Andrea Pjević: „Ko misli da sve zna, ne sluša nikoga i ni o čemu ne razgovara”

U Ateljeu 212 danas će premijerno biti izvedena predstava „Junaci doba krize”, po delu Vila Arberija, a u režiji Andree Pjević. Tom prilikom razgovarali smo sa Andreom, publici poznatu po predstavama „Čista kuća”, takođe u Ateljeu 212, i „Alpha Girls” nastalu u Bitef teatru.

U ovoj razmeni, kao i kroz režiju same predstave, Andrea ističe razgovor naspram podeljenosti: „Meni ljudi nisu opasni zbog podeljenosti, već zato što misle da sve znaju, volela bih da počnemo da razgovaramo.”

U drami mladi ljudi susreću se na proslavi i stupaju u vrtlog različitih stavova i percepcija koje donosi savremeni kontekst života. Kako nas oblikuju podeljenosti?

Meni su podeljenosti okej. Zanimljivije mi je da slušam ljude koji misle drugačije od mene. Važno je da razgovaramo o kontradikcijama zato što nas one teraju da o stvarima razmišljamo na nov i drugačiji način. U našoj kulturi je super kad svi mislimo isto ili mislimo kao što se mislilo nekad. Ne znam kako mogu da mislim na bilo koji način osim u odnosu na današnje vreme, zato što živim danas, a ne pre sto godina. Kada sam prvi put pročitala dramu „Junaci doba krize” Vil Arberija, razmišljala sam o tome kako mi ovde ne umemo da sukobimo mišljenja razgovorom. Vičemo jedni na druge, svađamo se, sve je crno ili belo. Volela bih da počnemo da razgovaramo. Meni ljudi nisu opasni zbog podeljenosti, već zato što misle da sve znaju. Ko misli da sve zna, ne sluša nikoga i ni o čemu ne razgovara. 

Krajnosti koje proističu iz podeljenosti na različitim nivoima često dovode do ekstremnosti. Ukoliko se osvrnemo na celokupno društvo i njegove krajnosti, ko su onda današnji junaci? 

Oni koji žele da razgovaraju. U našem društvu vidim samo jednoumlje. Postoji jedan dominantan način mišljenja, sve je unapred definisano, a činjenice se mistifikuju. Iz razgovora sa prijateljima sam shvatila da zbog toga želim da režiram dramu „Junaci doba krize”. Htela sam da napravim predstavu o tome šta ili ko utiče na formiranje uverenja mladih ljudi?! Kako razgovaramo zbog toga? S obzirom na to da je ovde uobičajena procedura traženja autorskih prava spora, uprkos tome što zahvaljujući internetu možemo da se povezujemo širom sveta, šaljem piscu poruku na instagram. Dopisujemo se dugo i to u sred WGA protesta, protesta scenarista. Tako smo dobili prava. Zovem scenografkinju Milenu Grošin, kojoj je scenografija za ovu predstavu master rad. U Beogradu nam se pridružuju i koreografi Tamara Pjević i Jakša Filipovac, a onda zovemo saradnike koji sada žive svuda po svetu. Dolaze kompozitori Andrija Pavlović i Sonja Lončar iz Amsterdama, kostimografkinja Mina Purešić iz Berlina, dramaturzi Ana Vujadinović i Nikola Tomić iz Crne Gore… Kada je završen prevod tekst čitaju Alisa Radaković, Luna Pilić, Ivan Mihailović i Slaven Došlo. Dolazi i Isidora Minić za koju mislim da će imati predrasudu prema onome o čemu želim da pravim predstavu. Nema je. Počinje drama oko izbora u Americi. Od rezultata zavisi ceo svet. Sada znamo i rezultate. Zbog svega toga, ovi ljudi su za mene junaci. Zato što se nisu plašili da dugo razgovaraju, da se međusobno slušaju i da se pitaju. 

Ukoliko se vratimo na tvoju prethodnu režiju i predstavu „Čista kuća” ponovo nailazimo na teme koje prožimaju boljke savremenog društva koje su, čini se, bez geografskih odrednica i ograničenja. Na kon nivou nas savremeni način života ukalupljuje u društvene norme? 

Zanima me kako o problemima današnjeg vremena misle ljudi iz celog sveta. Trudim se da čitam savremene drame, da gledam filmove i serije. Danas mi se, dan pred premijeru, preko Instagrama ponovo javio pisac da nam poželi sreću. Vil Arberi je našoj publici poznat kao jedan od scenarista serije „Naslednici”, a u drami „Junaci doba krize” želeo je da piše o ljudima koji su omogućili Trampovu pobedu 2016 godine. Ova drama napisana je sa idejom da pozove na slušanje. Slušanje koje je oslobođeno predrasuda, nedostatka strpljenja i unapred donetih zaključaka. Ni na početku procesa, a ni sada me nije pitao zašto bih pravila predstavu o mladim američkim konzervativcima u Srbiji. To je zato što su priče o ljudima, a ne o nacionalnostima. Sa druge strane, veliki broj ljudi u Srbiji mi postavlja to pitanje. Mislim da je opasno da ljude definišemo prema tome odakle su ili da kažemo da nas se problemi sveta ne tiču. Što se tiče normi, mislim da one nisu uvek loše. Na primer ja volim da znam koliko je sati. Sa druge strane ne volim kada me ljudi savetuju da pozovem lektore za scenski govor u pozorište kako bismo akcentovali važne reči. Tu normu ne volim. Za mene je to indoktrinacija mišljenja. Što moramo svi da govorimo isto?! Tako da… kapiram da zavisi od normi. 

Da li svako vreme donosi svoje norme kojim podilazimo ili su norme iste samo se društveni kontekst prihvatanja i neprihvatanja menja? 

Verujem da je to pitanje pojedinca. 

Koliko su komedije važne umetnicima u procesu rada? 

Meni su važne. Dramu „Čista kuća” sam želela da režiram zbog humora spisateljice Sare Rul.  

Dopalo mi se što o odnosu prema bolesti i smrti piše kroz humor. U našoj kulturi je odnos prema bolesti i smrti ili sentimentalan ili patetičan. Dopalo mi se što je lik Ane, žene koja umire od raka napisan kao prepun života. Ideja da humor leči je nešto u šta verujem. U to su verovali i Natalija Stepanović, Hana Selimović, Radmila Tomović, Tamara Pjević, Vladislav Mihailović i Vladislava Milosavljević. Moja omiljena replika je iz drame „Čista kuća”: „Svi umiru ležeći, ja želim da umrem stojeći.” Kod nas u pozorištu se bolest označava ležanjem. Likovi koji imaju neku bolest su na sceni mrtvi pre nego što umru. Za mene se želja da se borimo za život ne označava ležanjem nego kretanjem. Život je kretanje. 

U predstavama često ističeš scenski pokret. Šta uviđaš u spoju dramskog i plesnog? 

To je na primer jedna od normi koju ne volim. Da je dramsko pozorište odvojeno od upotrebe tela. Mislim da to nije tačno. Ne znam šta znači pojam scenski pokret. Čovek govori, ali se i kreće. Kada sam režirala predstavu „Alpha Girls” u Bitef teatru, kroz saradnju sa Bitef dance kompanijom učila sam o tome kako se telom priča priča. Takođe sam naučila i šta znači timski odnos prema pravljenju predstave, kao i koliko su reči super sredstvo da mistifikujemo stvarnost. Igrači Bitef dance kompanije ne govore ništa dok stvaraju u punoj koncentraciji satima, bez pauza, bez bifea i bez mistifikovanja onoga što rade. 

Na koji način istražuješ pozorišnu umetnost i njene mogućnosti? Postoje li ograničenja koja osećaš i prevazilaziš? Postoje li ograničenja koja osećaš i prevazilaziš kroz režijski pristup nekom delu? 

Na isti način istražujem pozorišnu umetnost i prevazilazim ograničenja u režiji. Kada odlučim da režiram neku dramu, znam da o njoj ne znam onoliko koliko želim da znam pa počnem da istražujem. Istražujem tako što pratim šta ljudi iz celog sveta prave u pozorištu i tako što čitam knjige da bih shvatila kako su drugi ljudi istraživali i istražuju svet oko sebe. Non stop bindžujem serije i gledam filmove, a onda uđem u proces jer želim da istražujem sa drugim ljudima. Ograničenje koje vidim kao najopasnije u našem pozorištu je strah ljudi od novog.