Nova predstava Srpskog narodnog pozorišta „Nezaboravak, Potočnica, Zmijske oči” po tekstu Mine Petrić imaće svoju premijeru u ponedeljak na Kamernoj sceni. Režiju potpisuje Tara Mitrović, a dramaturg je Đorđe Kosić. U središtu ove drame su tri žene, tri različite generacije i svaka je na svoj način opsednuta temom sećanja i zaborava. Igraju ih Aleksandra Pleskonjić, Sonja Damjanović i Alisa Lacko, sa kojom smo vodili ovaj razgovor. Alisa nam je približila svoj lik iz predstave, ali se i prisetila čega se seća i šta ne bi da zaboravi.
„Nezaboravak, Potočnica, Zmijske oči” govori o sudbini tri žene: majke, ćerke i unuke, ali kroz vizuru odrastanja najmlađe od njih, koju će zbog neobične majčine prirode odgajiti baka, presudno utičući na nju. Koji si ti deo ovog triptiha?
Tumačim ulogu unuke, odnosno ćerke. Uloga deteta koje je u transgeneracijskoj traumi poslednja tačka njenog prenošenja. U porodici u kojoj postoji transgeneracijska trauma dete neizostavno vuče teret svojih roditelja i teret njihovih roditelja. Potiskivanje, nasleđeni mehanizmi, određeni obrasci odgajanja i ponašanja, način komunikacije su sve elementi koje dete podrazumeva kao ljubav, uverenje i nesvesno nasledstvo što umnogome otežava da se uopšte locira problem i da se sa njim suoči. Posledice toga su i osećaj nesigurnosti i neprihvaćenosti u spoljašnjem svetu, socijalna teskoba, nepoverenje. Deficit socijalnih veština. Često u svom ponašanju uočava greške što će izazvati bes prema sebi, a stid i sramotu od drugih. Zato je dom sigurno mesto gde si uvek dete. Kod kuće si svoj, celovit, dom je tvoj svet. Dok ga ne napustiš ili bežiš od njega. U ovom komadu bežanje će upravo biti suočavanje sa traumom, jer nemaš gde sa tim osećajem nelagode i teskobe, neobjašnjive, nasleđene krivice. Kao da si kažnjen zvog svoje slabosti. I onda jedini način da spasiš sebe jeste da tu traumu prekineš. Treba da se desi porodično, kolektivno suočavanje.
Ovaj komad se bavi posledicama odsustva, nebrige i nepružanja ljubavi i pažnje, zarad uranjanja u sopstvene probleme. Rediteljka Tara Mitrović postavlja pitanje zašto smo, kao po pravilu, najsuroviji prema najbližima? Koji odgovor može da se krije na ovo pitanje?
Ah, koliko puta smo pokušale da dođemo makar i do naslućivanja odgovora na to pitanje. Ali umetnost postavlja pitanja, zar ne? Odgovor je u vama. Sećam se da sam, kada sam pročitala komad, pomislila: „Sa koliko ljubavi se one mrze, prosto je neverovatno”. Moguće je da je zbog toga što roditeljsku ljubav podrazumevamo, sa njima smo svoji, ne moramo da biramo reči jer ma kakvi mi bili oni moraju da nas vole. To naravno nije istina, ali mi tako gledamo na njih, njih podrazumevamo. To je neko naš. Zato za njih imamo najmanje strpljenja, najviše ih volimo, ali nas i najbrže iznerviraju. I najlakše ih povredimo kao i oni nas. Često primaju udarce koji nisu namenjeni njima, ali oni svejedno razumeju zato što je to ipak jedinstvena ljubav. Ti možda možeš da imaš nekog ko ti je bolji ili bliskiji od mame, ali ta jedna jedina osoba koja te je rodila, baš sa tom osobom imaš tu, unikatnu povezanost koja je neponovljiva, nezamenljiva. I od tebe zavisi kako ćete proći kroz zajednički život. Mene je užasno pogodila svest da su moji roditelji smrtni, to se desilo kada sam shvatila da su ostarili. Nestaće u jednom trenutku iz tvog života, ta surova igra kruženja materije u prirodi. Zato ne treba biti surov, zato treba prema njima da imamo najviše strpljenja, da se reše problemi i da vaš zajednički život nosi radost i uživanje u međusobnom društvu. Jer kada ti roditelj kaže: „Biće sve u redu” nema većeg osećaja sigurnosti i doma i kuće od toga. Odsustvo roditelja ili njihove ljubavi je praznina ispunjena „promajom” koja peče. Nemam bolju definiciju.
Predstava će biti postavljena na Kamernoj sceni SNP-a. Po čemu je za jednog glumca poseban i drugačiji rad na maloj sceni?
Izuzetno mi prijaju kamerne scene i hinter-bine, male scene. Pozorište je jedan divan i nežan susret ljudi, publike, pisca, reditelja, glumaca, tehnike, pa i reflektora i zvučnika. U manjim salama taj susret je intimniji, izostavljena je svečanost koju nose velike sale. I to mi prija. I baš zato što je tako intimno i ušuškano, ne moraš da vičeš i da imaš „epohalne” pokrete da bi te onaj „ćorav i nagluvi” čuo u poslednjem redu. I sve je vidljivije na manjoj sceni. Disanje, pogledi, dodiri, mozda čak i misli. Ne umanjujem vrednost velike scene, sve se to vidi i na njoj, samo mi je manja prirodnija. A i imam dioptriju, pa na Velikoj sceni „Pera Dobrinović” koja je široka, legenda kaže, 35 metara, često vidim duplo partnera, pa mi je i dupla žurka u glavi. A Kamerna scena je i zanimljiva zato što ima gledalište sa dve strane, tako da se Tarin koncept i scenografija koju potpisuje Marija Kalabić savršeno uklopila u taj prostor.
Šta ti je na ličnom planu doneo rad na ovoj predstavi?
Razvoj. Suočavanje. Osvešćivanje. Mislim da su porodični odnosi, sukobi i komunikacija nešto što ozbiljno drma savremenog čoveka. Priželjkivala sam da ta tema dobije svoje mesto na sceni. Pogotovo u mom matičnom, Srpskom narodnom pozorištu. Zanimljivo je da skoro svaka psihoterapeutska metoda često nađe da je uporište problema porodične prirode. Kroz odrastanje, sazrevanje i starenje menjamo poglede na svoje roditelje. I na kraju zamenimo uloge. Trijumf bi bio da se svi međusobno prihvatimo takvi kakvi jesmo. Uh, koliko su retki takvi primeri.
Kroz dramu se provlače i brojni fenomeni među kojima su sećanje i zaborav. Čega se ti sećaš, a šta ne bi da zaboraviš?
Bake i deke su čuvari tvog detinjstva. Ono što je za mene najbolnije je to što se bez greške sećam njihovih stanova, nijanse i materijale nameštaja, zvukove koji su proizvodili koraci na podovima, televizora, mirisi kad su ručkovi i kad nisu, krevetnine, čak i ukrasa za jelku. Ali me jede što mozak tako detaljno zapamti prostor svim čulima, a situacije, konkretne sa tim, pa čak i bogovskim, bićima su sve bleđa i bleđa sećanja. I onda nas najčešće napuste u našim tinejdžerskim ili studentskim danima, kada imamo vremena za sve na svetu osim za njih, a u tridesetima i četrdesetima bi dao sve na svetu samo kad bi mogao jednom da ih ponovo vidiš, jer toliko toga razumeš i imao bi toliko toga da im daš. Vraćajući njih ti zapravo vraćaš i sebe – dete. Moja baka je živela u Puli i u prizemlju njene zgrade već trideset godina radi jedna žena, Ondina. Svake godine sam tamo i svaki put joj se obradujem jer mi ona jedina još priča o mojoj baki, mom Pajčetu. A iskreno, obe bake i obojicu dede nisam videla i više od mesec dana pre nego što su umrli. To je ta nepopunjiva praznina koja luta sa mnom kroz život.
U šta ti danas veruješ – u sadašnjost, u ono što pamtiš ili u ono što će tek doći?
U ovom trenutku verujem samo u studente.
Foto: Sara Apostolović; Danijel Rauški
