Gledam uvek u gledalište, ali to je tako, jedna zavesa od neidentifikovanih lica koja se samo nazire preda mnom. Plašim se da pogledam nekoga u oči, naročito kad igram komediju.
Rođen je 1933. godine u Zaječaru. Već je u srednjoj školi sa pozorišnom družinom igrao u predstavi „Odrpanci” Mateje Bora. Prvobitno je upisao studije prava, zatim Arhitekturu, a onda Filološki fakultet. Tih godina odlazi na audiciju u „Ivu Lolu Ribara”, gde dolazi nespreman, već samo čita „Slijepog svedoka”, i bez obzira na to, biva primljen.
U „Ivi” igra u predstavama „Tuđe dete”, „Daleko je sunce”, a 1957. na nagovor Vere Belogrlić, takođe članice „Ive Lole Ribara”, odlazi na prijemni i upisuje Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju.
Mislim da bi kritičari trebalo da pišu o tome kako predstava nastaje, ne samo o rezultatu premijere, jer to je samo jedan tren u životu predstave, ne uvek prvi. Da pišu nekad o desetoj ili pedesetoj reprizi, da žive s predstavom, kao što mi to činimo.
U tadašnjem Savremenom pozorištu, a današnjem Beogradskom dramskom pozorištu, ostvariće svoje prve profesionalne uloge u predstavama „Andora”, „Operacija Listrata”, „Beton i svici”, „U logoru”, „Bogojavljenska noć”, „Posle pada”, itd.
Ljudi velikog dara ostaju velika tajna. Verovano je dar i ta njihova neponovljivost koja se ne može definisati. Mali dar je ponavljanje već viđenog, profesionalnost sazdana od elemenata znanog zanata, a veliki dar redovno poriče pravila, zanosi nas novostima koje pronalazimo tamo gde su staze već utabane i razgaljuje novim slutnjama koje sa njim tek naziremo. Zoran spada među te velike darove kojima svi priznaju izuzetnost. A njemu nije lako u svetu tih priznanja i velikih očekivanja.
Jovan Ćirilov
Šezdesetih će igrati u Ateljeu 212 u predstavama „Razvojni put Bore Šnajedera”, „Kralj Ibi ili Poljaci”, kao i „Rado Srbin ide u vojnike”. Sedamdesetih će igrati u najpoznatijim predstavama Ateljea 212: Meaestro Fior, „Opereta” (1970); Kapetan, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” (1971); Ahmet Nurudin u predstavi „Derviš i smrt” (1971), Molijer u istoimenoj predstavi (1975), Leonad, „Višnjev sad” (1978), Simeon u predstavi „Cincari i korešpodencija” (1980).
U Ateljeu se još uvek gaji krhka biljka. To jeste naše pozorište, naško pozorište, koje svoje sokove vuče sa ovog tla. Ali je ono zbunjeno, napabirčeno.
Zasigurno, najzapeženiju ulogu Radovana, odigrao je u predstavi „Radovan III”, koju će publika Ateljea 212 pamtiti za sva vremena. Zbog uloge u ovoj predstavi dobio je titulu Kralja humora i improvizacije. Međutim njegova viđenja improvizacija isticao je ovako: „Ne mislim da sam majstor improvizacije. Jednostavno, samo zahvaljujući tome što mi je dato da prvo u ovom poozorištu iznesem u jednom trenutku više mogućnosti jednoga lika nego što sam tekst i predstava pružaju, ja se usuđujem i u tome imam uspeha. To je prosto jedan bezobrazluk u pozorišnom smislu.”
Cincari ili Korešpodencija
Svesno igrajući, uzdržanim i s nenametljivim unutrašnjim preživljavanjem, Zoran Radmilović, jasno je naznačio lik porodičnog otpadnika - intelektualca, i za predstavu je bio dragocen kontrast temperamentnoj igri ostalih ‘korešpodenata’.
Politika, 1982.
Radovan III
Radovanov sporazum sa gledaocima je toliko čvrst da ne postavlja nikakvu ogradu ili zabranu Radmilovićevoj igri. Nema toga što Radmilović u svom kraljevstvu duha ne sme: i da potpuno uklanja rampu prividno napuštajući lik, i da, s masnim jezičkim začinima moravca Radovana prisvaja slobodu govora i misli.
Večernje novosti, 1984.
Radio je, takođe, na adaptaciji i režiji predstave „(Ne)sumnjivo lice”, u kojoj je naslovnu ulogu dobio Boro Stjepanović.
Poslednji put, i 299. izvođenje predstave „Radovan III”, odigrao je 1985. godine u junu, da bi sledećeg meseca preminuo.
U njegovu čast, u rodnom gradu, održava se festival Dani „Zorana Radmilovića”. Na istom festivalu dodeljuje se nagrada „Zoranov brk”, namenjena najboljem glumcu tog festivala.
Izvor: Muzej pozorišne umetnosti
Foto: Muzej pozorišne umetnosti; Arhiva Ateljea 212
