U susret premijeri predstave „Žiška” u Bitef teatru, koja će se održati 26. decembra, razgovarali smo sa glumicom Bojanom Stojković. Ova predstava je koreografski rad Ane Dubljević sa savremenom erotskom poezijom, u kojoj pored Bojane igraju Tamara Pjević, Igor Koruga i Marko Milić.
Bojana igra i u brojnim predstavama Beogradskog dramskog pozorišta, te nam je u ovom razgovoru otkrila kakav je bio proces rada na „Božanstvenoj komedji” u saradnji sa Frankom Kastrofom, ili šta joj je značila prva predstava koju je radila u ovom pozorištu „Cement Beograd”, kad se i prvi put susrela sa radom Ane Dubljević. Bojana igra i u predstavama „Lažljivi život odraslih”, „Čovek slon”, „Tramvaj zvani želja”…
Koliko je ples poezija, a koliko poezija oslikava pokret? Šta proističe iz njihove uzajamnosti?
Jako mi je drago da sam deo podele u kojoj su vrsni izvođači oko mene. To je nešto što moram odmah da kažem. Rad sa Anom na ovoj ideji i predstavi počinje čini mi se 2022. godine kada dobija rezidenciju u Berlinu u Tanzfabriku gde razvija samu ideju „Žiške”.
Poezija, odnosno stih, odnosno pesma, jeste nešto što je iznad proze, u smislu doživljaja i emotivnog ulaganja. Tako da kada reči kao takve nisu dovoljne da iskažu emociju i duh tu je poezija, što čini zadatak dosta težim, ali i uzbudljivijim za rad. Čini mi se da je poezija dosta bliska plesu, jer takođe gde realističan pokret nije dovoljan da izrazi doživljaj onda tu nastupa nešto dublje i apstraktno kao što je ples. U ovoj predstavi mislim da kombinacija ova dva sredstva daje jednu novu vrstu gledanja na pozorište što mi je bilo kao glumici vrlo važno da otkrijem, zapravo da otvorim još jedan način gledanja, analize i izvođenja. Iz svega ovoga proističe jedna radost igre, radost neznanja i traganja, odgovora ima ili nema, nije važno dokle god traganje traje, a „Žiška” je nešto što se ne završava, nego daje iskre koje nam samo otvaraju neka nova pitanja, neka nova putovanja.
Na koji način te oblikuju drugačije forme koje susrećeš tokom rada na predstavama poput ove?
Svaki proces me oblikuje za budućnost, ali specifična stvar kod rada sa plesačima i koreografkinjom je apsolutno razbijanje svih naučenih pravila. Toliko je dobro kad ništa ne znate i možete da se prepustite procesu sa verom u intuiciju i ljude oko vas.
Ko su naše žiške?
Svakodnevne stvari, ljudi, priroda, vetar, osmeh, dobra žurka, razgovor, pogled.... I ti sigurno imaš specifične neke svoje, a ja imam pak svoje.
Zbog čega je tebi rad na predstavi „Kraj sveta u tri čina” bio važan? Na koji način nas jezik, teme i mladost povezuju na ovim prostorima?
Lik koji igram (Nada Perić) je bio veliki izazov. Selma Spahić je vrhunska umetnica. Svaka proba sa njom mi je bila dragocena, vrlo je posvećena glumicama, tekstu, saradnicima, nekako mi je ona pokazala da je radu na predstavama moguće posvetiti se na više frontova maksimalno. Igrati sa glumicama iz Zagrebačkog kazališta mladih, izvođačicama iz Slovenije je bilo za mene kao da sam dobila priliku da malo vidim kako je sve moglo biti, da je u prošlosti bilo drugačije. I da koliko god na ovim prostorima pričamo o različitostima ne vidimo da smo vrlo slični, da ne kažem isti. Potrebno je osloboditi se od narativa rata, krivnje, optužbi i slično. Mi smo generacije koje mogu spasiti svet.
Izjavila si da ti rad na predstavi „Božanstvena komedija” nije bio težak, iako nama kao publici utisak je da ova predstava zahteva snažnu fizičku i psihičku prisutnost na sceni, pogotovo u delovima koji se snimaju kamerom. Na koji način uloge poput ove grade tvoja glumačka istraživanja?
Imala sam sreće da radim sa dosta različitim rediteljima i rediteljkama, a iskustvo rada sa Frankom Kastorfom je svakako nešto što će zauvek imati jedan poseban prostor u mom srcu i telu. O radu na ovoj predstavi stvarno bih mogla dosta da pričam, ali ukratko baratati sa publikom i kamerom u isto vreme je rolerkoster. Potrebna je koncentracija, vera i nema psihologiziranja. Gluma je istraživanje, nema kraja, svaki početak je kao da ničega nije bilo pre, savršeno!
Zbog čega je nekad izazovno staviti publiku u poziciju fokusiranog posmatrača? Kakav je osećaj na kraju predstave kad prođe pet sati igranja?
Nadam se da uspevam u svakoj predstavi da publiku stavim u poziciju fokusiranog učesnika, a pogotovu na kraju ovakve predstave. Razmena koja se desi na samom kraju je najbliža nekoj mogu slobodno reći euforiji i to obostranoj.
Kako zvuči „Cement Begrad”?
To je prva predstava koju sam radila u Beogradskom dramskom pozorištu, prva saradnja sa Sebastijanom Horvatom i Anom Dubljević. Taj proces je bio melem za dušu, a ekstrem za telo. Ta predstava je pomerila granice u mojoj glavi, da se samo nadam da će me nešto slično zadesiti bar još jednom dok sam mlada i dok mogu da radim intenzivni fizički teatar na tom nivou.
Foto: Dragana Udovičić/BDP
