Sa ciljem da istražujemo regionalnu pozorišnu umetnost, prostorne i kulturne sfere do kojih ona doseže, kao i da vidimo šta znači umetnicima kad stvaraju predstave nastale u koprodukcijama i saradnjama brojnih pozorišta i pozorišnih festivala, razgovarali smo i sa rediteljem Kokanom Mladenovićem.
Radio je brojne predstave van granica Srbije, jer, kako i sam kaže, za njega region u kulturološkom smislu predstavlja nedeljiv prostor. U decembru u Slovenskom narodnom gledališču u Novoj Gorici imao je premijeru predstave „Nenadoma, reka”, po delu Dimitrija Kokanova. U septembru u Srpskom narodnom pozorištu premijerno je odigrana predstava „Što na podu spavaš”, koja je nastala u koprodukciji SNP-a, Gradskog dramskog kazališta Gavella iz Zagreba i festivala MESS iz Sarajeva. Predstava je nastala po delu Darka Cvijetića, kog Kokan naziva „svetionik u balkanskoj magli”.
O regionalnoj saradnji i stvaranju predstava na tlu svih država Jugoslavije, otkrio nam je šta za njega znači taj prostor i kako danas posmatra pozorišnu umetnost.
Šta Vam donose regionalne saradnje i na koji način na Vas utiče konstantno menjanje prostora i stvaranje u različitim sredinama?
Menjanje prostora i stvaranje u različitim sredinama donosi konstantno nove poglede na pozorišnu umetnost i regiju. Reditelj mora da ima širom otvorene oči i da promatra sve tokove svoga doba, njegove devijacije i retke lepote i da odnos prema sopstvenom vremenu pretoči u pozorišne priče, koje su njegov osnovni način komunikacije sa svetom. Postoji, bez obzira na lokalne specifičnosti, ekonomske i političke razlike, ono što bi Tin Ujević nazvao „pobratimstvom lica u svemiru”, ono osećanje da smo ipak isti, u željama i razočarenjima, u sopstvenim pobedama i porazima, u ljubavi i samoći. Postoji jedno dominantno osećanje našeg regiona, a verujem i sveta, da smo svi od života očekivali više.
Šta Vam donosi povezivanje sa publikom iz različitih sredina?
Intenzivni rad u zemljama regiona omogućuje mi čuvanje zdravog razuma u odnosu na ono što su dominantne društvene i kulturne vrednosti u Srbiji. Moja mi je profesija, sa druge strane, omogućila da živim u jedinoj zemlji koju doživljavam svojom domovinom – u Jugoslaviji i da se iznova uveravam koliko je jugoslavenski kulturni prostor i dalje jedna nedeljiva celina, bez obzira na političke podele i istorijske tokove.
U kojoj meri se poimanje pozorišne umetnosti u regionu razlikuje od onog u Vašoj zemlji?
Prostor pozorišta je moj prostor slobode i pokušavam da moje priče pričam među kreativnim istomišljenicima, ili među onima koji još uvek nisu postali trgovci u hramu umetnosti. Tih prostora nema mnogo, ali ih ima dovoljno da mogu da zapale i sačuvaju vatru promena.
Pozorište je, još od pre 2500 godina, od svog osnivanja u ovom obliku, jedina umetnost polisa, umetnost u kojoj se prožimaju svi glavni tokovi naših života i problemi naše zajednice. Pozorište je, samim tim, korektiv tog istog društva i ne sme da mu povlađuje. Na žalost, mnogo je pozorišnih kuća i naših kolega koji su u udvaranju vlastima i u poslušnosti kapitalu našli svoj smisao. Onih drugih, hrabrih i beskompromisnih, ima, manje nego što bi trebalo, ali dovoljno da ta javna reč kazana sa scene i dalje bude moćna i otrežnjujuća.
Šta smatrate najvrednijim produktom saradnje regionalnih pozorišta?
Rekao sam glumcima pred premijeru predstave „Što na podu spavaš” da je ona za mene već doživela ogroman uspeh, i pre nego što se susretne sa publikom. Radili smo predstavu o jugoslovenskim ratovima, radili smo predstavu koja boli, koja se ne udvara, koja ne ide niz dlaku dominantnih narativa u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, i uspeli smo da kroz tako bolan proces prođemo zajedno, solidarno, sa puno empatije za stradanje drugih, sa razumevanjem za ljude i sa prezirom za neljude. Sama činjenica da mi, iz zemalja koje su posle svega sklopile nemir, a ne mir, kako to kaže Marčelo, možemo da, držeći se za ruke, prođemo to katarzično iskustvo, nama koji verujemo u jugoslavenski kulturni prostor dalo je vetar u leđa.
Predstva „Što na podu spavaš” rađena je po delu Darka Cvijetića. Šta je po Vama najveći značaj njegovih dela, zbog koga ih postavljate na scenu?
Darko Cvijetić je svetionik u balkanskoj magli. Njegov poetski, prozni rukopis, uostalom i on samim sobom, su primer da se posle svega, ili uprkos svemu, može ostati čovekom. Nisu nam potrebne nacije da bismo bili ljudi, jer čovek ili jeste ili niste. Darkov roman „Što na podu spavaš”, koji kroz metaforu raspada piščeve porodice govori o raspadu Jugoslavije, daje nam nadu da je moguće da će, jednom, na ovim našim prostorima, ljudi iznova pobediti narode, narode zabludele u krivotvorenim slikama sopstvene novije istorije, nespremne da se iskreno pogledaju u ogledalo i u njemu vide svoje nelepe odraze.
Kroz Kokanove režije uvideli smo taj nedeljiv prostor koji je spreman na povezivanje i razumevanje u različitim kontekstima. U narednim tekstovima istraživaćemo šta danas znače putujuća pozorišta i na koji način ona opstaju u regiji. Imaćemo priliku i da otkrijemo posmatranje regionalnog pozorišta iz ugla dramaturga i dramaturškinja, čije su drame igrane na brojim scenama mnogih gradova. Zavirićemo i u regionalne festivale koji jednom godišnje okupe pozorišta iz svih regionalnih država. Osluškivaćemo priče mladih umetnika koji regiju posmatraju na posve drugačiji način nego njihove starije kolege. Upustićemo se u to da razmenjujemo iskustva i stvaramo jednu celovitu pozorišnu sliku, koja komunicira na jezicima koji su svima razumljivi.
Foto: Naslovna fotografija - nova.rs; FDU; Peter Uhan (SNG Nova Gorica); Marija Erdelji
