Pozorište mladih u saradnji sa Udruženjem građana „Sloboda nema cenu” i Festivalom ekološkog pozorišta za decu ovih dana radi na novoj predstavi po motivima bajke „Devojčica sa šibicama” Hansa Kristijana Andersena. Predstava se bavi temom dece koja žive i rade na ulici, a namenjena je kako deci tako i roditeljima. Ideja ovog projekta je da ukaže na opasnosti kojima su deca na ulici izložena, a istovremeno i da razvije empatiju kod dece gledalaca. Tim povodom razgovarali smo sa jednim od glumaca iz predstave, Aleksom Ilićem.
Predstava „Devojčica sa šibicama” ima za cilj da ukaže na rizike kojima su deca na margini izložena. Da li smo svesni problema kroz koja prolaze i opasnosti kojima ih ulica izlaže?
Ne. Kada smo ušli u proces, shvatio sam koliko zapravo nemam pojma o toj deci. Svi ih viđamo na ulici i uglavnom okrenemo glavu što je užasno pogrešno. Predstava pokušava to da promeni, barem u meri u kojoj je to moguće. U autorskom timu produkcije i „Sloboda nema cenu”, a njihova predstavnica, Dobrila Marković nam je objašnjavala kako sad mi možemo da pomognemo. Nije poenta da ja lično spasim neko dete, nego da ako ga vidimo kontaktiramo broj telefona oranizacija koje se time bave. Uglavnom su deca na ulici koja nešto prodaju ili rade zapravo žrtve trafikinga jer dete ne sme time da se bavi i ne radi za sebe nego za nekog drugog. To je onda krivično delo. Postoje ljudi koji se time bave i ova predstava želi na to da ukaže. Zbog toga je zamišljeno da predstavu prati razgovor. Ova predstava nije samo za decu, već za decu i roditelje. Jako je važno da i roditelji vide kako bi dete odraslo sa tim saznanjima.
Svedoci smo eksploatisanja dece na razne načine. Da li je to danas uopšte moguće sprečiti i zašto većina zatvara oči pred jednim tako surovim fenomenom?
Zato što mislim da se ljudi vode principom „nije to moj problem” ili „jadno dete, pa šta sad ja da radim”. Mnogi ljudi i ne znaju da postoje centri za pomoć takvoj deci. Uvek postoji stav da ja jedan ne mogu ništa da uradim, ali ako bi više njih kontaktiralo, nešto bi moralo da se promeni. U Novom Sadu postoji šaka svratišta gde ona mogu da budu tokom dana. Dosta njih ima kuću koja sigurno nije divan dom, a mnogi žive na ulici jer jednostavno nema dovoljno sredstava da se otvori dom za njih.
Posetili ste i Svratište za decu. Kako je izgledalo to iskustvo i kako su reagovala deca, a kako ti i kolege?
Dobrila i Jelena iz organizacije „Sloboda nema cenu” su napravile neku radionicu. Ja sam imao užasno veliku tremu i nisam znao šta da očekujem i kako da pričam sa tom decom. Međutim, kad sam došao shvatio sam da su to obična deca sa kojom smo se družili, igrali se, pravili skečeve, crtali, pričali o tome šta volimo a šta ne. Vrlo otvoreno pričaju o svemu, vole da čitaju i uče. Pričajući o svojim strahovima i blamovima, shvatili smo da smo dosta slični. To su neverovatno divna deca. Neposredni su i nemaju dovoljno razvijenu socijalnu inteligenciju zato što znaju da za njih ne postoji kazna jer su već kažnjeni.
Ova bajka osim o odrastanju na ulici govori i o usamljenosti i otuđenosti. Da li misliš da se današnja deca na neki način mogu poistovetiti sa Devojčicom?
Mislim da da. Jedan deo predstave bavi se i vršnjačkim nasiljem koje skoro svako dete u većoj ili manjoj meri proživi. To toliko dugo postoji da to ljudi negde vide kao svakidašnje. Međutim, dete kad bude videlo tu scenu u predstavi, videće da je to vršnjačko nasilje i možda će prepoznati sebe ili nekog koga poznaje, da li u Devojčici, da li u dečacima iz naše predstave koji vrše nasilje. Možda će shvatiti da se Devojčici to ne dopada i da joj je teško, da ima neke probleme za koje ti dečaci ne znaju. Pa zašto onda onda zadirkivati nekog jer je previše mršav ili debeo, ili nema firmiranu garderobu. Dete to ne zna, ono vidi samo da je neko drugačiji i zato to radi.
Projekat je osmišljen tako da predstavu prati razgovor sa decom i roditeljima. Da li je interakcija takve vrste praksa u Pozorištu mladih kada su u pitanju predstave za decu i koliko je publika spremna da se uključi?
Nije baš praksa kod nas, a nije ni generalno u pozorištu. Sonja je odlučila da tako napravi predstavu što nam se svima dopalo, posebno jer imamo autorski tim iza sebe koji zna šta radi i godinama se bave decom i decom sa ulice, i pored kojeg smo dosta naučili. Imali smo razgovor nakon predstave „Na vukovom tragu” koja ima sličan emotivni naboj sa Devojčicom i obe su dramske predstave za decu. Dete ima mnogo širi spektrum emocija od odraslog čoveka i mnogo će bolje razumeti i prihvatiti od njih. Odrasli imaju tu mogućnost apatije da odgledaju nešto i da ih ne dotakne jer su svesni da su to ljudi koji su na sceni. Deca nekad nemaju predstavu da gledaju predstavu i apsolutno se poistovete i prožive ono što i glumac i zato dete u pozorištvu ne možeš da prevariš. Mislim da je važno da interakcija postoji, ali opet zavisi od predstave i čemu ona služi.
Koji lik tumačiš u predstavi i kako on vidi devojčicu? Kako si gradio lik deteta?
Predstava je osmišljena tako da Ervin, Danilo i ja igramo više likova i menjamo se, dok Kristina igra devojčicu, a Vera njenu baku i ne menjaju se. Rediteljski je koncipirano kao teatar objekta. Kad igramo dete koje nije sa ulice, onda smo objekat, odnosno predmet koji predstavlja to dete. Ti objekti se vezuju za lik. Kada igramo decu sa ulice, onda ih predstavljamo svojim telom, kroz lik. U mom slučaju imam dva lika, Lepog Džonija i Krezu, koji su međusobno vrlo različiti kako bismo pokazali koliko stvarno ima dece na ulici. Bilo mi je interesantno to menjanje, koliko mogu da budu različiti a da ih ja igram i šta je njihov problem. Scene su kratke i nema vremena da se lik razvije, ali se to ipak desi.
Kako se razlikuje tumačenje likova dece od tumačenja odraslih?
Svaki glumac će reći da su tri najteže stvari za glumiti deca, pijani ljudi i ludaci. Tanka je granica između toga napraviti autentično dete i loše ga odglumiti. Dosta smo se bavili time kako se deca kreću, gledaju, kako pričaju sa odraslima, svim tim sitnicama koje kada se grupišu formiraju lik. Nisam pre imao priliku da na ovaj način igram dete.
