O regionalnim pozorištima, saradnji umetnika na ovim prostorima nisam mnogo razmišljala do 2019. godine. Zašto baš ta godina? U mesecu oktobru, iste godine, gledala sam predstavu „Črna mati zemla”, Zagrebačkog kazališta mladih i malo je reći da mi je ta predstava promenila pogled na pozorišni svet i njegovo delovanje. Pamtim i rečenicu koleginice „Davno ne beše nešto ovako u kraju našem”. Iste godine, na FIST-u, gledala sam predstave iz različitih krajeva regije, susretala se sa mladim ljudima i imala priliku da sa njima razgovaram nakon predstava. I sa tog festivala me je pratila rečenica jedne glumice „Kazalište je kolektivna igra”, spoj glumaca i publike u jednom prostoru koji zajednički dišu.
Zbog svih ostalih saradnji, gostovanja, pozorišnih festivala koji su nam dopustili da se upoznajemo i razmenjujemo zajednička htenja i energije, bez obzira sa kog prostora potičemo, odlučismo da pokrenemo novu tematsku celinu naše HuPopedije. Ona će nam doneti priče raznih umetnika sa ovih prostora, a koje će govoriti o lepoti stvaranja pozorišnih predstava i njihovom povezivanju. Progovaraće rečima mladih umetnika koji su tek zakoračili u svet teatra, ali i onim koji su svojim dugogodišnjim pozorišnim stažom uticali na njihovu izgradnju i umetničko usmeravanje.
Za naš portal, u prvom u nizu članaka, govorile su glumice Maruška Aras i Selma Alispahić, kao i reditelj Patrik Lazić. Patrika smo upoznali kroz njegovih nekoliko režija u beogradskim pozorištima, a poslednje dve predstave „Naš sin” i „Kamen”, uplovile su na put ka brojnim gradovima regije.
Predstava „Naš sin” igrala se u Prištini i Gnjilanu, što predstavlja prvo gostovanje neke srpske predstave posle 23 godine.
„Dvadesetak ljudi je u Gnjilanu došlo da nas vidi, ali dvadesetak onih koji su bili svesni, kao i mi, koliko je to značajan događaj. Na kraju predstave sam podjednako aplaudirao i glumcima i publici jer verujem da su i jedni i drugi učestvovali te noći u velikoj stvari. Čuli smo se i razumeli iako smo govorili dva različita jezika.”
Regionalna publika po njegovom mišljenju mu daruje druge perspektive. Tako je predstava „Kamen”, dobila drugačiju pažnju u Beogradu i Zagrebu.
„To je predstava koja je rađena u koprodukciji ZKM-a i BDP-a, prva koprodukcija tako velikih zvaničnih pozorišnih kuća posle rata. Mirjanu Karanović su s tolikim oduševljenjem dočekali na sceni ZKM-a. Zanimljivo mi je bilo pratiti i reakcije mladih ljudi u dve države. Jedna omladina je imala mnogo veću svest o tome zašto nas se i danas tiče taj komad o poricanju sramnog ponašanja tokom Holokausta, dok druga baš i nije.”
Upravo zbog toga smatra da je publiku važno izlagati različitim estetikama. A da bi umetnici, kao i ostali ljudi mogli nesmetano da se povezuju Patrik smatra da je najvažnije informisanje, kao i zdrav razum.
„Dvadeset prvi vek je, nema niko više pravo da se vadi na nedostatak informacija, na cenzuru u mejnstrim medijima itd. Uvek možeš da ugasiš televizor ili prebaciš kanal.”
Festivali koji su sastavni deo svih pozorišnih institucija, po njemu najviše utiču na lični razvoj, jer pružaju neformalna povezivanja i upoznavanje kolega i koleginica iz drugih mesta.
„U oktobru u Banja Luci na Međunarodnom festivalu Zaplet 14, družili smo se sa studentima njihove akademije, nekim sjajnim mladim ljudima, družili smo se i sa dugogodišnjom publikom festivala koja već upoređuje moje predstave koje su ranije tamo gostovale. Značajno je da se tako pravi neka regionalna zajednica ljudi koji misle šire od formalnih granica.”
Maruška Aras, mlada glumica iz Zadra, pre dve godine na Be:Femonu u Bečeju osvojila je nagradu sa monodramom „Školjka šumi”. Do sada nije imala prilike da sarađuje s regionalnim pozorištima, ali je još pre diplomiranja imala priliku da putuje sa studentskim predstavama. Na tim putovanjima smatra da je najbolje da se upoznaju kolege iz regije.
„Najvrijednija su vjerujem, poznanstva i ostvarivanje kolektivnog osjećaja zajedništva, ne samo među autorima i izvođačima već i u društvu.”
Povezivanje ljudi na ovim prostorima najznačajnije je po njenom mišljenju zato što govorimo gotovo istim jezikom.
„Dijelimo blisku zajedničku prošlost, koliko god nas ona nekad razdvajala, neminovno nas povezuje. Imaš priliku vidjeti kako rade druge kolege, družiti se, i na kraju krajeva spustiti se na zemlju, shvatiti da si dio neke veće cjeline, da nisi samo pojedinac u svemu i da ne postoji samo grad u kojem ti živiš i djeluješ. U ovo malo iskustva primjetila sam kod sebe i kod kolega da uvijek s ljubavlju idemo na festivale u susjedne zemlje, na poseban način se trudimo da izvedba bude dobra i s istom tom posvećenošću dolazimo gledati ostale predstave.”
Selma Alispahić svojim umetničkim delovanjem stvara upečatljive likove i donosi godinama neke nove glumačke izraze. Igra u predstavi „Nije to to – studije Fausta”, u produkciji MESS Sarajevo, SARTR Sarajevo, Kraljevsko pozorište „Zetski dom” iz Cetinja i Beogradskog dramskog pozorišta. Nedavno je na Festivalu Teatar na raskršću nagrađena za najbolju žensku ulogu u predstavi „Rechnitz – Anđeo uništenja”, nastalu u produkciji SARTR-a i HNK Mostara.
Najvredniji produkt regionalne saradnje po Selminom mišljenju je pre svega da smo potrebni jedni drugima, kao i da ne smemo živeti u zatvorenim svetovima. Deljenje istog geografskog prostora, komplikovane i bogate istorije, kulture i kulturnih vrednosti, predstavljaju sve ono što oblikuje našu budućnost.
„Postoji i mnogo konkretnih ekonomskih razloga zbog kojih su regionalne saradnje dobre jer nama vladaju politike koje uglavnom ne znaju šta je teatar, a kad nešto ne znaš onda ga se i bojiš. Ponekad mislim kao da im je stalo da teatra nema, međutim nije baš tako lako uništiti nešto što ima višemilenijsku historiju koja je odoljela svim politikama, ratovima, ugnjetavanjima, ignoriranjima… Svi su oni iz politike prošli, teatar je ostao da živi. Regionalne saradnje su dobre jer između ostalog održavaju teatar u životu.”
Regionalna saradnja uspeva da uspostavi kontakt publike i brojnih umetnika, povezanost budi neku novu energiju, a publika rado odlazi na predstave koje nisu nastale u njihovom gradu. Selma naglašava da je upravo zbog toga za svakog pozorišnog stvaraoca važno da izađe iz svoje sredine.
„Besmisleno je željeti igrati samo za sredinu u kojoj živiš. Ja volim susrete sa publikom u regionu jer znam da im pričam priču koja dolazi iz druge sredine, ali se razumijemo na ljudskoj, univerzalnoj razini. Susreti na festivalima svaki put nas podsjete na to koliko smo bili unesrećeni tim prokletim ratovima koji su nepojmljivi za svakog čovjeka, a pogotovo za umjetnika koji živi život da bi gradio mostove, a ne kidao veze. Tako reaguju i ljudi iz publike. Naravno oni normalni, a oni nenormalni koji opravdavaju rat i užas neka i dalje žive u svom mraku, sretno im bilo, mi hoćemo svjetlo.”
Povezivanjem umetnika sa publikom na ovim prostorima važno je i zbog rušenja predrasuda, ali i obrazovanja publike, jer ona smatra da obrazovan i otvoren čovek nije onaj koji ignoriše.
„Neobrazovanje stvara ignoranciju, uske poglede, nerazumijevanje, strah od drugog i drugačijeg. Neobrazovanog čovjeka je lako izmanipulirati, izmisliti mu ugroženost od drugog čovjeka, staviti mu pušku u ruku i izdati naređenja. Moć teatra je u obrazovanju velika, nismo ni svjesni koliko velika. Meni su najdirljivija bila gostovanja na kojima sam sretala mlade ljude koji su bili oduševljeni nekom predstavom koju sam igrala i koji su imali potrebu da se upoznaju sa mnom i kažu šta misle nakon predstave.”
Poimanje pozorišne umetnosti po njenom mišljenju uglavnom je slično u svim zemljama regije. Ističe uvek da je više onih stvari koje nas spajaju nego razdvajaju.
„U svim zemljama teatar se bori za svoje mjesto. Ono što me svaki put iznova iznenadi i moram priznati razočara je kad vidim da su se umjetnici uvezali s politikom, i možda ne toliko s politikom koliko sa nekom političkom strankom. Umjetnik mora biti individualac koji razumije drugog čovjeka bez predrasuda i osuda, tako će najbolje doprinijeti „kolektivu” u kojem živi i radi.”
Selma kaže da je na pozorišnim scenama širom regiona uvek prisutna ista borba za opstanak teatra. Takođe, dodaje da je ono što se menja jeste da više teatar ne mora da postoji samo kao institucija koja je finansirana od strane države, ili isključivo države.
„Pozitivno je to što teatarski ljudi nisu više uljuljkani u svoje male svjetove koji traju do penzije, nego se stvorila jedna atmosfera koja pogoduje i borbi za opstanak teatra uopšte u kojoj se ljudi bore da rade kvalitetno. Pozitivno je i to što u regiji postoje još uvijek svojevrsni teatarski Don Kihoti, pojedinci koji imaju snage da se bore za opstanak kvalitetnog teatra, a svi veliki poduhvati su u istoriji svijeta uvijek zavisili od pojedinaca koji su ostvarivali svoje snove i korak po korak strpljivo mijenjali svijet. Nadati se samo da nas ima dovoljno i da se nećemo umoriti.”
Regionalni festivali, čini se, da su najbolji prostor u kom dolazi do izražaja sve ono što se stvara u pozorištima širom regije. Festivali poput Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu, MESSa-a iz Sarajeva, Sterijinog pozorja, Festival Malih scena Rijeka, Bitef-a i još mnogih drugih, utiču na publiku, ali i dopuštaju nadogradnju i međusobno povezivanje. Šta znači mladim umetnicima kad im se ukaže prilika da učestvuju na tim festivalima i koliko utiče ta saradna na njihov dalji rad, pročitajte u sledećoj HuPopediji.
