Šta znači kad umetnici dobiju priliku da ostvare regionalnu saradnju? Na koji način utiče stvaranje predstava u različitim gradovima regije na njihov umetnički izraz, kao i koliko im je značajno povezivanje sa različitim pozorišnim publikama u tim gradovima, razgovarali smo sa glumicama Galom Nikolić i Tonkom Mršić, kao i sa rediteljem Tomijem Janežičem.
Tonku Mršić i Galu Nikolić publika u regiji je mogla da upozna kroz zajednički rad na predstavi „Zemlja vukova”, koja je osvojila nagradu na Festivalu malih pozorišnih formi u Zaječaru. Ova predstava je nagrađena za izuzetnu hrabrost, ubedljiva tumačenja različitih likova preuzetih izvan pozorišne stvarnosti, prepune divnih sećanja i bolnih tragova naroda bivše Jugoslavije. Tema kojom se bavi ova predstava značajna je sama po sebi, a njeno tumačenje postaje još kompleksnije kroz vizuru ovih umetnica.
Ova predstava je Tonki omogućila da putuje regionom, što je uticalo na njen stav da umetnost ne poznaje granice, kako umetničke tako ni fizičke.
„Obožavam naš region. Imala sam veliku čast da me na sceni gledaju mnogobrojni moji uzori, recimo Zijah Sokolović u Podgorici. Kada sam ga vidjela u publici noge su mi se odsjekle. Mnogo učim, družim se i upoznajem predivne ljude, stvaram neku mrežu ljudi koji mi onda na kraju ostanu prijatelji. Ljubav, sloboda, tolerancija i umjetnost. Univerzalno za svako područje. Provodimo zajedničko vrijeme. Razmjenjujemo znanja i iskustva. Zaljubljujemo se, sprijateljimo i volimo. I onda nakon svega stvarno se čini da nikakve granice ne postoje. Postanemo jedno.”
Tonka i Gala su kroz rad na ovoj predstavi bile usmerene na prikaz društvenih pravila, prvenstveno Like, ali i bilo koje druge manje zajednice, koja utiču na tri Ličanke različite starosne dobi. Tonka, koja potiče iz Like, ističe da je ova predstava razumljiva na različitim prostorima, koliko god da govori o jednom manjem.
„’Zemlja vukova’ se bavi tematikom koja je jedinstvena za naše područje. Funkcionira i u Mostaru, Sarajevu, Podgorici ili Gospiću. Ipak, nema mi ništa ljepše nego kad mi se nakon predstave jave ljudi koji su rodom iz Like. To mi je posebna energija i nekako postanemo emotivni i ja i oni.”
Gala Nikolić je igrala u nekoliko predstava Ulysses teatra na Brionima, a ujedno je i odrastala gledajući predstave u ovom pozorištu. Taj put koji je uticao i na njeno glumačko opredeljenje stvorio je jedno iskustvo koje otvara prostore kroz koje ona vidi svet.
„Ja sam odrasla u Internacionalnom Teatru Ulysess gdje sam odmalena gledala svoje srpske, crnogorske itd. kolege kako vladaju scenom. Onda sam i ja radila sa različitim umjetnicima u regionu i od njih učila iz prve ruke. Sada sam u Americi na studiju. Surađivati sa novim ljudima, kulturama, pogledima na svijet sa istom strasti prema umjetnosti je predivno, ekspanzivno iskustvo koje te vraća u realnost. Postaneš veliki empat i jednostavno bolji umjetnik.”
Gala smatra da je umetnost ono što spaja ljude na ovim prostorima, ali da su mladi ljudi glavna karika u tom spajanju.
„Umjetnost je ljubav koja spaja nacije, a ona je univerzalna. Mislim da smo mi jedna nova generacija koja više ne puši stare formacije mržnje između regiona. Mi smo tu da pričamo svoje priče i da zajedno stvaramo neku novu realnost u kojoj želimo živjeti; zajedno ne protiv jedni drugih.”
Tokom gostovanja „Zemlje vukova”, ističe da joj svaki novi kontakt sa publikom donosi i novo iskustvo, prijateljstvo, i novu priču.
„Nevjerojatno je kako publika drugačije doživljava predstavu ovisno gdje ju igramo, ali ipak nekakav ljudski istinski kontakt s njom je uvijek isti. I tu znamo da smo napravile veliku stvar. Da smo uspjele ispričati priču s kojom se može svatko povezati. A kada radite društveno aktivističko kazalište to znači da ste uspjele prenijeti i svoj radikalni stav.”
Iako je teško povezivanje umetnika u regionu, pre svega zbog novca kojeg ima sve manje, Gala smatra da pozorište opstaje jer postoji duboka vera u umetnost.
„Korupcija u umjetnosti i te kako postoji. Ali gdje ima neke negativne energije ima i strašno pozitivne, gotovo puritanske. E zbog toga se i umjetnici i ljudi lako povezuju jer se rađaju platforme i načini gdje se mogu povezati.”
Tomija Janežiča smo upoznali u brojnim gradovima Srbije kroz predstave čije je režije radio. I danas se prepričavaju utisci iz čuvene predstave „Galeb” koja je obeležila jedno vreme novosadskog pozorišta. Stvarao je i u Beogradu, kao i u drugim gradovima u regiji.
Kad govorimo o regionalnim saradnjama, njegovo ime naći će se u brojim pozorištima, što on smatra da je i najviše uticalo na njega lično, ali i njegov umetnički rad.
„Kada se zbroji sve – period proba, igranja predstava, festivali, predavanja, radionice itd. proživeo sam u Srbiji ko zna koliko godina. I ono što je najznačajnije: tamo sam sreo predivne ljude i umetnike, neprocenjive prijatelje i sada već dugogodišnje kolege, sa kojima sam i lično i stvaralački rastao i zbog kojih je moj život neuporedivo bogatiji. Zato su mi prva misao kada pomislim na Srbiju oni. I isto to važi kada pomislim na sreću da sam mogao sresti i raditi sa prijateljima i saradnicima u drugim zemljama u regionu.”
Foto: Arhiv Bolšoj teatar
Predstava „Nije to to – studije Fausta”, nastala je kroz koprodukciju tri pozorišta, Beogradskog dramskog, Sarajevskog ratnog teatra i Kraljevskog pozorišta „Zetski dom”. Međunarodne koprodukcije po njegovom mišljenju donose organizacione i tehničke izazove, a za određene projekte su ključne kako bi se pozorišta povezala.
„Kao što sam u slučaju ove predstave već rekao u intervjuima – saradnje i razmene u najširem smislu su važne, dovode do novih, drugačijih perspektiva, do bogatijeg i složenijeg sagledavanja sveta, drugih, pa i nas samih. Mislim, da to važi i za koprodukcije. U ovom slučaju, čini mi se da je to imalo smisla i s obzirom na temu kojom smo se bavili, ali i iz produkcijskih razloga.”
Saradnju pomenutih pozorišta predložio je zbog toga što je radio na drugim međunarodnim projektima koji mu nisu omogućili da stvara odvojene predstave u tim gradovima. Taj način povezivanja i prihvatanja njihovog poziva smatrao je važnim.
„Mana međunarodnih koprodukcija je uvek postprodukcija. Veoma je teško ili nemoguće očuvati predstavu na repertoaru. Jedina mogućnost za život predstave su festivali, što je za vreme pandemije bio veliki problem.”
Tomi ističe da je ta koprodukcija i stvaranje predstave za njega bilo posebno iskustvo. Smatra da je to jedna nekonvencionalna predstava koja se bavi neprepričivim i nepojmljivim. Doživela je različite reakcije publike na Desire festivalu u Subotici, kao i u Beogradu.
Foto: Dragana Udovičić
„Predstava između ostalog referira primere nepojmivog nasilja i tiče se suočavanja sa nemogućnošću da bi se istina obuhvatila i artikulisala u celini. Neki su je doživeli kao predstavu o svetu i o kraju sveta, o pozorištu i o rušenju pozorišta…”
Tomi ističe da se predstave stvaraju za publiku, kako domaću gde se igra predstava, tako za onu u inostranstvu gde gostuju.
„Pozorište se stvara za publiku. Dom tih predstava su bile pozorišne kuće, zato bi domaća publika mogla s razlogom da ih ima za „svoje” predstave. Svakako bi mi ogromno značilo ako je predstave koje sam tamo radio neko doživeo kao dar. Ja svakako tako doživljavam vreme, pažnju, misli, osećanja, odazive koje su ljudi – hiljade ljudi zapravo – namenili tim predstavama.”
O poimanju pozorišne umetnosti u Sloveniji, ali i drugim krajevima regiona, smatra da ako je ono suštinsko, kakvo bi jedino i trebalo da nas zanima, ne postoji razlika.
„Vanredna predstava iz regiona će bez ikakve sumnje biti prepoznata ovde i obrnuto. A šire shvatanje tog pitanja je stvar kulturne politike, tradicije, edukacije itd. To je nešto drugo.”
Kakvi su pogledi na regionalnu saradnju u domenu savremenih plesnih predstava, šta umetnicima omogućava rad u različitim geografskim sredinama, kao i kakvi izazovi konstantno stoje pred njima, čitajte u sledećoj HuPopediji.
Foto Tonka Mršić: Petra Šporčić
