralica”, „Banović Strahinja”, „Pozorišne iluzije”. A još dalje u vremenu su bile „Kad su cvetale tikve”, „Dundo Maroje”, „Ožalošćena porodica”… Te predstave su se izučavale, po njima su nastajali eseji, doktorske disertacije. Dugo se pamte. Pitam se da li će se pamtiti nešto od ovoga što mi danas radimo.
Kao da naše generacije nisu dorasle prethodnim generacijama. Ili su to moji kompleksi. Međutim, vrijeme se promijenilo, sve se mijenja. Okolnosti nisu tako naklonjene pozorištu. Zanimljivo je da su najbolje predstave kod nas nastajale devedesetih, kad se mislilo da je kraj svega i da je zlatno doba našeg pozorišta zauvijek otišlo. Ko zna šta će se još desiti i šta će buduće generacije misliti o nama, da li će u nama prepoznati nešto čega mi nismo svjesni.
„Tvoje i moje” je predstava o sećanjima pojedinaca koja se rasprše po sceni i gledalištu, a onda se pretoče u kolektivno iskustvo osećaja. Na koji način su nas prva sećanja oblikovala?
Prvo sjećanje je nešto najdublje u nama što nosimo. Susret sa nekim najdaljim „Ja”. Ali, u svakom odgovoru se pojavljuje neko „Ja”, bilo da je ono moje ili tuđe. To je sve moja želja da se pozorište subjektivizuje, da se okrenemo sebi samima, da se oslobodimo pravila i konvencija, da u teatru razmišljamo kao slikari koji slobodno izražavaju to što osjećaju i što žele.
„Tvoje i moje” je pokušaj da se teatar okrene unutrašnjosti, psihi, sjećanjima – da materijal tražimo duboko u sebi.
Mi smo se izgubili u bibliotekama, u trendovima, u tradiciji, u savremenim čitanjima klasike. Zaboravili smo da se pustimo, da govorimo o onome što najbolje znamo – o sebi samima, onome sto živimo i nosimo u duši. Zaboravili smo ono što nam je istinski važno. A možda to nikada nismo ni znali.
Na koji način rad na dokumentarnim predstavama deluje terapeutski na Vas kao stvaraoca, a kako na publiku nakon odgledane predstave?
Svaka katarza koju izazove dobro pozorište je terapeutska. Svako pročišćenje emocija i distanciranje od sebe, mogućnost da sagledaš sebe iz druge perspektive ili kroz neke druge likove, donosi olakšanje, a možda i neke uvide i rješenja.
Šta je ono univerzalno što pozorište nosi u sebi kroz sva (ne)vremena?
Vječita ili, ako hoćete, univerzalna snaga pozorišta je uvijek jedna te ista, a to je priča o nekome ko je doživio nešto zanimljivo. To nas dovodi u pozorište od Tespisa do današnjih dana – da vidimo šta je to zanimljivo i uzbudljivo neko doživio i da li ćemo za njim plakati ili mu se smijati.
Kako zvuči „glas” pozorišta onda kad je aktivno, ali i kad umetnici izađu iz njegovih okvira u neke druge segmente društva?
Sjećate li se one Bodlerove pjesme „Albatros”? Kad se mornari podsmjevaju albatrosu, prekrasnoj ogromnoj ptici? Sva naša djelovanja van pozornice, uključujući i političke angažmane glumaca i reditelja podsjećaju na tu pjesmu:
„Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
On se s burom druži, munjom poji oči,
Ali na tlu sputan i zemlji nevičan
Divovska mu krila smetaju da kroči.”
Foto: Goran Srdanov
