Aljoša Đidić je rođen 25. decembra 1995. godine u Brusu. Osnovne akademske i master studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu završio je u klasi Jasne Đuričić i Sanje Ristić Krajnov. Gledali smo ga u brojnim predstavama Pozorišta Promena, kao i u predstavama „Velika depresija”; „Tri zime”; „Upotreba čoveka”, za koju je dobio nagradu „Ardalion” za najboljeg mladog glumca i nagradu Politike „Avdo Mujčinović” koju ćemo imati prilike da pogledamo 14. i 22. oktobra u SNP-u; „Višnjik” i mnoge druge. Razgovor sa Aljošom započinjemo na „daskama koje život znače” u Srpskom narodnom pozorištu, gde su u toku probe za predstavu „Midlseks”, čija je premijera zakazana za 26. oktobar, a rekao nam je i da vredno radi na monodrami „Krojcerova sonata” od Tolstoja, čije je izvođenje planirano za novembar.
U SNP-u je počeo rad na novoj predstavi „Midlseks”, koja će problematizovati telo kao tabu temu, čiju režiju potpisuje Jovana Tomić. Šta možemo da očekujemo i šta bi istakao iz procesa rada na ovoj predstavi?
Prvi put u zemlji načinjemo ovakvu temu. Radi se o čoveku koji je rođen kao devojčica. Pruža se pitanje identiteta, suočavanje sa sobom, telom, okolinom, porodicom, adolescencija, stidljivost, strah… Glavni junak sa 14 godina otkriva u rečniku šta je hermafrodit i suočava se sa time da je monstrum. Predstava takođe tretira pitanje normalnosti, da li uopšte postoji nešto što je normalno i zašto imamo toliku potrebu da popravljamo stvari po određenim šablonima, normama i pravilima. Jovana je prepametna mlada rediteljka i zajedno sa nama gradi svoju ideju i u isprobavanju napipamo šta je najbolje za situaciju. Ekipa je dobra i roman je takođe odličan, uživao sam čitajući ga. Mislim da će predstava biti baš dobro osveženje za pozorište i da će ova mlada ekipa koja je sada primljena da uspostavi novi nivo ispod kog ne sme da se ide.
Već tri godine kako diplomska predstava „Tri zime”, u režiji Jasne Đuričić, živi na sceni. Šta je ključno za uspeh ove predstave i po čemu je ona tako posebna?
Velika je borba da se ta predstava igra i čudi me kako niko to ne prepozna i ne uzme kao neko blago, jer mi sve sami radimo, što je otežavajuće, i u nekom momentu se gubi entuzijazam, ali istrajavamo u tome jer su „Tri zime" nešto posebno svima nama. Izabrali smo dobar tekst, imamo profesorku koja je divna i koja je to izvukla iz svih nas prilično intenzivno. Mislim da je Jasna najkompletniji profesor, jer se uvek znalo da šta god da izaberemo da radimo postoji proces u kome se istražuje i odatle se to prenese i na scenu. Da bi predstava doprla do ljudi mora da bude na tom nivou da onaj ko gleda ne može da bude ravnodušan. Ljude koje igram moram da zavolim do kraja i da ih znam u srž. Ako se daš celim srcem uz sve lične delove koje si prosuo kroz proces, to može i ljude da ponese, dirne i podstakne na razmišljanje ili čak da otvori, što mislim da je najlepše, neke potisnute sfere. Kad to otvoriš, onda nema većeg uspeha za predstavu i onda pozorište ima smisla, pa makar se i jednom desilo.
Bio si član Dramskog studija Srednje škole u Brusu. Koliko su značajni prvi koraci za budućeg studenta glume?
Mislim da je značajno jer se tu zaljubiš u to. Meni je to baš lep period. Divni ljudi su to vodili, dobra ekipa je bila, poklopili smo se generacijski, radili komedije, družili se i putovali. Kroz to sam shvatio da želim da se bavim ovim. Ne znam tačno zašto, ali mi je jako prijalo i mnogo sam se dobro osećao kad sam na sceni sa ekipom, kad se nešto dešava, pričamo o nečemu i ljudi se smeju. Dobiješ neko iskustvo, ali profesor na akademiji će znati da ti ukaže na loše što si pokupio od amaterskog, a ima i dobrih stvari. Tada sam samo znao šta je energija i svaki put sam ponavljao u sebi: „Ovo večeras mora da bude do kraja” i ta mantra mi je ostala.
U „Velikoj depresiji”, po tekstu Filipa Grujića, a u režiji Marka Čelebića, igraš mlađeg Bajersa. S obzirom na to da o Ebenu Bajersu ne postoji toliko informacija, kako si se pripremao za lik njegovog mlađeg brata?
Kroz razgovor sa kolegama i promišljanje o tome šta taj tekst nudi i šta je upisano, a šta još može da bude. Čini mi se da za takvu vrstu drame treba biti glumački vešt, da pustiš ljude da to slušaju i primaju sa tobom, ali i da imaju prostora da učitavaju svoje asocijacije. To je nešto što je na neki način nezgodno, a na drugi i izazovno kod postdramske forme - što u samom tekstu ne postoje konkretne situacije i o tome ko su ti ljudi. Mislim da je tu pre svega mašta ključna stvar. Ti jesi na sceni provodnik misli pisca, ali kroz to dodaješ i svoja razmišljanja o ovom vremenu i o svojim pogledima na stvari. To je jedan čovek koji nije srećan i stalno traži da popuni prazninu i na kraju je ne popuni već krene da uzme radithor za koji nije ni znao šta je i zapravo je prva žrtva.
Šta je to što ti je posebno značajno u vezi sa ovom predstavom, šta nam ona pruža i koja to pitanja otvara?
Momenat koji jako volim u toj predstavi je: „Potreban mi je prijatelj, jedna osoba, sasvim mala, neprimetna soba da uz nju naučim sve” - svakome je danas to potrebno i svako može da se prepozna. Nekoliko puta se desilo i baš mi je bilo drago zbog toga, srednjoškolci su govorili da se jako poistovećuju baš sa Džonom Bajersom, jer on kaže da mu treba čudo, ali ne zna šta je to čudo. To su teme kako se stiče i ko je danas prijatelj, kao i odnosi sa roditeljima u današnje vreme kroz ceo ovaj brzi ritam. U svakom vremenu kažu da je porušen sistem vrednosti, a čini mi se da je sada stvarno jako upitan. Profesorka nam je često govorila: „Deco, ja nisam za revoluciju, nego sam za evoluciju”. Baš sam dugo razmišljao o tome i shvatio da je ta evolucija okrenutost ka sebi i bavljenje sobom kao ljudskim bićem. Rođen sam na ovoj planeti, šta sve mogu da uradim i koji su moji potencijali. Da budem i koristan ljudima a da se i povežem sa njima da zajedno delimo neki trenutak. Kojim god poslom da se baviš, voli ga i ako si već dobio priliku usavršavaj se.
Pred kraj sezone u SNP-u izveden je Čehovljev „Višnjik” u režiji Raleta Milenkovića, u kome tumačiš Peću, večitog studenta. Na koji način pristupaš čitanju kultnih drama, a na koji načim savremenih dramskih tekstova?
Treba voleti ljude onako kako ih Čehov voli, jer da ih on toliko ne voli i ne razume, ne bi mogao to da napiše. Kroz taj proces sam shvatio da ako se ne zaljubim u pisca, u smislu da ga zavolim celim srcem i da mi je u periodu kad to radim jedino bitno, onda neću dati maksimum. Još je lepše kad se cela ekipa zaljubi u pisca i sa ljubavlju i poštovanjem prema tom čoveku koji je to stvarao mi prolazimo kroz proces. Treba stalno da se podsećamo zašto smo ovde i zašto postoji pozorište. Kad se svi nesebično dajemo u tome, onda je nebitno da li je savremeno ili ne, bitno je da je dobar tekst. Naravno da je to što su Šekspir i Čehov pisali večite teme. Neko je bio rekao da je pisanje taština jer je sve već napisano. Kad je neko dobar pisac, on to provuče kroz sebe i ljude koje zna, kroz svoj veliki dar i stalni rad na tome i želju da prikaže drugima to što shvata. Čini mi se da manjka, ne samo u umetnosti već u svim zanimanjima, ta goruća želja kod ljudi da se bave nečim, da znaju zašto to žele i da su zaljubljeni u to do kraja.
Šta je ono što bi poželeo za sebe u predstojećoj karijeri?
Hteo bih da se bavim filmskom režijom i na tome učim i radim već neko vreme i želja mi je da na sledeće leto snimim prvi kratki film. Taj svet me takođe zanima i negde osećam i mislim da imam potencijal za to. Pokušaću jer mislim da je film isto velika stvar. Voleo bih i da radim neku baš dobru komediju. Mislim da svaki komad za sebe ima žanr koji mi treba da nađemo jer je stvar u tome kako ja vidim te ljude i kako mislim da to treba da se igra.
