Ovogodišnji FIST otvorila je predstava „Blasted (Razneseni)” rediteljke Tamare Stojanoske, Univerziteta „Europa Prima” iz Skoplja. Osim što je ovo Tamarina diplomska predstava, deo je i nezavisnog Teatra „Zlaten Elec” iz Skoplja, čiji je osnivač Boban Aleksoski. Cilj ovog teatra je da u njemu stvaraju oni koji nemaju priliku da rade u institucionalnim pozorištima. Misija ovog teatra je da se predstave igraju širom zemlje, ali i van njenih granica.
Tamara i Boban govorili su za naš portal o regionalnim saradnjama, studentskim festivalima koji im znače zbog povezivanja sa publikom, ali i sagledavanja pozorišne scene i temama koje se bave umetnici u regiji.
I pored toga što su finansijske poteškoće prisutne kad govorimo o regionalnoj saradnji i mogućnosti povezivanja mladih ljudi, oni smatraju da danas postoje mladi koji sve te prepreke prevazilaze i uprkos tome se povezuju.
Regionalni festivali po njihovom mišljenju donose priliku da se povezuju sa kolegama iz različitih zemalja, kao i da otkrivanju njihove predstave i nove forme stvaranja u pozorištu.
Za mene svaka poseta bilo kom festivalu ima posebno značenje, jer je to prilika da upoznam kolege iz različitih pozorišnih oblasti, da vidim predstave iz drugih zemalja, na mnogim jezicima, ali i to je šansa za nove saradnje i predstavljanje svog pozorišnog sveta van Makedonije, ističe Tamara.
Boban smatra da je prilikom nastupanja van zemlje, u Srbiji, Albaniji i Turskoj, publika bila ta koja je iskreno govorila o predstavi i govori o tome kakav je utisak na njih ostavila.
Jednu samostalnu i nekoliko kolektivnih nagrada doneli su ta festivalska gostovanja. Na regionalnim festivalima smatram da je razmena projekata i iskustava veoma značajna, jer se umetnici i publika susreću sa različitim pristupima prema teatru danas, a to najviše treba da nas interesuje - u kom pravcu zajedno nosimo teatar, i nezavisni, alternativni i državni teatar. S druge strane, studentski festivali treba da budu pokretači i podstrek za nove forme u teatru. Zbog toga smatram da treba da budu brojniji i otovoreniji za sve.
Po Bobanovom mišljenju finansije su najčešća prepreka u povezivanju i saradnjama, a i razmena i povezivanje iskustava iz više država se retko dešava.
Po mom mišljenju baš svaka predstava iz Evrope treba da gostuje u svakom gradu gde postoje uslovi za to. Ne treba da zaostajemo, treba da prihvatamo različitosti i da se ne gazimo kao kolege, a pre svega kao ljudi. Ipak mislim da su mogućnosti povezivanja mladih umetnika velike, ako postoje uslovi za to.
Tamara ističe da su otvoreni pozivi za festivale i gostovanja van matičnih zemalja veoma značajni.
Do sada je, prema mom iskustvu, svaka prilika da se gostuje na festivalima dolazila iz otvorenog poziva na samim festivalima. To je primer na koji treba da se ugledaju svi, jer na taj način svi mogu da se lako prijave i da dobiju priliku da učestvuju.
Susret sa publikom na regionalnim festivalima donosi im posebno iskustvo.
Svaki put kada gostujemo van Makedonije, srdačno smo dočekani i od organizatora i od publike. Publika na regionalnim festivalima je uvek bila otvorena za nove forme, eksperimente, pa i „mračnije” teme. Uvek smo ispraćani toplinom i divnom energijom. Na kraju predstave i tokom razgovora za okruglim stolom često se oseća zajednička velika ljubav prema pozorištu i to je najlepši deo poseta, smatra Tamara.
Za Bobana velika je radost što igra na maternjem jeziku, a publika sve razume.
Suština pozorišta je da razume jezike i zbog toga jezik nikad nije bio problem. Primetio sam da je publika gde god sam nastupao veoma pozitivno reagovala na naš mentalitet, koji kao umetnici donosimo sa projektom. To osećanje se pamti ceo život. Osim toga, ti susreti mi donose prijatelje, kolege i ideje za nove saradnje. Regionalni festivali mi daju hrabrost.
Tamara je prilikom gostovanja uvidela da je u susednim zemljama više kreativne slobode za eksperimentisanje, nove forme i rad na predstavama koje nisu samo „hit komedije”, ali da se u njenoj zemlji pojavljuje sve više mladih umetnika koji su spremni da stvaraju u raznim umetničkim pravcima.
Publika van naših granica je otvorena za sve vrste tema, posebno za društveno angažovane teme i autore, tekstove koji govore o važnim društvenim problemima, i to mi se mnogo dopada. U našoj zemlji posebno nezavisno pozorište nije mnogo finansijski podržano, imamo dosta nezaposlenih glumaca i nemamo mnogo publike za samostalne predstave koje nisu površne forme. Međutim, u našoj zemlji postoje mladi ljudi koji pokušavaju da razviju novi talas pozorišta, koji neustrašivo govori o važnim temama. Pozorište uspeva istovremeno da zabavi, poduči i ukaže na sistemske mane. U budućnosti se nadam još većem razvoju nezavisnog pozorišta u našoj zemlji. Što se tiče regiona, nadam se brojnim saradnjama i upoznavanju različitih pozorišnih svetova.
Boban smatra da je krajnje vreme da se sve više razvija i stvara raznovrsnost u pozorišnoj umetnosti.
Želim da kažem da razvoj pozorišne scene kod nas može brzo biti rame uz rame sa svakim pozorištem u svakom gradu u Evropi, a ne samo u Srbiji. To možda malo nedostaje svim narodima, da iskoriste svoj kapacitet i podignu pozorište na nove generacije. Ukoliko se nešto ne ispravi, brinem se da neke generacije nažalost možda i nikad neće posetiti pozorište. Brinem se, takođe, da li će sva deca znati šta je pozorište i da li će ga prihvatiti kad dođe njihovo vreme. Zbog toga je zadatak sadašnjih generacija koje stvaraju da ostave prave vrednosti i da one budu trajne i istinite. Smatram da je pozorište oružje jednog naroda. Ne želim da se na pozorišnu umetnost gleda kao nešto što je smešno i površno. Želim da njegova moć bude odgovorna, a da je dobro koriste i umetnici i publika.
