Publika ga prepoznaje po veštim transformacijama koje čini iz uloge u ulogu, stvarajući upečatljive likove na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Njegov pozorišni put krenuo je iz Užica gde je rođen 1994. godine, zatim se nastavio u Beogradu, gde je studirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Dobitnik je nagrade „Mata Milošević” za najboljeg studenta glume 2016. godine. Sarađivao je sa više pozorišta, a danas glumi u mnogobrojnim predstavama, poput „Divljeg mesa” za koju je dobio nagradu „Buca Mirković” za najuspešnije glumačko ostvarenje.
Aleksandar Vučković je za naš portal govorio o pozorišnoj umetnosti i tome kako je ona uticala na njegov rad, o lepoti i težini stvaranja uloga, kao i o mladalačkim problemima, težnjama i željama.
Šta te je privuklo pozorišnoj umetnosti i kada je ona postala deo tebe?
Već sam sa sedam godina krenuo u školu glume u užičkom pozorištu kod glumice Tanje Jovanović i odmah sam znao da želim da budem glumac. Stalno sam imitirao babe i dede iz svog sela i gledao skečeve na TV-u, i čini mi se da su to bile prve stvari koje su stvorile kod mene potrebu da se „pokazujem”. Naravno, u užičkom pozorištu postoji divan Jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda”, tu sam gledao svoje glumačke idole i polako shvatao da želim da gluma bude moj poziv. Mislim da tek sad krećem da se bavim onim istinskim (dubokim) motivima, šta je to u meni što me tera da navučem na sebe neki drugi identitet i izađem na scenu. Što sam stariji, svaki proces mi se čini teži, jer preispitivanje svakog postupka postaje intenzivnije, a i odgovornost prema sebi, ali i prema ostalima, konstantno raste. Tu su naravno i očekivanja koja nam sreću kvare, a valja ih se oslobađati.
Koliko slobode umetničkog izraza ti je bilo pruženo kroz dosadašnji rad na predstavama?
Umetnička sloboda je relativan pojam. Sve zavisi od procesa do procesa i od reditelja do reditelja. Kakav je čiji način rada, princip, koju priču želimo da ispričamo, da li se kreće konkretno od dramskog teksta ili neke teme pa kroz improvizaciju dolazimo do situacije koju ćemo na sceni da realizujemo. Moraju svakakve tu kockice da se slože da bi se glumac osetio slobodno na sceni. Mene u samom procesu stvaranja ispunjava kada osetim dobru ekipu, zajedničku komunikaciju i radost igre jer bez toga, po mom mišljenju, nema pozorišnog čina. Važno je da ljudi budu spremni da se otvore, da pokažu svoje slabosti, da se ogole pred ostalima kako bismo zajednički došli do istine. To će sad zvučati kao floskula, ali zaista istina je razlog zašto se bavim ovim poslom.
„U raljama života” je najskoriji projekat u kom si učestvovao. Na koji način nove generacije pričaju priču o modernoj, današnjoj Štefici Cvek? Koji tipovi ljudi su prikazani kroz aktere ove predstave?
Štefica Cvek je jedna mlada, hipersenzibilna, osvešćena osoba koja u ovom svetu ne može da pronađe ljude sa kojima se razume. Akteri koje vidimo su ljudi koji sve vreme pokušavaju da suze tu njenu svest, opstruišu je ne bi li nahranili svoj želje i htenja. Ovo je i priča o muškarcima, o događajima čiji smo svedoci, a o kojim krećemo da pričamo tek kad se dese u našem bliskom okruženju. Sve dok nas se problem ne tiče, mi ga zaobilazimo. Mi smo kroz ovu predstavu pokušali da prikažemo ljude od kojih sve kreće u realnom životu, u našem dvorištu, kafićima, u svakodnevnim situacijama, da vidimo koje su to njihove sitne požude, koje su to frustracije koji oni leče. Ovo je zapravo jedna generacijska priča o stereotipnim muško-ženskim odnosima i ljudima koji ne mogu da nađu zajednički jezik. Iz toga se javljaju ekstremne reakcije i sukobi, a ništa se specijalno na kraju ne promeni jer svi smo mi deo tog začaranog kruga od davnina.
Trenutno se u BDP-u igra predstava „Divlje meso” nastala po delu Gorana Stefanovskog. Šta te je zaintrigiralo pri prvom čitanju ovog komada?
Na samo čitanje teksta „Divlje meso” potpuno sam bio fasciniran. To je jedna od najbolje napisanih drama na ovom našem zajedničkom jeziku, koja do detalja opisuje naš mentalitet. Slobodno se može nazvati antičkom tragedijom savremenih dešavanja. Čini mi se da je pozorište postalo toliko elitističko da ljudi često, kada čitaju porodične drame tih tematika, nisu svesni koliko takvih porodica živi u našem okruženju sa sličnim ili istim egzistencijalnim problemima. Ovo je jedan klasik domaće dramaturgije na kome je bilo teško, ali sa druge strane, vrlo uzbudljivo raditi.
Šta čini tematiku ove predstave aktuelnom i danas?
Mnoge stvari. Pre svega, predstava prati lik mladog, perspektivnog momka koji želi da opstane u ovom svetu, a koga porodica i društvo vuku unazad u njegovom napretku. To je između ostalog i tema mnogobrojnih predstava koje se trenutno nalaze na repertoaru Beogradskog dramskog. Skoro sve se bave jednim mladim, hipersenzibilnim čovekom koji vidi širu sliku i pokušava da se izbori sa tim ljudima koji ga konstantno terorišu i ne dozvoljavaju mu da izađe iz „Platonove pećine”.
Ukoliko tu tematiku poredim sa današnjicom, meni se čini da nas na ovom našem balkanskom podneblju već generacijama vaspitavaju tako da što duže ostanemo deca. Što duže ostanemo deca, oslobođeni smo odgovornosti, ako ne donosimo odluke, nećemo povući određene poteze, samim tim nećemo napraviti nikakvu promenu. Često čujemo kako su našem društvu potrebne promene, a niko ne radi ništa po tom pitanju. Treba krenuti od sebe kako bismo uradili neke konkretne stvari. Ukoliko sebe i druge podržavamo u čamotinji i neradu, a činjenica je da je lenjost veliki problem, ništa se neće desiti. U budućnosti ćemo pričati o ovom vremenu kao o divnom vremenu, samo zato što smo bili mladi, a ništa nismo uradili za nove generacije.
„Kišne kapi na vrelom kamenju” je predstava koja u prvi plan stavlja tematiku manipulacije, na raznim nivoima – u društvu, ljubavi, ali i na profesionalnim planovima. Koji su sve domeni manipulacije kroz koje prolazimo kao pojedinci, ali i kao društvo?
Manipulacija je nama zapisana u genetskom kodu i potpuno je nesvesno prihvatamo. Već od malih nogu, kroz porodične odnose, bivamo izmanipulisani, što se odražava kasnije time što ne govorimo ono što mislimo, večito je prisutna neka vrsta autocenzure. Često nas tako smeštaju u programirane matrice, kojim su se navikavale i prethodne generacije. Od početka se guši sloboda mišljenja i govora, a kad dođeš u godine da te preplavi bunt, često ne znas da ga artikulišeš i onda se dešava da izgovoriš ili uradiš nešto što zapravo ne želiš. U tom našem delovanju imamo kontratežu koja nas upozorava da se ne ističemo previše, jer možemo biti izbačeni iz plemena. Što smo stariji, sve bolje vidimo na koje sve načine, putem medija, društvenih mreža, kroz različite forme komunikacije, manipulišu nama i leče svoje frustracije.
Da li pozorište svojim delovanjem može da menja svest društva?
Pozorište će uticati onoliko koliko je ljudima koji se bave pozorištem i koji rade u njemu, stalo da utiče. Trenutno imamo situaciju da je pozorište u katastrofalnom stanju, sveprisutna je hiperprodukcija snimanja serija pa glumci nemaju vremena za pozorište, a pozorištu treba vremena, treba mu se posvetiti. Ono se bavi temama koje nas se tiču. Bombardovani smo različitim temama o nasilju, nasilju nad ženama, maloletničkoj delikvenciji, korupciji itd. ali se zapravo niko suštinski ne bavi tim problemima. Mi smo društvo konzumerizma, a kad konzumiramo neki sadržaj, uzimamo ga na brzinu, „s nogu”, površno. Pravo pozorište teži istini i zbog toga verujem da može da promeni mnogo toga – ono je živa i direktna stvar. U pozorišnoj sali se iznosi jasan problem, prilazi mu se sa svih strana, i publika u tome pokušava da čuje sebe, ako se na kraju identifikuju, ako se desi katarza uveren sam da i glumci i publika izlaze iz sale kao bolji ljudi.
Da li zbog toga biraš pozorište u odnosu na film?
Da! Još uvek verujem u neke svoje ideje, trudim se da sačuvam to u sebi i nadam se da će me taj trud pratiti kroz ceo život. Često bivam razočaran, ali ne dam da me to pokoleba. Jasno mi je da sam izabrao teži put, jer smo svi svesni koliko je malo pozorišne publike; isto tako ljudi koji žive od pozorišta ne žive, već preživljavaju. Ali kad se desi prava stvar u pozorištu, onda to odjekne, onda se to čuje i ponovo nam vrati veru. Ljudi dolaze iznova i iznova da gledaju te predstave i prepričavaju jedni drugima. Jeste retko, ali se za takve blistave trenutke živi.
Foto: Ivan Mijatović; Dragana Udovičić (BDP)
