Boris Isaković: „Neprekidna razmena sa ljudima je najbolje iskorišćeno vreme u životu“

Boris Isaković – umetnik koji je ostao nogama čvrsto na zemlji, a koji se vinuo glavom u oblake. Nikada ne osuđujući likove koje igra, već proničući u tekstove i razumejući ih na pravi način. Ističe da je primanje i davanje osnov svega i da je neljudski konstantni nedostatak vremena da se posvetimo nekome, pogledamo u oči, razgovaramo, čujemo, vidimo; ali i dalje ne gubi veru u lepotu ovog sveta. Postao je 35. Laureat Dobričinog prstena, nagrade za životno delo koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije, mada, kako kaže, više se raduje nagradama koje dobijaju njegovi studenti nego svojim.

Od ustanovljenja Dobričinog prstena, ogroman je broj dobitnika koji su naši najvrsniji glumci, počev od Ljube Tadića, koji je prvi dobio tu nagradu, i to jesu imena sa ne samo glumačkim renomeom. Bilo je to neko drugo vreme i to su bili neki intelektualci koji su od pozorišta činili da ima najširi društveni angažman u punom smislu te reči. Po mom mišljenju, danas pozorište možda više nema tu snagu. Ostaje nada da će ta nagrada održati kakav-takav kontinuitet. Sigurno ne bih bio na ovom mestu da pre mene nisu bili ti ljudi s kojima sam prolazio svojevrsne „mastere“, i to sa Petrom Kraljem, Đuzom Stojiljkovićem, Draganom Nikolićem… To su sve ogromna imena našeg glumišta i stvarno je i više od časti biti na tom spisku.  

Iako je u poslednje vreme mnogo više angažovan na filmu i televiziji, misli da su on i pozorište i dalje u prijateljskom odnosu, jer ipak nije izgubio sve kontakte sa njim i nikad ne bi voleo da se to desi.

Pozorište mi je sve. Načinilo je od mene ovo što sam sada i svi ti naši veliki reditelji, glumci, kolege, ansambli različitih pozorišta, sa kojima sam imao sreće da radim. Moj put je bio takav da sam jedno kratko vreme bio zaposlen u Srpskom narodnom pozorištu, ali u principu nikad nigde nisam bio zaposlen u pozorištu. Sva pozorišta sam osećao kao moja i bilo mi je uzbudljivo, jer za mene je gluma neka vrsta avanture i uvek sam se trudio da to održim, a avantura je zapravo u susretima sa toliko različitih i darovitih ljudi u čijem okruženju želim da budem. Ako to nemate, teško da može da se napreduje.

Smatra da se dosta toga promenilo i da zbog toga pozorište jako trpi jer nam, kako kaže, u nekom smislu stalno izmiče.

Duh onog vremena je bio takav da smo se okupljali u pozorištu pa čak i za vreme strašnih ratova i tu nalazili nekakvo utočište. Sećam se koliko smo igrali predstavu „Bure baruta“ i koliko se na sceni pretvarala u čitav jedan protest i bunt protiv tadašnjeg režima i okupljajući se imali smo neku svoju oazu. Bojim se da više nije tako sa pozorištem. Ima sporadičnih druženja, naravno, ali nije samo reč o druženju već i o nekoj razmeni između umetnika, koja je meni uvek bila vrlo bitna. Sad sve teže pronalazim takvo mesto, mada ne i neuspešno, ali sigurno u mnogo manjoj količini i meri nego što je to nekada bilo. Uvek sam voleo da sa nekim razgovaram ozbiljno o mogućim stvarima koje bi mogle da se postave na scenu, koje bi nešto mogle da znače nama, a samim tim i ljudima koji bi to gledali. Neprekidna razmena sa ljudima je najbolje iskorišćeno vreme u životu. Preplavilo nas je populističko vrednovanje stvari u kome masa ljudi isključivo vidi laku zabavu. Nešto fali u uzajamnoj sprezi očekivanja publike i ponude pozorišnih predstava. Ne može pozorište da funkcioniše kao hipermarketi: kupuje se roba i donosi se nova. Ukoliko kao ekipa krenemo da radimo bez ideje da ćemo nešto ili nekoga u publici promeniti, za mene je to uzaludan rad. Verujem u plemenitu ideju koju imam da ponudim ljudima - da steknu uvid da pozorište može da menja čoveka.

Misli da se kod gledalaca jednako bude osećanja i na filmu i u pozorištu, poenta je ulazak u neki drugi svet, bio on na platnu ili na pozornici.

Naš je posao da nudimo neke asocijacije i da publiku veoma poštujemo i to nesebično razmenimo sa njima. Meni je to izuzetno važno i ako ne znam da to radim, sve je uzaludno. Kontakt u pozorištu je nezamenljiv, trenutak sada i ovde. To je čudesno i magično iskustvo i zato je i šteta da pozorište taj svoj potencijal ne koristi maksimalno. Na filmu su zabeleženi trenuci, ispred kamere ste sada i ovde u tom trenutku i to je jedina razlika.  

Gledamo ga u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u predstavi „Zašto je poludeo gospodin R?“ u režiji Boba Jelčića. Isaković smatra da je breme koje nosi sadašnji čovek postalo preteško za njega i da zato na kraju poludi.

Sve to što vučemo na svojim leđima zbog toga i pucamo, zbog toga se razboljevamo i to je stvarno zastrašujuće. Za čim hrlimo i šta smatramo da život jeste, upravo je uterivanje svih nas u takvo razmišljanje koje sigurno ne može da obezbedi solidan, normalan i bezbedan život, a negde u dubini duše svi osećamo potrebu za tim, u to sam siguran. Često smo nemoćni da to promenimo zato što je mnogo važnije osvojiti poziciju u preduzeću, poput gospodina R, satisfakciju koja će značiti veću platu, ali pritom i odvajanje od porodice i nekih drugih stvari koje čine život. Od nas se traži da radimo i da stičemo, o smrti ne misli niko. Onda nas zadesi da vidimo kako neki značajni ljudi odlaze u povećanom broju, samo se gube i nestaju iz naših života, nismo stigli ni da im mahnemo, a već je gotovo. Stalno mislimo da to neće nas zadesiti, da smrt pripada tamo nekom drugom, a to nije istina. Kada bi tu svest okrenuli i shvatili da smo smrtni i da je važno kakve ćemo tragove iza sebe ostaviti, bili popularni ili ne. Čovek treba da u sopstvenoj tišini nađe snagu, pogotovo mladi ljudi danas toliko sebi duguju, da otkriju šta je to što im je zaista potrebno.

U istom pozorištu igra u predstavi „Čudo u Šarganu“, Jagoša Markovića. Seća se još ranije predstave u kojoj je Petar Kralj igrao baš Skitnicu i voli da misli da je to neki omaž njemu.

Simovićevi likovi su predivni! Verovatno kao što je i Ljubomir Simović predivan čovek koji toliko poznaje ljudsku prirodu i pozorište i koji razmišlja o tim ljudima, iako su oni sa margina skupljeni. U drugom njegovom komadu „Putujuće pozorište Šopalović“, tu ljubav prema glumcima je on iskazao prateći tu trupu u ratnim vremenima, pa i ovde ove ljude zabijene u tu kafanu koji su ranjeni na sve strane. To je ta plemenitost koju pozorište gubi najviše, a to je vera u čoveka i ljubav prema čoveku. Pored naizgled nekakve rugobe i ružnoće, ti likovi sijaju kao dijamanti, retki ljudi iz kojih izvire neka lepota. Iako je strašno istovremeno, podseća nas da smo svi nemoćni, da mislimo da nešto znamo i kontrolišemo, a zapravo je to vrlo mali procenat od onoga što se nama zbiva u životu.

Šta se dešava sa likovima koje igra i kako se njihov život odvija nakon snimljenog filma ili odigrane predstave, kaže da je to predato gledaocima i da likovi u njiima žive više nego u njemu.

Drago mi je što mogu da igram „gospodina R“ jer svaki put treniram svoje istinsko prisustvo sa publikom u sali i ta razmena je nešto što me iznova oduševljava. Čak iako ih forma na početku možda uplaši jer je nešto drugačije, nije tipično pozorište, oni se vrlo brzo opuste i provedemo sjajnih sat vremena. Mada se to isto dešavalo i sa predstavom „Galeb“, koju smo igrali sedam i po sati, pa publika uopšte nije htela da napusti salu i da se razdvoji od nas, to je fenomen na nivou nekog porodičnog okupljanja i nekakvog deljenja radosti. U poslednje vreme sam zaređao pa uradio dosta toga na filmu, ali to ostavim, ne nosim sa sobom više. Posle je važna priprema za gledanje, a sam konačni ishod nikad ne možete da znate.

Iznedrio je veliki broj glumaca kao dugogodišnji profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i često je govorio o uzajamnom davanju i primanju u radu sa studentima.

Veliki deo potrebe za pozorišnim stvaranjem zadovoljavam radeći sa njima. To su uvek neke predstave i procesi koji su nam značajni i meni je uzbudljivo i divno i nikad se ne umorim to radeći. Obožavam da radim sa njima, nadam se i oni sa mnom. Nudim im svoje iskustvo i kontinuitet koji sam nasledio i proturam ga dalje kroz svoj rad i kroz rad sa studentima. Moja konačna želja bi bila da to opstane i da bude isti trag kao ljudi koji su pre mene tako časno, dostojanstveno i pošteno radili i bavili se time. Od njih dobijam mnogo, često prepuštam njihovom generacijskom sudu o određenoj stvari, jer nije isti pogled kao moj. Uveravam ih i dajem im podršku da su oni zreli ljudi koji su apsolutno u stanju da imaju svoje stavove i uvide u neke sadržaje i da razumeju na svoj način jer bez toga ne može da nastane predstava. Oni treba da u to poveruju i preuzmu i kada se to desi sa njihove, strane ja sam prosto očaran.

Na Akademiji, u pozorištu „Promena“ igraju se studentske predstave koje publika obožava da gleda. Kaže da je uvek navijao za „Promenu“ i da sada navija, a šta je za njega promena govori:  

Promena za kojom najviše žudim i pokušavam da verujem i dalje, iako je to neki pomalo lažni optimizam, jeste promena svesti koja je nužna, jer čovečanstvo ovako dalje ne može da nastavi.

Foto: Irena Antin (hocupozoriste.rs)