Ovogodišnja je dobitnica nagrade „Terpsihora”, priznanja Udruženja profesionalnih baletskih igrača, koreografa i baletskih pedagoga Srbije.
Svoj umetnički izraz podarila je brojnim savremenim plesnim predstavama, a nedavno je učestvovala u premijeri predstave „Životinjska farma” u Bitef teatru.
Sa Anom smo razgovarali o izazovima umetnika koji stvaraju savremene plesne predstave u Srbiji, o savremenom plesu koji diše kroz zajedništvo, ali i o slobodi koju ples može da pruži svakom pojedincu.
Kako biste nazvali jezik kojim progovara savremeni ples?
Za mene je to jezik koji ti, kao i svaki drugi, omogućava prostor za izražavanje, pomaže da ispoljiš mišljenje, osećanja, čak lične i tuđe preference. Savremena igra je moj izbor upravo zbog toga što tim jezikom najbolje govorim bez bojazni od nerazumevanja. Ona ima sposobnost da komunicira na različitim nivoima, različitim vokabularima, čini da se osećam udobno i samim tim imam potrebu i interesovanje da je istražujem.
Na koji način se sloboda koja se izražava pokretima razlikuje od one koja se izražava rečima? Da li plesni pokreti nekad dopuštaju više slobode u izražavanju?
Pokret daje onom drugom prostor da interpretira, gradi, dovrši viđeno, uzme šta mu je potrebno ili moguće u tom trenutku, da se prepusti i komunicira sa slikama, impresijama bez presije da mora da razume. Mislim da tu leži širina i sloboda plesa kao jezika.
Koji su domeni savremenog plesa u Srbiji, a koji tek treba da se dosegnu?
Domaća plesna scena broji mnoge darovite autore, izvođače i saradnike koji godinama neiscrpno rade na poboljšanju uslova rada za sve nas, ali izgleda da su to jedini nedostižni domeni savremene igre u Srbiji. Ona jedina nije na budžetu Republike Srbije, nema prostor za rad, scenu, mogućnost kontinuiranog rada, a samim tim ne omogućava umetnicima sredstva za život. Opstaje zahvaljujući entuzijazmu, međusobnoj podršci, brizi, solidarnosti koja se godinama zloupotrebaljava. Da su ovi domeni dosegnuti mladi ne bi odlazili iz zemlje negde gde mogu da praktikuju ono za šta su se školovali, a mi se ne bi osećali poniženo i pitali se da li ima smisla nastaviti ili treba odustati?
Dobitnica ste ovogodišnje nagrade „Terpsihora”, na koji način je ova nagrada uticala na vas?
Prepoznavanje doprinosa na bilo kom polju je neophodna svakom pojedincu koji ulaže u svoj napredak i napredak drugih. „Terpsihoru” je prvi put dobio neko ko se bavi savremenom igrom, i nadam se da će, ubuduće, to postati deo prakse, a ne izuzetak.
Igrate u najnovijoj predstavi Bitef dens kompanije „Životinjska farma”. Na koji način ste gradili narativni koncept predstave prikazan plesnim pokretima?
Izvođači su na ovoj predstavi gradili likove uz pomoć koreografa Miloša Isailovića i dramaturga Bojana Đorđeva, koji su pratili priču jedne osobe kroz devet igrača. Nadređenog i podređene.
Kakav je naš prostor za revoluciju?
Naš prostor za revoluciju je prilično sužen i uslovljen različitim stvarima. Razumevanje ili uticanje na neke od njih teško se doseže. Važno je da ne izgubimo osećaj zajedništva, empatije i da se trudimo da kao pojedinci utičemo i ukazujemo na sve što primetimo, ma koliko se to ponekad činilo uzaludnim. To vidim kao lični prostor za aktivno ucešće u malim promenama koje kada se prenesu dalje otvaraju mogućnost za one veće.
U kojim segmentima umetnosti pronalazite taj prostor?
Umetnost kroz istoriju jeste služila kao prostor za propitivanje, refleksiju, pa i pobunu. I danas se može, pored ostalog, posmatrati tako.
Na koji način razbijate apstraktnost savremenih plesnih predstava, kako bi one bile prihvaćenije većem krugu publike?
Apstraktnost je deo gramatičke strukture plesnog jezika i nije ga potrebno dodatno pojašnjavati. To je suptilna nit koja nas tera na promišljanje. Ples može biti narativan koliko i apstraktan u zavisnosti od konteksta u koji je stavljen. Apstraktne stvari, slike, pojmovi, simboli ili koraci ostavljaju mogćnost ličnog promišljanja i doživljaja o značenju u datom kontekstu i smatram ih dragocenim. Ne mislim da treba zarad opšte prihvaćenosti i bojazni da „možda nisu svi razumeli”, podcrtavati, dodatno pojašnjavati i time uticati i sužavati doživljaj gledaoca. Nekada je dovoljno da odemo kući sa osećajem, pitanjem ili emocijom koja nas je dotakla.
U kom pravcu savremeni ples u Srbiji treba da se kreće u budućnosti?
Kao sto sam već pomenula, potrebno je omogućiti uslove rada kako bi aktivni učesnici plesne scene mogli da nastave da deluju i stvaraju, kako bismo svi zajedno mogli da krčimo tlo naraštajima koji dolaze.
Foto: Jelena Janković
